Ostala mi je iz detinjstva reč brašnjenik. Kao deo epske crnogorske povesti koju je negovao Đorđije, moj otac. On je svojim likom, visok, vitak, s crnim očima, ponos kao ambis, podsećao na tu tradiciju. Gledao je sagovornika negde između zenica. Bio je pr(ij)ek a veseo.
Bolovao je od tuberkuloze, tuberkuloza kao odloženo samoubistvo. Erotično samoubistvo. Brašnjenik je spartanska okrepa koju je mlada žena nosila svom vojnu u predahu bitke. Bilo je i da žena donese brašnjenik, a junak joj poginuo. Mrtav vojno, nev(j)esta je brašnjenik davala drugom borcu. Dešavalo se da žene sa brašnjenikom, ako se iznenada ponovo rasplamsa okršaj, nose teške kašete s municijom.
U bici na Grahovcu poginulo je trideset sedam žena. Poneka je na pleći nosila brašnjenik, a na prsi d(ij)ete. Ima Mihailo Lalić o tome izvrstan zapis. Žene su junačkiji deo tradicije Crne Gore. Pouzdaniji i plemenitiji.
I evo u Peščaniku tvoj traktat o krompiru. Ne podsećam te, nego pomislim da će ovo pismo još poneko čitati. Voleo bih da to bude, baš, Ibrahim Hadžić:
Došla su vremena kada moramo misliti o sebi iz aspekta života i smrti, ne kao sebične individue, nego iz aspekta čitave svoje rase, tog božanskog korova zemlje, raseljene po svetu, raseljene po svim kontinentima, baš kao i taj nesrećni krompir (solanum tuberosum) koji je potekao, kao i mi, iz dalekog mraka istorije i zemlje, no čiji se opstanak ne dovodi više u pitanje, kao naš, sve dok na svetu bude bilo gladnih usta i dok bude zemlje... Sećaš li se, sestro, kada smo još kao deca čistili proklijali krompir u ostavi, kako smo nalazili te male čovekolike krompire, s malecnim glavama i zakržljalim, nakaznim udovima, male homunkuluse kojima smo se igrali kao s lutkama, sve dok im ne bi otpala glava, ili dok se ne bi zgrčili, svenuli kao starci? I, vidiš, danas, dok prosjačim taj krompir, ne mogu da se ne setim te čudesne sličnosti između krompira i čoveka, pa, i s druge strane, dozvolite, između krompira i Jevrejina... I ja počinjem ozbiljno da verujem, makar to bilo za ljubav slike i fantazije, da je krompir (kartoffel, patate) jedini stvor na svetu - i neka mi Bog zato oprosti - koji nije sazdan voljom Božjom i rukom Tvorca, nego da je delo nekog jalovo plodnog i mahnitog šamana... Odatle možda i njegova mladost, njegova žilavost. On nema ni petsto godina, a u Evropu je donesen tek negde u šesnaestom veku, kao ukrasni cvet, i to znate li gde? - U Španiju, gospodo! Mislim da vam ovaj podatak govori sam po sebi u okviru mog srećnog poređenja između Jevrejina i krompira, jer nema sumnje da je tu, u Španiji, gde je izvršena selekcija za dalje putovanje - Ewige Jude - došlo do tog sudbonosnog susreta između čoveka i krompira, povijenog sefardskog nosa i nesavršene guke krtole... da bi odatle krenuli u svet zajedno, i da bi tako jednog dana, krajem osamnaestog veka, dospeo - krompir, razumite me dobro - na trpezu francuskih vladara, i da bi se zatim raširio po svetu i dobio, ukrštanjem i pod uticajem raznih klima i zemljišta, najrazličitije oblike i nazive, kao brašnjenik, karanten, alatum, holanđanin, slatki i, najzad, kao kruna kvaliteta, magnum bonum, beli.
O toj tajanstvenoj, gluhoj, onostranoj osobini krompira, guke krtole, i zabranjenoj igri brata i sestre u detinjstvu, kao da govore stihovi tvog, sad i mog, prijatelja Ota Tolnaija.
Književne novine, februar, 1988: „Ponedeljak: ili pesma o krompiru”:
lep dan počinje nedelja počinje sve iz početka dobijamo još jednu priliku dobijamo još jednu nedelju da počnemo sve iz početka idem na pijacu kupujem dva krompira sasvim dovoljno ali sa kuhinjskog stola iznenada ta dva krompira počinju da zure u mene dva oka iz zemlje iskopana zure u mene sa astala ona su videla noć zemlje poput mrtvaca gledaju me očima mrtvaca mrtvac na kuhinjskom stolu uzimam nož uzimam velik nož da ga oživim
Oto mi je u Subotici, februar ove godine, u knjižari Danilo Kiš, čiji je vlasnik Mirko Kovač, bivše desno krilo (u knjižari se skuplja društvo jugoslovenskih prijatelja), gotovo u zanosu pričao o pesniku Ibrahimu Hadžiću, mudrom i otmenom.
Ima, ima priča u Vojvodini, na dnu Panonskog mora. Pre neku godinu pozvao me Tomislav Taušan, kaže da ima rukopis zbirke pesama, pa da li bih to pogledao. Zapamtio sam golmana subotičkog Spartaka Tomislava Taušana, koji je na kup utakmici protiv Crvene zvezde odbranio dva penala. To je isti čovek. Video sam da u toj poeziji ima nekog vitmenovskog elana i starovremske mudrosti. Videli smo se nas dvojica nekoliko puta u Beogradu i Subotici.
Tomislav je okretan, fajter, samoživ, i tako smo bili u klinču dva-tri puta. On ne odustaje od onoga što hoće da postigne. O njegovom rukopisu napisao je nešto i Oto Tolnai. Golman mi je postao neobično blizak posle jednog telefonskog razgovora i njegove kratke priče iz detinjstva. To je 1946. ili ’47, vreme surovog otkupa namirnica i svega postojećeg u Vojvodini, u Kanjiži, gde je Taušan odrastao. Došla je u njihovo dvorište komisija, i mesar Janoš, došli u pretragu i otimačinu. Dečakova mati Jovanka rekla je da u kući nema ništa osim hrane za svoju decu. Onda su u trapu pronašli, osim žita, i dve male sestre svinje. Mesar Janoš, noš - nož, tu, na oči malog Tomislava, zaklao je jednu od sestara. Ležala je tako zaklana na travi, u dvorištu kuće Taušana. Njena sestra tiho je prišla i legla kraj nje. Čini mi se da se ova priča bliži pričama iz Ranih jada.
Dok ponovo čitam tvoje knjige, palo mi je na pamet da napravim antologiju pesama o životinjama koje ti spominješ. Ispod one brzopotezne pesme koja je posvećena Milanu Milišiću potpisao si se kao Jean Slamni, kafana Ekvinocij, Dubrovnik... To su rane osamdesete.
A evo pesme Ivana Slamniga, koji se krije ispod tvog pseudonima:
Ubili su ga ciglama Ubili su ga, ciglama: crvenim, ciglama, pod zidom, pod zidom, pod zidom. Žute mu, kosti: hlape u, iglama, a bio je, pitom i, pitom. Jedan žuti, i brkati: jedan crveni, crknuti, jedan zelen, i rogat kô jelen, u sjeni, pljesnivog zida, ubili su ga, ciglama: crvenim, ciglama, crvenu, mrlju su, prekrili, priglama, iz svega se, izvukô, samo, repić: otpuzô, pa se: uvukô, u zid, u zid, uzi, duzi.
Onoj pesmi iz Ekvinocija, u kojoj se pominje i batak pileći, dao si naslov „Natura morte”. I sad kad sam želeo da u Zlatnoj knjizi mađarske poezije Envera Čolakovića nađem neke, obeležene olovkom, pesme o životinjama, otvorila mi se strana 438. i pesma „Natura morte”.
To je pesnikinja Amy Károlyi:
Zguljena kravlja glava, začuđena, ne optužuje nikog uvrijeđena, čak tužna nije, leži ukočeno. U plavu oku brda, oteščalih oblaka bijeg. Kao da raznježeno ne krv je, već mlijeko oko labrda smekšalih. U magli se oka mesarski nož odmara. Ni o dobru ni o zlu zaključke ne stvara. Budućnost, prošlost - sve umrlo je, spava. Na mesarskoj tezgi krvava kravlja glava. Tvoju Narandžu nemoguće je zaklati. Ona ide ranim jadima ka zamku osvetljenom suncem, sa Andijem.
(Odlomak)
Bonus video:
