Knjiga dvojice autora, Šerba Rastodera i Novaka Adžića je rekonstrukcija realne prošlosti Crne Gore koja pokazuje svu njenu složenost, ali i njen strateški značaj u velikosrpskoj politici.
Prvi deo knjige odnosi se na Crnu Goru u drugoj Jugoslaviji i njen napredak početkom 60tih i 70tih iz kojeg se jasno vidi koliko je solidarnost jugoslevenske zajednice doprinela razvoju nerazvijenih krajeva, uključujući i Crnu Goru. U relativno kratkom periodu Jugoslavija je, mobilišući sve unutrašnje potencijale, podigla zemlju na nivo srednje razvijene zemlje.
Autori opširno ilustriju crnogorski iskorak iz zaostalosti i siromaštva (kakva je bila između dva svetska rata) i to veoma opsežno dokumentuju kroz statističke podatke. Autori ističu “vidljive pomake u ekonomskom razvoju, dostignutom standardu i modernizacijskim procesima u čitavom periodu poslije 1945“ te da su se ti pomaci prepoznavali „kroz optimizam i ponos najvećeg dijela stanovnišva“.
Drgi deo knjige se odnosi na tranziciju koja je očigledno bila neupitna s obzirom na istrošenost socijalističkog modela i dominaciju jedne partije. Ipak već osamdesetih uočljive su značajne promene u smislu pluralizacije društva.
Osamdesetih u toku su rasprave o preuređenju Jugoslavije, kao i procesi koji su tražili politička rešenja koja su izostala. Jugoslovenska politička elita je pokazala nesposobnost da prepozna duh vremena i po inerciji je čuvala status quo. Nameću se dva koncepta srpski - centralizacija federacije - i slovenački - asocijacija suverenih država.
Srbija na te procese odgovara veoma osmišljenom strategijom koja je počela još od sedamdesetih, posebno od usvajanja ustava iz 1974. Od tada traju pripreme za Titovo nasledje.
U tom smislu preduzeto je niz koraka koji su se uobličili u jedan program, posebno nakon obelodanjivanja Memoranduma SANU 1986. Milošević je, koristeći atmosferu koja je prizivala promene, počeo agresivno osvajati sve institucije u Srbiji i dvema pokrajinama, a zatim u Crnoj Gori, s namerom da nastavi sa Slovenijom i Hrvatskom. Tu je naišao na otpor koji je rešavao ratnom politikom.
Autori veoma detaljno opisuju atmosferu u Crnoj Gori i zatečenost crnogorske elite (ne samo crnogorske) da se suprotsvani srpskoj agresiji jer je većina na početku na to gledala kao odgovor na stagnaciju zemlje. Agresija na Crnu Goru počela je „događanjem naroda“ iza koje su se u suštini krili velikosrpski ciljevi.
Stariji i iskusniji političari su upozoravali na to, ali je prevladala odlučnost za promene bez suštinskog promišljanja šta one zapravo znače. Mladi političari koji su zauzeli kormilo Crne Gore brzo su se našli pod šapom Beograda. Sumnja da je ugrožena suverenitet Crne Gore brzo se pojavila, posebno nakon usvajanja ustava SRJ 1992.
Masovnost mitinga, kako ističu autori, pokazala je veliki nivo nezadovoljstva građana socijalno-ekonomskim i političkim stanjem u zemlji. Ali je probudjeno i pročetničko istorijsko nasleđe Crne Gore, koje je išlo na ruku Beograda.
Solidarnost sa Srbima i Crnogorcima na Kosovu je iskorišćena za obnovu “kosovskog mita” što je u suštini negacije crnogorskog identiteta. To je istovremeno dovelo do homogenizacije svih etničkih grupacija. “Događanje naroda” dovelo je do smenjivanja, kako se procenjuje, oko 500 ljudi a umesto njih su postavljeni novi ljudi po meri srpskog režima.
Vidoje Žarković je veoma jezgrovito objasnio inertnost Crnogoraca u vreme kada se jugoslovenska ideja pretvarala u velikosrpsku: “U doba antibirokratske revolucije poguban uticaj su imali masovni mediji, beogradski i crnogorski. Oni su bili i ostali u službi velikosrpskih ideja.
Mislim da se sada u Crnoj Gori ljudi polako trijezne i uviđaju šta je šta. Međutim srpski hegemonisti neće pustiti Crnu Goru, ako to ikako budu mogli, iz dva razloga. Prvi je izlaz na more, a drugi je postao mentalni razlog - osjećanje da je Crna Gora srpska Sparta.” Ova dijagnoza je izdržala test vremena, jer se i danas crnogorsko pitanje tretira kao “unutrašnje pitanje” Srbije.
Haška konferencija (1991) pod okriljem Evropske zajednice bila je poslednji pokušaj da se zadrži državni jugoslovenski okvir koji bi uvažavao suverenost svih republika. Predsednik Vlade Republike Crne Gore Milo Đukanović je tada tvrdio da Crna Gora ima pravo na sopstvenu pamet i da Haški dokument predstavlja osnovu za političko rešenje jugoslovenske krize. Đukanović je i naknadno potvrdio taj stav u svom intervju Slobodnoj Evropi 1999. godine.
Taj stav je zastupao i Momir Bulatović koji je predstavljao Crnu Goru na konferenciji. On je potpisao Haški dokument zajedno sa ostalim republikama, međutim, Srbija je odbacila taj dokument. Imajući JNA na svojoj strani smatrala je da ima prednost i da će budućnost odlučivati realnost na terenu. Bulatović je na povratku iz Haga bio zadržan u Beogradu oko 7 sati nakon čega je bio prinuđen da povuče crnogorski potpis. Crna Gora je bila neophodna karika kako bi se održao privid da se Srbija zalaže za opstanak Jugoslavije. Ustav novostvorene zajednice SRJ (1992) jasno ukazuje da se radi o velikosrpskom ustavu. On naime ostavlja mogućnost drugima (odnosno Srbima u Hrvatskoj i BiH) pridruživanja ukoliko to žele.
Nova jugoslovenska zajednica (SRJ) nije bila u interesu Crne Gore jer je izgubila ravnopravnu poziciju, nezavisnost I državnost, što je bio koren budućih događanja i u suštini vodilo njenoj nezavnosti i obnovi državnosti (2006). Budući da je postala deo nove SRJ Crna Gora nije iskoristila mogućnost da zatraži međunarodno priznanje kao neovisna država koje je Badinterova komisija omogućila svim republikama nakon što je proglasila da se Jugoslavija raspala.
Da je SRJ imala isključuivo srpsko značenje govori i činjenica da je za njenog prvog predsednuika izabran akademik SANU Dobrica Ćosić. Ćosić je još pre rata na raznim tribinama (Budva) upozoravao na proces rasrbljivanja Crne Gore što je u skladu sa njegovim konceptom unitarne srpske države.
Pripremajući se za rat protiv Hrvatske a kasnije i Bosne, Srbija je sprovela mobilizaciju koja je je bila neuspešna što je rezultiralo uključivanjem paravojnih jedinica koje su se borile pod okriljem JNA. Mobilizacija u Crnoj Gori je vršena, kako su isticali, radi “odbrane Crne Gore”. To je rezerviste podelilo jer jedni su hteli samo braniti svoju republiku dok su drugi želeli i na Zagreb.
Beograd je veoma aktivno učestvovao oko uključivanja Crne Gore u rat protiv Hrvatske. To je radio preko SDB Srbije, JNA i KOS. Pored mobilizacije formirani su i dobrovoljački odredi i paravojne formacije. U Srbiji je taj zadatak imala Srpska radikalna stranka u u Crnoj Gori Narodna stranka Crne Gore. Treba napomenuti da je u Crnoj Gori delovao i veoma jak antiratni pokret koji se od početka suprotstavljao beogradskoj agresiji i dominaciji. Bio je protiv referenduma o državno-pravnom status koji je sproveden marta 1992. godine.
U otpor protiv rata u Hrvatskoj bili su uključeni brojni aktivisti, mediji (Monitor), istaknuti pojedinci. Oni su se suprotstavljali vojnoj mobilizaciji i “operaciji Dubrovnik”. O tome postoje brojni pisani tragovi. Bivši ministar inostranih poslova u Vladi Crne Gore Nikola J. Samardžić je o tome svedočio i u Hagu (2004) gde je rekao da je “uprkos histeričnoj propagandi i vojnoj diktaturi, bio jedan broj Crnogoraca koji su se suprotstavili sramotnoj agresiji na Dubrovnik”.
Knjiga “Moderna istorija Crne Gore od 1988. do 2017” je važan uvid u događanja kada je Crna Gora bila izložena brutalnim pritiscima i kriminalizaciji. Ona je važna i sa stanovišta danjašnjih zbivanja jer služi kao opomena svima koji deluju u interesu Beograda i Moskve. Kao opomena zato što je krajni cilj poništavanje državnosti i suverenosti Crne Gore i crnogorstva. Ne samo da se na nju gleda kao na “unutrašnje pitanje”, već je glavni cilj “vraćanje srpskog narodotvornog procesa u njegov prirodni tok i prestanak aktivnosti na stvaranju hibridne crnogorske nacije”.
Bonus video:
