(Božo Koprivica, Vježbanka Danilo Kiš, ZUNS, Podgorica 2019.)
Knjiga Vježbanka Danilo Kiš potpuno je jedinstvena i na plemenit način usamljena među knjigama i tekstovima o Kišu. Jer, pisalo se o Danilu Kišu i kod nas i u svetu mnogo i raznoliko, pisalo se lucidno i učeno, pisalo se tupavo i šmirantski, pisalo se s iskrenim divljenjem i s još iskrenijom mržnjom, onom zavidljivom mržnjom nedarovitih, kojima je Kiš i za života i kasnije bio omiljena meta, pisalo se zaista svakojako - jedino još niko nije pisao kao Božo Koprivica: „kao na rebru“, i kao rebrom, onako kako bi tekst svog priznanja ispisao Boris Davidovič Novski, onako kako bi o Danilu Kišu kao književnom junaku pisao Danilo Kiš.
Život svakog pravog pisca nahodi se ponajpre, ako ne i isključivo, u njegovim delima. Stoga i priča koja je ispričana u Vježbanci svoju snagu i istinu pronalazi pre svega u monumentalnom opusu koji je za sobom ostavio njen glavni junak - i stoga je ta priča sasvim osobena biografija i još osobenija kritička studija. U njoj, Božo Koprivica od samog početka odmerava Kiša isključivo naspram njemu ravnih, dakle naspram najviših dometa literature i ljudskog duha. Autor Vježbanke postojano nam i ubedljivo ukazuje na tanane, neretko nevidljive niti koje Kišovo delo povezuju sa njegovim najznačajnijim književnim srodnicima. Neki od njih, čija se imena često rutinski i bez razmišljanja pominju uz ime Danila Kiša, ovde su sagledani na sasvim osoben način i oživljeni ne kao umetnici koji su na njega uticali, već kao protagonisti iste priče, u kojoj svi - uključujući, dabome, i Kiša - igraju glavne uloge. Tako je Borhes gospodar simetrije, one strašne izlomljene simetrije Blejkovog tigra, u kojoj sve što je ispisano rukom jednog pisca tvori nedeljivu celinu, zasnovanu na pritajenom ili potpuno skrivenom „rimovanju“ (izvrstan, višeznačan metaforičko-teorijski termin koji uvodi Božo Koprivica) između pojedinih dela, rimovanju na kome se temelji i monolitnost Kišovog opusa. No Kišovo se delo rimuje i sa delom Vladimira Nabokova: povezuje ih pre svega bezdomnost koja se, dostojanstveno izdignuta iznad svake pomisli o literarnoj osveti onima zbog kojih se moralo otići u progonstvo, sublimira u prefinjenu nostalgiju za svim izgubljenim rajevima od postanka sveta do danas. Izgnanstvo je Kišova značajna spona i sa Džojsom; značajnija od nje jedino je ona koja svoj koren ima u motivu potrage za ocem. Kišova porodična trilogija, Porodični cirkus koji čine Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik, mogla bi, kaže Koprivica, da nosi naslov U potrazi za ocem; isti bi naslov mogao da nosi i Uliks, kao i mnogo toga drugog što je napisao Dedalusov dvojnik.
Mnogo je, dakle, u Vježbanci putokaza (katkad skrivenih u samo jednoj reči ili u naoko uzgrednoj parentezi) koji od Kiša vode prema drugim piscima iz panteona svetske književnosti, i obrnuto. No svaki veliki pisac ponajpre je mera samom sebi. I svaki takav pisac večito piše isključivo o svom životu - samo što se kod onih najvećih to ili ne vidi, ili se vidi, ali na način koji nadilazi i piščevu i svaku drugu pojedinačnu sudbinu. A Danilo Kiš ponajviše govori o svom životu onda kad govori o smrti; on je, kaže Božo Koprivica, o toj smrti pisao i u svojim prepevima, on je prevodeći Getea, Gumiljova, Cvetajevu ili Radnotija, zapravo „prevodio sopstvenu smrt“.
Velika književnost, međutim, ume da izigra ne samo smrt, nego i druge, možda i veće užase, poput zverstava koje ljudi čine jedni drugima. O tome svedoči čitavo Kišovo delo, kao monumentalna simfonija stradanja i patnje u kojoj nema utehe, ali koja je sva sazdana od katarzično bolne i uzvišene lepote. Zato o tom delu i o njegovom tvorcu Božo Koprivica piše na jedini način kojim o tome treba pisati: beskompromisno i nekako ratoborno nežno, kao da je u svakom trenutku spreman i da se potuče i da zaplače, piše Božo o svom Danilu sa darom jurodivo lucidnog kritičara i ljubavlju bliskog prijatelja, a pre svega piše sa strašću, jer, kako sam kaže, Kišovim knjigama treba prići „sa više radosti i strasti, više posvećenosti i otvorenosti“. „Pravi tekst je“, veli sa svoje strane Kiš, „onaj koji pisac piše zato što mora da ga napiše“. U ovoj knjizi se to „moranje“ oseća na svakoj stranici, u svakoj rečenici.
Iz takvog pristupa izrasta do sada najcelovitiji portret Kišovog života i dela u našoj književnosti. Vježbanka je izvanredan primer totalne knjige, koja o svom predmetu govori sinestetičkim jedinstvom reči, slika, muzike i onog tajnovitog nečeg „što treba hvatati noktima“, onog nečeg što nadilazi svaku mogućnost racionalnog poimanja i opredmećenja u rečima: Vježbanka diše Kišovim dahom. Dva rukopisa neosetno i prirodno slivaju se u jedan: Kišovi pasaži postaju organski deo teksta Boža Koprivice tako da se često ne zna gde prestaje jedan i počinje drugi - i to je još jedna od odlika koje ovu knjigu čine jedinstvenom među svim ostalim knjigama o Kišu.
Autor Vježbanke u jednom trenutku kaže kako bi voleo da fotografiše sva vrata kroz koja je ikad prošao glavni junak njegove priče. Nije izvesno da li će mu to zaista i poći za rukom, ali jedno je sigurno: pišući Vježbanku, Božo Koprivica prošao je ne kroz jedna, nego kroz nekolika, zapravo mnogobrojna vrata kroz koja je pre njega prošao samo Danilo Kiš. Krene li njihovim putem, čitalac će u ovoj knjizi zasigurno pronaći i neka svoja vrata percepcije.
Bonus video:
