Da li se ljubav može zapisati? Digitalizovati, spakovati, ugraditi? I kakva je to ljubav? Ukroćena? Zarobljena? Izneverena? Upotrebljena? Ili je upravo ljubav ta koja podnosi bol izdajstva, tuđe krivice, neuspehe, prikraćenosti, nedoslednosti, pakosti i nevere. I na svaki od ovih činova odgovara čistotom vere. Ona koja je sposobna da podnese teret. I upravo taj teret kao i ta bol čine njen glas. Jukstapozicija ova dva shvatanja ljubavi stvara tenziju na kojoj počiva svet romana “Beton bluz”.
Narativni prostor konstruisan idejom iskonskog neimarstva koje traži muku i žrtvu diskurzivno crpe iz epske narodne pesme “Skadar na Bojani”. Fragmenti života likova romana otkrivaju nam njihove intimne storije na preskok, u izlomljenom vremenskom kontinuumu prepunom asocijacija, meditacija, digresija, aluzija i intertekstualnih izleta. Protkani su idejama koje obrazuju okvire epskih sižea - verom i neverom, izneverenim prijateljstvom, izdajama i pakostima, kompromitovanom vrlinom i težinom usuda koji ta vrlina mora da primi kako bi spasla svet. Kroz njihovu misaonu mapu u epici je sagledano iskustvo života na zemlji, rad i neimarstvo. Sledeći isti put narator romana “Beton bluz” poseže za sferom dubljeg smisla svakodnevnih događaja.
U gradnji se ispoljava naš način postojanja na svetu, piše Martin Hajdeger. S druge strane, gradnja zavisi od ideja i bogova. Metaforu gradnje koristi i Slavica Perović, vešto se poigravajući idejnim i metaforičnim potencijalom koncepta neimarstva kako bi sagradila narativni svet romana “Beton bluz”, čiji stubovi, baš kao i u Hajdegerovoj paradigmi počivaju na skladu dve volje, ljudi i bogova.
Boravak u idejama koje potom stvaraju građevine, iz Hajdegerove vizije, autorka koristi kao mentalni okvir kroz koji gradi likove - uspešne i neuspešne neimare. Ontološka muka i sasvim realna životna neispunjenost kao nesvesni pratioci glavnog neimara Petra ne mogu svakako da porode rezultat uspešne građevine i stoga revitalizuju vekovima dugu ideju o neophodnosti žrtve koja bi na svoja pleća stavila zla sveta. Likovi koji stvaraju zaplet romana predstavljaju eho arhetipskih odnosa epa o gradnji skadra na Bojani. Bogovi i vile pokreću konce, kao i uvek.
Sve narativne niti stiču se u onom, najkompleksnijem od svih ljudskih odnosa - ljubavnom. Ljubavni zaplet u ovom slučaju jedini je koji nudi rešenje kako u epskoj pesmi, tako i u romanu u kome je dislociran na simbol apstrakcije, digitalni zapis - čip. Pitanje zapisivanja ljubavi dobija dramatične dimenzije, posebno u završnici romana.
Ali ljubav se ne može fingirati i (zlo)upotrebiti, u tome je cela stvar. U tome je sukob nerazumevanja između dvojice glavnih likova, Petra i Viktora, koji stoje nad dva zida provalije, ili dva pola humanosti. U tome je tragedija građevine koju grade zajednički - u nerazumevanju i stoga, što Petar za dana izgradi, to vila za noći razruši. Građevina se ruši i Petar je očajan. Spasonosna ideja je ugraditi nešto što će povezati razjedinjene niti - ugraditi ljubav. Jer, „kad bolje razmisli, ostala je samo ljubav“. Naterati ljubav da cvili, kao u narodnoj pesmi, da pati zbog sramote izdaje, bilo šta, samo završiti građevinu. Moderna Gojkovica, će međutim pronaći načina da teret sveta i pravde ponese, a da pritom svojim čarima, uprkos usudu, natera silu da cvili.
U završnici romana, u Rimu, gradu koji sam za sebe predstavlja živu paradigmu svih prostora i ideja o arhitekturi i u kome je najjasnije moguće pratiti istoriju na horizontu grada, nalazi se jedna od veličanstvenih građevina veličanstvene Zahe Hadid, muzej umetnosti 21. veka MAXXI. Zahine građevine, kao što primećuje jedna od junakinja romana su zamišljene, „iz utrobe... One lebde, plivaju i prelivaju se... i svaka ima po jednu tajnu odaju za Zahino srce“. Ovaj komentar na samom kraju predstavlja glas autorke romana kojim u metafikcionalnoj bravuri komentariše mesto i ulogu arhitekture u svetu romana, kao riznice njegove simbolike vezane za stvaralašto, izgradnju i pisanje uopšte. Ovakve opaske nalaze se na mnogim mestima u tekstu i pomoću njih autorka Slavica Perović, virtuozno i precizno, a opet suptilno i diskretno markira ideje koje inspirišu likove, lokacije i odnose.
Nagovešteni koncepti obrazuju mentalne vizure kroz koje teče radnja romana i koji se u tekstu pojavljuju kao metaforični niz povezan temom gradnje i boravka u građevinama, idejama, na zemlji. Neprestani iskorak izvan granica teksta prema srednjevekovnom svetu pesme “Skadar na Bojani” unosi vrednosni sistem srednjevekovnog društva koji se lomi o stene moderne civilizacije, visoke tehnologije i opšte digitalizacije. Ono što ostaje su nepromenljivi psihološki koncepti - ljubav i moć - i predlog kako ih promišljati u savremenom diskursu. Roman “Beton bluz”, pruža otmeno i elegantno rešenje.
Bonus video:
