Emocionalni faktor
Kao što sam ranije rekao, ne smatram da pravi razlog iz kojeg ljudi prihvataju religiju ima ikakve veze sa dokazivanjem. Oni prihvataju religiju na emocionalnoj osnovi. Često nam kažu da je veoma pogrešno napadati religiju, jer religija čini ljude čestitima. Tako kažu, ali ja to nisam primetio.
Poznata vam je, naravno, parodija tog dokaza u knjizi Samuela Batlera Ponovno u Jerihonu. Sećate se da u Jerihonu postoji neki Higs koji stiže u daleku zemlju, i pošto tamo provede izvesno vreme, on beži u balonu. Vraća se posle dvadeset godina i nalazi novu religiju po kojoj njega obožavaju pod imenom Dete sunca, i tvrde da je on uskrsnuo na nebo. On otkriva da upravo treba da se proslavi Praznik uznesenja, i čuje kako profesori Henki i Penki govore jedan drugome da nikada nisu videli tog čoveka Higsa i da se nadaju da ga nikada neće ni videti; ali oni su visoki sveštenici religije Deteta sunca. On je vrlo ogorčen, prilazi im i kaže: “Ja ću raskrinkati ovu celu prevaru i reći ljudima Jerihona da sam to samo ja, čovek Higs, i da sam otišao u nebo balonom.” Oni mu odgovaraju: “Ne smeš to učiniti, jer je moral u ovoj zemlji povezan sa tim mitom, i ako jednom saznaju da nisi otišao u nebo, postaće zli”; i tako ga ubede i on mirno odlazi.
U tome i jeste stvar - u uverenju da bismo svi mi bili zli, kada se ne bismo pridržavali hrišćanske vere. Čini mi se da su ljudi koji su je se pridržavali većinom bili veoma zli. Što je religija bila intenzivnija u nekom periodu i što je dublja bila dogma, tim je veća bila okrutnost i stanje je tim bilo gore. U takozvanim epohama vere, kada su ljudi zaista verovali u hrišćanstvo potpuno i bez rezerve, postojala je inkvizicija sa svojim mučenjima; u ime religije su spaljeni milioni nesrećnih žena i primenjivana je svaka druga vrsta surovosti. Posmatrajući svet vidimo da je svaki i najmanji napredak u ljudskim osećanjima, svako poboljšanje u krivičnom zakoniku, svaki korak ka suzbijanju ratova, ka boljem postupanju prema obojenim rasama, svako ublažavanje ropstva, svaki moralni napredak bio uporno suzbijan od strane organizovanih crkava. Tvrdim sasvim određeno da je hrišćanska religija, onakva kakva je organizovana u crkvama, još uvek glavni neprijatelj moralnog napretka u svetu.
Kako crkve usporavaju napredak
Možda ćete pomisilti da idem predaleko kada kažem da je to još uvek tako. Ne mislim da preterujem. Uzmimo jednu činjenicu. Podnećete je zajedno sa mnom. Ne radi se o prijatnoj činjenici, ali crkve teraju čoveka da spominje neprijatne stvari. Pretpostavimo da se u ovo današnje doba jedna neiskusna devojka uda za sifilističara; u tom slučaju katolička crkva kaže: ”То je jedan neraskidivi sakrament. Morate izdržati celibat ili ostati skupa. Ako ostanete skupa, ne smete preduzeti korake da sprečite rađanje sifilistične dece.” Niko čije prirodno saosećanje nije izopačeno dogmom, ili čija moralna priroda nije sasvim bezosećajna prema svakoj vrsti patnje, ne bi mogao tvrditi da je to ispravno i kako takvo stanje stvari treba da se nastavi.
Ovo je samo primer. Ima mnogo načina na koje u ovom trenutku crkva nameće mnogim ljudima nezaslužene i nepotrebne patnje, svojim insistiranjem na onome što ona odluči da naziva moralom. I naravno, kao što znamo, ona je protivnik napretka i poboljšanja svega što ublažava patnju na svetu, jer shvata moral kao ograničeni niz pravila ponašanja koja nemaju nikakve veze sa ljudskom srećom; i kada kažete da ovo ili ono treba da se učini, jer bi to doprinelo ljudskoj sreći, ona smatra da to sa moralom nema nikakve veze: ”Kakve veze ima ljudska sreća sa moralom? Cilj morala nije da usreći ljude.”
Strah, osnova religije
Religija se zasniva, ja mislim, uglavnom i na prvom mestu, na strahu. Tu se radi delimično o užasu pred nepoznatim, a delimično, kao što sam rekao, o želji da imate neku vrstu starijeg brata, koji će biti pored vas u svim nevoljama i nesuglasicama.
Strah je osnova cele te stvari - strah od nepoznatog, strah od poraza, strah od smrti. Strah je poroditelj okrutnosti, i stoga nije čudno što okrutnost i religija idu ruku pod ruku. To je zato što je strah osnova i jednog i drugog. Mi smo počeli pomalo da shvatamo stvari i da pomalo ovladavamo našim svetom uz pomoć nauke, koja je silom išla korak po korak protiv hrišćanske religije, protiv organizovanih crkava i njihovih zastarelih pravila. Nauka nam pomaže da prevaziđemo bedni strah u kojem je ljudski rod živeo generacijama. Nauka nas uči, a ja mislim da to čine i naša vlastita srca, da više ne tražimo neku zamišljenu potporu, da više ne izmišljamo saveznike na nebu, nego da ovde dole uložimo napor da od ovoga sveta napravimo mesto dostojno života, umesto užasnog sveta koji su vekovima stvarale crkve.
Šta moramo učiniti
Treba da stanemo na svoje noge i pogledamo svetu u lice - u njegove dobre i loše strane, njegovu lepotu, njegovu ružnoću; da vidimo svet kakvim on jeste i da ga se ne bojimo. Svet treba osvojiti inteligencijom, a ne samo sedeti u njemu u ropskoj pokornosti pred svojim strahom. Čitava zamisao o bogu je proizašla iz drevnih istočnjačkih despotija. To je zamisao koja nije vredna slobodnog čoveka.
Kada čujete kako se ljudi u crkvi ponižavaju i govore za sebe da su bedni grešnici i ostalo, to je vredno prezira i nedostojno ljudskih bića koja imaju samopoštovanje. Treba da se dignemo i svetu otvoreno pogledamo u lice. Treba da uradimo sve što možemo, i to će uvek biti bolje od onoga što su ovi drugi napravili kroz sve ove vekove.
Za dobar svet su potrebni znanje, dobrota i hrabrost; nije potrebno da sa žaljenjem čeznemo za prošlošću i sputavamo svoju inteligenciju rečima koje su davno izrekli neupućeni ljudi. Potreban je neustrašiv pogled na svet i slobodna inteligencija. Potrebna je nada u budućnost, a ne osvrtanje na prošlost koja je mrtva i koja će biti daleko prevaziđena budućnošću koju će stvoriti naš um.
(Why I Am Not A Christian by Bertrand Russell; Iz Nauka i religija i izabrani eseji; Svjetlost, Sarajevo 1976, preuzeto sa Peščanik.net)
Bonus video:
