Roman trpi sve, ali pozorište ne

Maja Todorović, ime je koje budvanska publika dobro poznaje još od predstave “Njegoš za početnike”, kojom je 2013. godine zatvoren 27. festival “Grad teatar”.

Rođena u Splitu, odrasla u Herceg Novom, diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, autorka je mnogih dramskih tekstova i scenarija za filmove i serije, iza sebe ima zavidan opus. Na ovogodišnjem festivalu “Grad teatar” publika je bila u prilici da uživa u predstavi “Selestina”, koprodukciji JU Grad teatar i Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz 2019. godine, nastaloj po remek-djelu španske književnosti autora Fernanda de Rohasa, a za čiju adaptaciju teksta i dramaturgiju je zadužena upravo Todorović.

O svom dosadašnjem i budućem radu, angažmanu na festivalima, pozorištu, filmu i televiziji, saradnji s crnogorskim autorima Todorović govori u razgovoru za “Vijesti”.

Uoči premijere predstave “Selestina” kazali ste da Vam se tekst dopao na prvo čitanje upravo zbog savremenosti. Koliko je priča o pohlepi, nemoralu, stradanjima i instant zadovoljstvima aktuelna sada, posebno ako uzmemo u obzir sve što se dešavalo tokom 2020. i 2021. godine? Koliko su se ljudi promijenili i šta je izašlo na vidjelo?

Pohlepa, nemoral i stradanja su nešto što prati čovjeka kroz vjekove i dio je ljudske prirode, te će ta tema, mislim, uvijek biti aktulena - ako bude pozorišta u budućnosti. E to “ako bude pozorišta” kažem baš zbog ovih navedenih instant zadovoljstava. Mislim da je sa svakom novom generacijom ta potreba za instant zadovoljstvom sve izraženija. Njihova pažnja traje par sekundi. Oni odrastaju gledajući klipove na Tik-Toku. U tih nekoliko sekundi koliko traje post na Tik-Toku, mora da se desi sve. Nisam sigurna koliko će ta publika imati interesovanja za pozorište i da li će “presuditi” pozorištu. Sad će sigurno neko da kaže: “Ma opstalo je pozorište 2000 i kusur godina…” Jeste, ali je u posljednjih 10-20 godina svijet nenormalno tehnološki napredovao i to je uticalo na svaki poznati koncept života, a taj tehnološki napredak je donio neke stvari koje svijet u tih prethodnih 2000 godina nije mogao ni da zamisli. Naravno, ne mislim da će pozorište nestati, ali mislim da svi mi moramo da razmišljamo kako da u njega uključimo i mlade ljude, nove tehnologije, nove forme i nov način mišljenja. Mislim da je i pandemija dodatno “skratila živce” svima, ali mi je razumljivo što poslije tolike zatvorenosti ljudi hoće sve sad i odmah. Ne opravdavam, ali razumijem. Pandemija je čak učinila i nešto dobro za pozorište – ljudi su ga se uželjeli – što je divno, ali i svi mi koji se bavimo pozorištem sad imamo jedan zadatak: da damo toj publici razloga da i dalje žele u pozorište.

Da li još smatrate da je teško “seliti” roman na scenu s obzirom na veliki uspjeh koji je “Selestina” imala nakon svoje premijere? Da li biste opet prihvatili takav izazov imajući u vidu da, kako ste jednom prilikom istakli, roman ne trpi pozorište?

Ne, roman trpi sve, ali pozorište ne trpi sve. U romanu možete da uvedete čitaoca u nečiji tok misli, da objasnite postupke, da se rasplinete u hiljade pravaca… da ne nabrajam, ali prosto papir trpi sve, ali scena ne … Tu su glumci koji moraju da znaju šta govore i šta rade i ja, kao autor, moram da im dam dobar materijal za njihovu kreaciju uloge. “Seljenje” romana na scenu nije lak zadatak, ali baš zato je i zadovoljstvo raditi tako nešto, tako da – jedva čekam sljedeći izazov.

Ističete da ste najviše ponosni na predstave “Kinez” i “Nečista krv”. Da li ste, u međuvremenu, “Selestinu” uvrstili na tu listu?

”Kinez” je moja intimna priča, moja drama u svakom smislu te riječi. “Nečista krv” je nastala po motivima romana, ali je drama moje autorsko djelo u koje sam ja utkala meni značajne teme i ideje, tj. ono što mislim da ljudi žele da osjete i vide u pozorištu. Sudeći po reakcijama publike, bila sam u pravu. Ponosna sam i na predstavu “Šćeri moja, …” koja se već godinama igra u Crnogorskom narodnom pozorištu i dan-danas vidim da ljudi po društvenim mrežama kače citate iz te predstave. Neizmjerno mi je drago da je ta predstava uticala u tolikoj mjeri na svijest ljudi po pitanju odnosa prema ženskoj djeci. Ovo su djela na kojima sam ja radila kao autor, a to je meni mnogo izazovnije i draže nego kad radim kao dramaturg. Što ne znači da mi “Selestina” nije draga kao predstava u cjelini - obožavam sve ljude s kojima smo je radili i svakako sam ponosna na rad svih nas.

Iako ste slobodan umjetnik, u prethodnoj godini ste imali pune ruke posla. Da li ste se u nekom momentu zabrinuli za egzistenciju? U kakvoj situaciji su se našle Vaše kolege u vrijeme pandemije?

Kada radite kao frilenser, uvijek ste zabrinuti za egzistenciju. Mislim da znam, možda, još ukupno dvije osobe koje, kao ja, žive isključivo i samo od pisanja – ne predaju na fakultetima i akademijama, ne rade u agencijama, novinama… Moja sreća je bila što sam tokom pandemije krenula da radim na filmu i seriji “Toma” s Draganom Bjelogrlićem, a odmah zatim na seriji “Dug moru”, ali sam, na primjer, u ovoj godini imala par trenutaka kad nije bilo nikakvog posla ni na vidiku. I to su neminovno momenti kad vas uhvati panika. Što se tiče mojih kolega - vrlo su različite pozicije, neki su se borili za egzistenciju jer je sve što su radili stalo ili su im projekti otkazani. Ali, zato neki nisu znali gde će prije od posla i snimanja.

Pišete za pozorište, televiziju, film. Šta je Vama najinspirativnije i gdje osjećate da imate najveću slobodu?

Osjećaj slobode ne dolazi iz forme i formata već zavisi od saradnika. Mogu da imam jednaku slobodu svuda, ako pored sebe imam ljude s kojima mogu da sarađujem - to znači da budemo kreativni, posvećeni do maksimuma tome što radimo i da ne budemo sujetni. Kad se skloni sujeta iz ovog posla, sve ide lakše i ljepše. Ali ta sujeta se nažalost, ponekad, teško sklanja.

Često možemo čuti od glumaca da je dobar scenario presudan za prihvatanje neke uloge. Da li ste saglasni i, ako je tako, smatrate li da Vaš posao mora biti više cijenjen? Da li mislite da je cijenjen?

Ako glumci tako kažu - ja im vjerujem. A ova ekspanzija serija je pokazala da su u pravu. U svim velikim produkcijama kreator je “bog” i bez dobrog scenarija se ne ide u snimanje. Mi, nažalost, do tog nivoa još nismo stigli. Mnogi producenti ne razumiju uopšte proces pisanja i ne daju scenaristima ni dovoljno vremena, ni dovoljno prostora, ni dovoljno velike honorare. Ja stalno navodim taj paradoksalan primjer: gafer na setu ima mnogo veći honorar od mene. Da me ne shvatite pogrešno, nemam ja ništa protiv gafera, ali ipak novac na konkursima se dobija na osnovu scenarija - naravno važni su reditelji, glumci i produkcija… Ali, sve to džaba ako je scenario loš. Međutim, pomenuti gaferi su napravili svoje udruženje i odredili uslove rada. Nažalost, mi pisci nikako da se udružimo i da već jednom tražimo pristojnije uslove za rad.

Na čemu trenutno radite?

Na filmu i seriji “Marko Kraljević” u režiji Dejana Zečevića. Od jeseni bih s istim rediteljem, ujedno i mojim prijateljem, trebalo da nastavim rad na seriji koju smo započeli prije pandemije, a spremam i film “Emigrant” s Aleksandrom Protićem, koji bih trebalo i da režiram. Radim na novim idejama s mladim crnogorskim rediteljem Đorđem Vojvodićem. Kanim se da napišem nešto svoje za pozorište, ali iskreno malo sam obeshrabrena. Oba moja komada su uspješno izvedena u Gradskom pozorištu i u CNP-u, što bi u svakoj drugoj zemlji bio dovoljan povod da vam pozorište naruči novi komad. Mene niko više nije zvao, čak i neki načelni dogovori koje sam imala s prethodnom upravom, s novom upravom su samo zaboravljeni. Nije ništa bolje ni u Srbiji. Mislim da je posljednje Sterijino pozorje pokazalo koliko su savremeni autori zanemareni i koliko im se ne daje prilika da rade. Taj metod “samo vi pišite, pa će da se radi…” Iskreno, malo sam se umorila od slaganja stvari u fioke.