”Trajno opijen mirisom borovine i kuvane bukovine… Radio kao taksista, prodavac, električar, perač sudova, sušar, moler i guljač lososa po Skandinaviji. Danas pokušava da zaradi penziju od fotografisanja i olovke. Živi i voli kad mu se ukaže prilika. Veliki štovaoc obojenih pića i žena”.
Tako je sebe predstavio Nikšićanin Nebojša Radović, fotograf sa perom u ruci, pisac sa fotoaparatom oko vrata. Prošle sedmice iz štampe je izašla njegova prva knjiga “Zanoktica” satkana od, što bi rekao Dragoljub IIić, recezent knjige, “situacionih priča”, mada i opis - naše crtice iz života odlično odgovara, jer kratke priče Radovića, iako lične prirode, mogle bi da budu priče svakoga od nas.
”Čovjek nije samotnjak, on je društveno biće, i kada pišem o sebi, ja ustvari pišem o nama - ulazu, zgradi, komšiluku, gradu…”, kaže za “Vijesti” fotograf koji je “inficiran” fotografijom još od ranog djetinjstva, a pisanjem od kada je korona “zakucala” na naša vrata.
Tada je shvatio da sa perom u ruci nije sam i da se njegove priče dopadaju publici jer u svakoj od njih čitalac nađe i dio sebe. Objavljivao ih je na Facebook-u, a reakcija znanih i neznanih prijatelja mu je stavila do znanja da ta njegova “oaza suvisle misli”, kako je nazva Ilić, treba da se “ukoriči”.
”Bilo je vrijeme karantina i policijskog časa. Bio sam sam. Mislio sam da sam sam. A onda sam uzeo olovku i papir i shvatio da nisam. Pisanje je terapija. Ono iscjeljuje dušu - čisti je i glača”, objašnjava autor koji je crno-bijelim fotografijama odavno osvojio publiku, a sada to čini i “Zanokticom”.
A zašto zanoktica?
”Postoji jedna priča tog naslova, a ima i simbolike - mala, bezazlena, neprimjetna, a boli ‘ko u oko da se dirne’ kada se isčupa”, kaže čovjek koji u šali sebe opisuje “kao polu-pismenog”, ali i dodaje da “u moru nepismenih, to i nije baš malo”.
Ilićev izraz da su njegove priče situacione mu se dopao jer je, kaže Radović, pogodio srž onoga što je napisao.
”Bilo mi je drago kada ih je tako nazvao, jer one to i jesu - situacije u kojima se nađemo i trenuci koji su u njima”, kaže Nikšićanin za koga je “neukus stanje uma”, a “nekultura često oblači fina odijela”.
”Definisati svoju bol pjesmom, pričom, slikom, nije ni izbliza teško kao tuđu. Treba dostići nivo patnje onoga čija je emocija i pokušati proživjeti istu”, riječi su autora koji je odlučio da se lati “lakšeg posla” i piše o svojim bolima, ljubavima, djetinjstvu koje je imalo smisla, dječaštvu koje je imalo značaja, shvativši da “lagodan život ne stvara dobre ljude”.
”Život se odavno ne živi, već samo gleda. Nikada nisam prestajao da fotografišem. Samo sam foto-aparat zamijenio olovkom. Da li sam pisac ili fotograf? Sve je to isto. I pisanje je fotografisanje, i fotografisanje je pisanje.”
Sada kada se latio pera i ponovo počeo da “uči da piše i voli” ne namjerava tako lako da prestane, jer njegove šake su dovoljno “široke” da ima mjesta i za olovku i za fotoaparat.
”Nijesam ja tebe toliko čekao, da bih te tako olako pustio”, zapisao je Radović.
A čovjek stalno nekoga čeka - ljubav, život…ili jednostavno “Zanokticu”.
”Plan je da živim i volim. I da na tom putu još nesto uradim što će ostati iza. Napisao sam još jednu knjigu i krenuo da pišem jedan scenario. Možda zvuci pretenciozno, ali ja se tu ništa ne pitam. Neko drugi povlači konce”.
Trenutak kada čitaoci postanu dio priče
Radovićeve priče, kako je kazao recenzent knjige Dragoljub Ilić, se čitaju se “na dah”.
”Njihova jezgrovitost, spontani dijalozi, slikovitost iskazanog…i ta pitkost čitanja, stvarale su u mojoj percepciji jednu živu, opipljivu situaciju uokvirenu nevidljivim ramom stvarnosti. Te su priče ‘spakovane’ u jedan, iz nekih ranijih vremena zaostali, lebdeći, ali samo pravim lovcima na djeliće prošlosti uhvatljivi trenutak…A kad autor ‘ulovi’ taj tren, tu situaciju iz koje naviru mirisi, zvukovi, boje, a čitalac je doživi kao dio sopstvenosti, obojica su na pragu novog i neočekivanog zadovoljstva, onog izraza za kojim mnogi koji se late pera dugo tragaju, ali ne mogu ga da iznesu ili uobliče. Tu je naprosto riječ o darovitosti”, zapisao je Ilić.
Čitajući Radovićeve priče, kako je istakao, imao je nesvakidašnji osjećaj da gleda oživjelu sliku nečeg (u)njemu skrivenog, a poznatog.
”Virtuelnim učešćem u dešavanju koje se materijalizuje pred mojim očima, budile se te uvijek prisutne, a prigušene emocije, javljao se taj poriv za prisvajanjem nečeg što nije moje, a doživljavao sam ga kao svoje, pa sam se kao lopov tuđih tajni krišom uvlačio u taj imaginarni okvir, prihvatajući čak i ulogu (sa)učesnika u takvoj situaciji”.
Premda te priče, prema riječima Ilića, obuhvataju “vremenski opseg koji objedinjuje različita mjesta, ličnosti, događaje, motive”, kod njega su stvarale doživljaj zaokružene situacije u okviru jedne priče, koja je “čak i u fragmentima stvarala zasebnu situaciju, zasebnu atmosferu.”
”I svaka od njih ponaosob ima neku latentnu formu, koja daje prostora i mogućnosti da bar dio te situacije dopunimo sopstvenom fikcijom, začinom sopstvenog doživljaja priče. Tako nastaje taj čarobni krug na čijem početku ne znamo da li situacija izvire iz priče, ili - na kraju tog kruga - imamo utisak da priča stvara situaciju… I da smo, konačno, i sami dio nje”, zaključio je recenzent knjige koju je uredio Radomir Uljarević, a izdali “Štampar Makarije” iz Beograd i “Obodsko slovo” iz Podgorice.
Život se odavno ne živi, već samo gleda. Nikada nisam prestajao da fotografišem. Samo sam foto-aparat zamijenio olovkom. Da li sam pisac ili fotograf? Sve je to isto. I pisanje je fotografisanje, i fotografisanje je pisanje", kaže Radović
Bonus video:
