Za travke što rastu oko bunara, ispod balkona, na bunjištima i ruševinama, Predrag Matvejević veli da su siročad, biljni proletarijat. Kao da ovom duhovitom opaskom podsjeća na svoje mjesto u jugoslavenskoj književnosti. Svoje mjesto na književnoj ljevici (Svetozar Marković, Dimitrije Tucović, Benjamin, Breht, Buharin...), na njegovu borbu sa vjetrenjačama, higijenski rat u literaturi, na njegovu odbranu progonjenih pisaca, od Kocbeka do Sidrana, na njegove razgovore s Krležom i žestoko učešće u polemici oko Grobnice za Borisa Davidoviča. Skloniji sam da o Matvejevićevom humoru vidim neku vrstu prigovora samom sebi što je traćio vrijeme na te vjetrenjače, otvorena pisma i ćudoredne vježbe, što se ranije nije okrenuo Mediteranu.
Geopolitičkoj opsesiji koja je učinila da napiše Mediteranski brevijar i Drugu Veneciju. Bilo je u toj nakani hrabrosti i drskosti. Sa iskustvom univerzitetskog profesora i kritičara izabrati kao književnu tradiciju Mediteran velika je smjelost. Na početku te tradicije je Homer, pa Dante, Gete, na kraju Kavafi, Sen Džon Pers, Kvazimodo, Seferis, Crnjanski, Tin, Marinković, Jovan Hristić, Ivan V. Lalić, Josip Pupačić, Danijel Dragojević, Milan Milišić...
U jeziku bi se taj put mogao odrediti kao put od treperenja ka ćutanju. Šutnji. Od polemičke usplamtjelosti do svedenosti. Od himne i rugalice, do male noćne muzike u četiri godišnja doba. Kloneći se naučno-povjesnog modela (izlišno je posle Brodela u tom ključu pisati o Mediteranu) i razgledničkih oduševljenja Matvejević je došao do čistog, prozračnog jezika koji svoj daleki izvor ima u Bibliji i Talmudu, Tori i Jevanđelju.
U tom jeziku prepoznajem nešto od govora i prigovora oriđinala i redikula. Hitrinu i smisao za poentu. Za epigram. Matvejević je lutajući Mediteranom nalazio oriđinale i divio se njihovoj posvećenosti. Uraru iz Katalonije koji hoće da sačini katalog Aleksandrijske biblioteke. Užaru sa Korzike koji je svoj život posvetio uzlovima, monahu iz Egipta od koga se naučio čitanju mora i molitvi uz more. Tog monaha sreo je kod koptskog samostana između Aleksandrije i Kaira. On je bio porijeklom iz Odese. Svi smo mi ljevičari iz Odese. A zašto iz Odese, ne znam. To znaju ovi u Amalfiju.
Sledeći iskustvo hiljadu i jedne noći i ritam brevijara Matvejević pripovjeda storije o mediteranskim zalivima i otocima, gradovima i galijama, o solanama i ludnicama, o mostovima i vedutama, o vjetrovima i ruži vjetrova, o samostanima i svetionicima, o vrtovima i valima, o tipovima klepsidre i groblju galebova, o školjima i školjkama, o prozodiji mediteranskog svjetla i lutajućim skulpturama, o crkvama i potonulim lukama, o plivanju i morskim sahranama, o spužvarima i mrežama, o užarima i kartografima.
O sjenci masline kao granici Mediterana, jer Mediteran nije samo zemljopis, granice mu nisu ni gospodarske, ni istorijske, ni državne, ni nacionalne. O najljepšem sutonu koji je tih i svečan kao smrt u Veneciji. Kao suton u Drugoj Veneciji. Kad sunce pada između otoka Sveti Lazar Armenski i otoka Sveti Servolo. Između samostana s bibliotekom i duševne bolnice.
Literatura jest’ između knjižnice i ludnice. Taj suton gledao je pesnik Noćne molitve: Lepotu Venecije tvoje pokazao si mi/Sve dok milošta njena u meni/Ne posta prejasna suza. Taj pjesnik je napisao: I ja, čak i ja, onaj sam koji poznaje/puteve kroz nebesa, i stoga vetar telo je moje.
Možda je i njegovu sjenku Predrag Matvejević video na San Servolu. Tamo gde je bila duševna bolnica i tamo kuda još lutaju sjenke sumasišavših. One se još među sobom prepiru i glože kako je zabilježeno u hronici bolnice: svaki je bolesnik tražio bolesnijeg od sebe, lud luđeg. Ludilo je zarazno. Čitav svjet je danas kao ludnica na San Servolu.
Ploveći plitkom lagunom Matvejević je stigao do groblja za galebove. Prepliću se jedan preko drugoga, padaju, perje im se prorijedilo, vratovi ogoljeli. Dva su spruda na koja dolaze, s kojih se ne vraćaju. Jedni biraju jedan, drugi drugi, samo oni znaju zašto. Kakvo gospodstvo galebova u izboru grobišta. Na groblje galebova niko ne dolazi osim ludaka kakav je Zane, i oni koji mu se pridružuju, veli Matvejević. Kao da želi da na Drugu Veneciju stavi vodeni žig. U dosluhu s Brodskim Josifom. Da potvrdi svoju posvećenost Veneciji i Mediteranu.
Matvejević je rođen u Mostaru. U trinaestoj godini pridružuje se partizanima i ostao je ljevičar do kraja života. Mostar je Mediteran, ne samo zbog pjesnika koji je napisao Veče na školju i Poslednje veče u Malom Lošinju. Matvejevićev otac došao je u Jugoslaviju s Belim Rusima pravo iz Odese. Iz istorije mog golubarnika, iz priča Isaka Babelja. Iz Odese je i Leonid Barof, najveći kartograf 20. veka. On je dugo izdavao kartografski časopis Imago Mundi. Seleći se iz jedne zemlje u drugu, sve do svoje smrti.
U Amalfiju je još u 10. stoljeću donijet zakon o pomorskom pravu. U 38. poglavlju piše: Ako bi dva broda sklopila ugovor iako dožive brodolom, ili ih orobe gusari, gubitak da bude zajednički, kao što bi i dobit bila zajednička. I dalje: Tal se dobija ne samo u slučaju gusarskog napada nego i u slučaju oboljenja na poslu, i za liječenje.
Bilo je levičara još u Amalfiju u desetom stoljeću. Samo im je vijek bio kratak. I njima, i vladavini Amalfija.
Nijedan čovjek posle Venecije ne može biti isti onaj koji je pre bio, veli Crnjanski. Nisam bio u Veneciji, a volio bih da odsjednem u hotelu Danieli. Tamo gdje je odsijedala Žorž Sand, gde je stalno bilo kao na karnevalu. A tamo su odsijedali i Beli Rusi. U taj hotel dolazio je i Ezra Paund. To je onaj pesnik koji je rekao telo je moje vetar. S prozora tog hotela vidi se Riva delji Skjavoni. Riva onih koji su na galijama umirali od melanholije i tvrdoglavosti. To je napisao Bartolomeo Grešencio 1602. godine u Nautičkom priručniku, kažu najboljem u svom vremenu.
Ne može naša povijest bez Mletaka. Bez Venecije. A što bih išao u Veneciju kad sam čitao Matvejevićevu Drugu Veneciju. I čitao Proleće u Veneciji Diega Valerija: Slutiš li golemi dah što uzdiže/Palate, kupole, terase na krovu/Još više ka nebu, u nebo zavitla/Oblake od srebra, pootvara rane/Svetlosti plave, žive poput krvi...
Rođendan Predraga Matvejevića je 7. oktobar i pesma Mija Raičevića Pisma iz Italije:
I
Zdravo dragi muže voljeni božo
da ti napišem ovo pismo
da sam fala bogu živa i zdrava
koje tvoja žena i tebi želi
zašto si kazao da sam se udala
ali to nije stvarno što ti ljudi
pričaju o mene i tebe
zašto si kazao da ti javim
ko mi je čovek kad znaš da
od čoveka volim i poštujem
samo tebe i mislim stvarno
da te volim
ti kažeš da imaš dve godine
zatvora ako misliš tvoja žena
će čeka da prolazu dve i tri godine
ti si pogrešno razumeo
a možda je i živana pogrešila
znam kad sam ja bila u zatvoru
i ti si mene čekao
jer u životu kad se nešto voli
ti znaš božo kako je
nemoj molim te da se sikiraš
jer kad bi ja nešto
žena što živi vrata do vrata
živana
ne bi me uopšte pustila
da stanujem kod nje
jer to je familijarna kuća
da ti par reča piše živana
božo ja čuvam tvoju ženu
kao kad bi bijo ti
mi smo svi dobro koje želimo
i tebi što brže na slobodu
II
božo nemoj ništa da se sikiraš za mene
vodi računa za tebe da se ne
razboliš kad si trpeo toliko
istrpi se još par dana pa ćeš
da dođeš kući sa zdravlje
da budemo zajedno
ti misliš da je meni lako
što sam u četiri zida
ali ja te ludo volim
voljeni muže
ti mi ležiš u srce
jedva čekam da se sastajemo
zajedno u krevetu
da te poljubim glumski
pošto poto primi puno pozdrava
od tvoje žene mire
jedva čekam romo moj
da bideš sa tvoju voljenu ženu
samo tebe božo čaveja
laku noć piši pismo
Bonus video:
