(Povodom knjige Mihala Rušineka Ništa obično - O Vislavi Šimborskoj, prevela s poljskog Biserka Rajčić, Treći trg - Srebrno drvo, Beograd, 2020)
Već pri otvaranju knjige Mihala Rušineka (1974, Krakov) spontano će se nametnuti pitanje o njenoj žanrovskoj opredeljenosti. Posvećena jednom periodu života Šimborske, koji je u isto vreme i period njegovog ličnog, porodičnog života, stručnog usavršavanja i pisanja - nezavisno od nje - no u isti mah i neprekidne posvećenosti šesnaestogodišnjem saradništvu sa Šimborskom, svakovrsnoj pomoći u ogromnom broju svakodnevnih obaveza pesnikinje koja je upravo u tom periodu (od 1996. sve do njene smrti 1. februara 2012) bila na putu punog ostvarenja svoje slave, cenjena u domovini, a posebno posle Nobelove nagrade (1996), i u svetu, Rušinek, njen Prvi sekretar - kako su odlučili da se zove njegovo “službovanje” - ovaj period je propratio svojim ličnim memorisanjem, uspomenama, utiscima s putovanja sa Šimborskom, njenih susreta s prijateljima, književnim večerima.
U svemu što se dešavalo bio je delimični kreator i realizator često nezamislivog i nemogućeg. U ritmu obaveza, odgovora na pozive, na stotine i hiljade pisama, prekucavanju njenih novih pesama, organizaciji putovanja, preseljenju iz starog u novi stan, brige oko detalja koji su joj bili posebno važni, ovaj decentni naučni radnik (docent na Jagelonskom univerzitetu), i stvaralac, postajao je više od očevica, i svedoka - dragoceni saradnik, koji iz stvarnosti, prevodeći pesnikinjine potrebe i zamisli, ali i obaveze koje joj se svakodnevno nameću, u realnost - na način koji odgovara njenom unutarnjem diktatu, prirodi, koja je uvek predstavljala vid otpora konvenciji i formi - bivao je sve više životni pratilac i prisni poznavalac onog najautentičnijeg u njenoj prirodi i u njenom delu.
Ne bi se dakle moglo reći da je u pitanju klasična biografija. Uostalom, i književne biografije su se s vremenom menjale. Jednom od uzornih i hvaljenih postala je knjiga pesnika i filologa Lava Loseva (1937, Lenjingrad), posvećena takođe jednom nobelovcu, Josifu Brodskom. Njegova knjiga Josif Brodski - Ogled književne biografije osvetljava životni put, ali i književni život njegovog prijatelja Josifa Brodskog. Jer Losev analizira i poetsko i prozno delo svog junaka, tumači njegov pogled na svet, njegove stavove, i to čini, prema mišljenu kritike, “izbalansirano i iznijansirano”, ali i biografski potpuno, prateći memoarske i druge dokumente, od rođenja Brodskog, ali i različite događaje, sve do njegove smrti.
U uvodu knjige autor i sâm iznosi svoje nedoumice pri njenom sačinjavanju, opredeljujući se ipak za hronološki pristup, na osnovu sećanja, zapisa i iskaza Brodskog, svestan da, kako kaže, možda i sam Brodski ne bi odobrio njegovu zamisao, budući da je oduvek insistirao da se o njemu sudi po pesmama, a ne na osnovu biografije. U pesmi napisanoj na četrdeseti rođendan (“Ulazio sam umesto divlje zveri u kavez…”), Brodski nabraja trenutke proteklog života, ali u njihovom sledu nema logike, jedno ne proizilazi iz drugog. “Život je suviše nepredvidiv i apsurdan da bi se mogao pretvoriti u narativ, jedina književna forma koja odgovara životu jeste lirska pesma”, navodi Losev u uvodu svoje knjige, koji, upravo u znaku uvažavanja ove lirske opredeljenosti Brodskog, nosi naziv “Je li moguće opisati pesnikov život”. Odgovor koji pruža sam Losev, jeste knjiga objavljena i na srpskom 2015, u prevodu s ruskog Nede Nikolić Bobić, u izdanju “Rusike” iz Beograda, s važnim podnaslovom koji akcentuje njegovo opredeljenje - Ogled književne biografije - što se pokazalo i kao veoma uvažena novina u biografskom vidu pisanja.
Čini se da je za Rušineka svaki biografski pristup koji pretenduje na potpuni pregled i uvid potpuno isključen. Stoga je, ispisujući fragmente svog saradničkog života sa Šimborskom, Rušinek to činio uzdržano, no ipak s razumevanjem i toplo, prateći i tumačeći ono što mu je stvarnost pokazivala - da je pesnikinja, do kraja i u svakom pogledu, svoja - u svakom trenutku svakodnevice iskazivala svoju pesničku prirodu, pesnički stav, svoju, reklo bi se, književnu i životnu poetiku. Život sam je za nju bio pristup poeziji, veoma blisko Brodskom, koji ju je u svojoj “Reči na Prvom međunarodnom sajmu knjiga u Torinu”, 18. maja 1988, nazvao najboljom svetskom pesnikinjom. Život je već bio, po sebi, po svojim neočekivanostima i čudima koje je nepogrešivo i blistavo registrovala, pripremna faza, predložak pesme. Za izuzetno retke stvaraoce, to je bezuslovna spremnost da se prihvati “nepredvidivost i apsurd” života, koje pominje Brodski, jer ih živi, pre nego što im se u noćnim satima osame, nađe forma, pokušaj da se iskažu pesmom.
Tako je ova knjiga postajala sve više vrsta neminovnog dnevnika obaveza, putovanja, dnevnik drugovanja, ali i važnih javnih događaja, ujedno, dnevnik beleženja, korigovanja, prepisivanja zapisa Šimborske, vođenja prepiske - ne više starom pisaćom mašinom, koju je pesnikinja koristila, već bržim i naprednim tehnologijama, koje je u dnevni život Šimborske uveo Rušinek. U isto vreme, to je za osetljivu prirodu ovog autora, koji je pratio osobu koju je veoma cenio, i sve dublje razumevao, postajao sve više i dnevnik njegovog ličnog sećanja, uzdržanih, no dragocenih komentara, svedočenja, dnevnik svakodnevnosti i izuzetnosti, onoga što je činilo pesnikinjin, a postajalo postepeno i njegov život.
U svakodnevnom životu, svedoči autor, Šimborska je čuvala svoju poetsku intimu, često se skrivajući u razgovorima iza šale i dosetke. Ali za one koji su bliže znali njene navike, druženja, preferencije u odabiru umetničkih predmeta (ali i kiča, prema kome je gajila strasno interesovanje, nabavljala ih i redovno poklanjala prijateljima), njene izbore filmova, pozorišnih predstava, njen uvek poseban ugao posmatranja, za njene bliske saradnike, poput Rušineka, bilo je posve jasno da umesto priča o poeziji, Šimborska poseduje jedinstveni govor koji mnogo toga kazuje po sebi. Otuda je, neminovno, Rušinek sve više postajao odličan poznavalac njenih dosetki, ali i njene poezije, i o tome ostavio zanimljive zapise. Njih je i povezala uostalom posebna pesnička vrsta kojoj su oboje bili posvećeni, limerik, budući da se njihov prvi susret, šest meseci pre dobijanja Nobelove nagrade, desio upravo kada joj je, maja 1996. godine, uputio poziv na susret “Tajne limeričke lože”, u čast profesorke Jagelonskog univerziteta, dugogodišnje prijateljice Šimborske, a svog mentora Tereze Valas. Uz posebni, za tu priliku napisani limerik, Šimborska je poziv s oduševljenjem prihvatila.
Limerik je uostalom predstavljao jednu od omiljenih formi “bekstva u slobodu”, kako se uslovno može nazvati ovaj vid poezije, koji je obuhvaćen njenim Rimovankama (izborom književnih igri, objavljenim 2003). Rušinek će mu i kasnije, tokom knjige, posvetiti pažnju, raščitavajući različite forme izraza u Šimborske, pa i ove, “usmerene na jezik”. Ova tema, odnos pesnikinje prema jeziku, provejava čitavom knjigom, a u takozvanim književnim igrama Rušinek naglašava ležernost i inventivnost pesnikinje, u svakom vidu oglašavanja, dok u uvodu u svoje Rimovanke pesnikinja kaže: “Podsticaji za nastanak limerika su mesta pokraj kojih usput prolazim. (…) Za limeričko stvaralaštvo najkorisnija je automobilska vožnja sporednim, džombastim putevima, eventualno putovanja nekakvim pristojnim ćirom koji se zaustavlja na svakoj stanici. Limerici se mogu pisati kod kuće, ako se pri ruci ima atlas. Iz stana u kome nema atlasa, treba se smesta iseliti.”
No, osnovu njenog poetskog dela čini upravo stav koji je iskazala u razgovoru s Gabrijelom Lenckom, 1996: “Pokušavam, bar delimično, da izvesna iskustva smestim u pesmu. Katkad mi to polazi za rukom, katkad ne…” U neposrednoj vezi je s fragmentom iz govora koji je održala primajući Geteovu nagradu u Frankfurtu 1991, ističući značenje stvarnosti za pesnika, koji “nikada ne omalovažava materiju sveta, pridaje veliki značaj opisu konkretne situacije, detalju i prolaznom trenutku”.
Iako ju je Nobelova nagrada učinila univerzalno prepoznatljivom (“poput doživotne tetovaže”, kako piše Rušinek), ona spada u retke koji joj se nisu obradovali. Dobro je znala šta tako veliko priznanje, koje je prihvatila kao “izuzetni dar sudbine”, radost za nju samu ali i za njenu zemlju, podrazumeva, jer je osetila i sav teret svojevrsne stvaralačke frustracije koju sa sobom ovakvo priznanje nosi. Sartr je bio prvi koji je, odbijajući da primi Nobelovu nagradu 1964, nazvao to priznanje “poljupcem smrti”. Između ostalog, zbog potpunog udaljavanja od stvaranja (i Šimborska se vratila pisanju tek dve godine nakon primanja Nobela), istakavši pritom, da su takve nagrade, kao i sve institucije, “smrtonosne”, jer “lišavaju čoveka njegove prave ličnosti”.
Šejmus Hini, koji ju je iz vlastitog iskustva (Nobelovu nagradu dobio je 1995) upozorio na probleme koji je očekuju, dobio je od nje, nakon što je i sama uplovila u te burne dana nakon primanja priznanja, vest da je bio u svemu u pravu: “…haos, buka, ni trenutak mira. (…) To vreme nije pogodovalo pisanju, čak ni refleksiji, a zbog toga živimo.”
Prijateljima piše: “Volela bih da što pre budem obična osoba, a ne ličnost.” Ključna rečenica za razumevanja njene prirode. Bila je lišena snobizma i izveštačenosti, u svakom pogledu, svedoči onaj koji ju je tokom decenije i po, dobro upoznao. Tu suštinsku crtu, čini se, prepoznavali su mnogi, pa čak obični ljudi, što joj je najviše značilo. Jednom ju je jedan taksista prepoznao i pozdravio rečima: “Čast mi je da vozim takvu osobu.” “On je nesvesno bio pravu”, reći će Rušinek. “Bila je prilično osoben predstavnik svoje vrste.” Bila je “gospođa Vislava”, kako ju je s radošću oslovio policajac u blizini Varšave, zaustavivši, zbog prekoračenja brzine, taksi koji je nju i Česlava Miloša vozio na sahranu Herberta u leto 1998. Dok je njenog saputnika oslovio prezimenom, “gospodin Miloš”, ona je uvek bila “gospođa Vislava”, čak i za ljude koji nisu bili iz njenog bližeg okruženja. On je ostao “gospodin Česlav”, uzdržaniji, distanciraniji. Gospodstveniji. Oboje su učestvovali na književnoj večeri u Krakovu 1997, posvećenoj susretu pisaca Istoka i Zapada. Za susret je vladalo izuzetno interesovanje, trebalo se probiti do mesta događa, a dva organizatora, čuvara reda, pri susretu sa Šimborskom, izvadila su ispod svojih uniformi primerke njenog Predela sa zrncetom peska, da ih potpiše, za njihove verenice. Na samoj večeri, u prisustvu Miloša, Šimborska je izrekla, s iskrenim uverenjem, da su “prijateljstva među pesnicima moguća”, i upravo je s Milošem negovala dugotrajno prijateljstvo. Veoma joj se dopadao njegov prirodni i nenametljivi način čitanja vlastitih stihova, ali je spram njegove poezije oduvek osećala strahopoštovanje - naročito istaknuto i u njenom feljtonu “Obeshrabrenost” (Neobavezna lektira, izbor i prevod Biserka Rajčić, Prometej Novi Sad, 2019). I pred običnim pejzažem, pred kojim su se zaustavili, u pauzi vožnje, njih dvoje su čak i bor videli različito - “čudesno drvo” za Šimborsku, kako je uskliknula, dok za Miloša bor i nije drvo. “Hrast je drvo, ili bukva”, rekao je, stavljajući tačku na svaku dalju raspravu. Različiti pogledi, “dve metafore”, beleži tu uspomenu, Rušinek. “Čega? Njihovih poetika.”
Rušinekova knjiga je sama već dragoceni almanah slikovitih primera koji u različitim kontekstima svedoče o bliskosti Šimborske s ljudima, koji su joj bez zazora prilazili, što je značilo i koliko je njena poezija dopirala do onih kojima je bila posvećena, onih kojima se u suštini i obraćala. Jer, dodajmo, i u njenim stihovima stoji: “Više volim sebe koja voli ljude/nego sebe koja voli čovečanstvo”. Jedan penzionisani vatrogasac piše joj iz Teksasa da vatrogasci retko čitaju poeziju, ali da je on kupivši njenu knjigu odlučio da joj napiše jednu jedinu rečenicu: “Napisali ste ono o čemu sam celog života razmišljao, samo nisam mogao da izrazim.”
(Polja.rs; odlomak iz dužeg teksta poznate srpske pjesnikinje Tanje Kragujević)
Bonus video:
