Dirigent Bojan Suđić od osnivanja bio je saradnik Crnogorskog simfonijskog orkestra. Pod njegovom dirigentskom palicom odrađeni su mnogi koncerti, ali od otvaranja Muzičkog centra nije imao priliku da nastupa sa njima, sve do preksinoć kad je na zadovoljstvo i CSO-a i publike imao priliku da vodi orkestar dok su svirali djela Dmitrija Šostakoviča.
Najprije su izveli Šostakovičev Koncert za violinu i orkestar broj 1 u a-molu gdje je uloga soliste pripala proslavljenom virtuozu i dobitniku Trinaestojulske nagrade Romanu Simoviću, a nakon pauze sa preko 90 muzičara i sat i po vremena na sceni publika je uživala u i Sedmoj simfoniji poznatijoj kao “Lenjingradska”.
Isti program CSO i Simović pod vođstvom Suđića izvešće i večeras u Velikoj sali Kolarčeve zadužbine u sklopu manifestacije Beogradske muzičke svečanosti (BEMUS).
POČETAK KARIJERE VEŽE ZA ŠOSTAKOVIČA
Suđić u razgovoru za Vijesti ne krije da svoje početke veže za Šostakoviča, te da je ovaj ruski kompozitor koji je stvarao za vrijeme Sovjetskog Saveza u doba režima Josifa Staljina, i čija su djela često bila zabranjivana spada među njegove omiljene.
“Dosta sam imao prilike da tokom karijere dirigujem njegova djela. Otprilike polovinu simfonija, jer ipak nijesam stigao da se sa njegovim opusom upoznam do kraja. Naravno, tu su i neka druga djela - Uvertire, Džez svita, tako da sa Šostakovičem se družim odavno”, nabraja Suđić. Upravo je kako kaže, inostranu karijeru počeo dirigujući Šostakovičevo djelo.
“U pitanju je Prva simfonija koja mi je bila omiljena i ostala je na tom mjestu. Ona je na početku njegovog stvaralaštva svjedočila o ogromnoj genijalnosti koju je Šostakovič imao. Prvu simfoniju je pisao veoma mlad, ali je bez obzira na tu činjenicu, ta simfonija remek-djelo. Sve ostalo kad se prati njegov razvoj je izuzetno značajno i nije bez razloga Šostakovič okarakterisan kao najveći simfoničar 20. vijeka”, ističe Suđić koji je i sam učestvovao u izboru ne samo kompozitora za koncerte u Podgorici i Beogradu, već i njegovih kompozicija.
“Roman Simović je predložio Prvi koncert Šostakoviča za violinu, koji sam ja takođe dirigovao ranije sa nekim drugim solistima. Bilo mi je zaista zadovoljstvo što ga je predložio, jer nijesmo ranije zajedno svirali ovaj koncert. Međutim, kada sam razmislio bolje o prilici, pogotovo o večerašnjem koncertu u sklopu BEMUS-a, učinilo mi se da taj spoj koji je izuzetno zahtjevan, prava mjera za jedan festival, ali i sjajna prilika da se orkestar pokaže. I Koncert za violinu koji je svirao Simović stavlja orkestar pred izuzetne zahtjeve, o solisti ne treba trošiti riječi, ali i Simfonija je veoma zahtjevna”, otkriva Suđić koji upravo ovaj specifičan koncert koji je preksinoć izveden u Podgorici smatra ispitom za sve - za sredinu, publiku, instrumentaliste u orkestru, kao i za salu Muzičkog centra.
PROGRAM I SPOT ZA PUBLIKU, SALU, INSTRUMENTALISTE
“Ta sala nije do sada, koliko sam pouzdano čuo, imala toliku količinu zvuka unutra i to je pravi ispit. To je kao da ste stavili relativno nova kola na veliki broj obrtaja i gledali da li će da izdrže. Ovo je bio jedan gas do daske koji je ova sala doživjela, jer ta količina zvuka zaista treba da ima prave uslove da bi se čula. Akustika sale je odlična jer ovo je prvi program koji sam radio unutar iste. Lijepo je bilo raditi i probe u njoj. Svakako, čini mi se pa za svaku, a posebno crnogorsku relativno malu sredinu ova sala izuzetno ostvarenje koje daje jedan novi hram umjetnosti, koja daje obavezu svemu što će se nadalje dešavati”, smatra Suđić.
OD OSNIVANJA UZ CSO
Iako Suđić svoje početke veže za Šostakoviča, CSO za svoje prve korake može zahvaliti upravo njemu kao dirigentu.
“Bio sam počastvovan prilikom da učestvujem u stvaranju ovog orkestra 2006. godine, kada sam bio pozvan na audiciju kojom su se prvi muzičari prijavljivali, bio sam jedan od članova komisije i tada je bilo svega nekoliko tih muzičara koji su krenuli da prave bazu novog orkestra. Tada sam dirigovao skoro svake godine i to punih 10-tak godina, da bi neposredno pred koronu kada je saradnja sa CNP-om bila problematizovana iz ne znam kakvih razloga pa se nije moglo planirati na vrijeme rad orkestra, sve stalo. Neposredno poslije toga i korona je nastupila i godine su za čas prošle”, objašnjava situaciju zbog koje dugo nije bio ispred CSO-a Suđić te ne krije da mu je veliko zadovoljstvo što je dobio priliku da opet sarađuje sa njima.
“Ovaj orkestar doživljavam kao svoj matični, ako tako mogu da kažem. Stvarno sam mnogo lijepih trenutaka tu imao i puno koncerata u nekom prethodnom periodu sa njima, gdje je svaki bio na neki način jedna nova stepenica u repertoaru tog orkestra”, dodaje Suđić.
Kad je izabrao djela Dmitrija Šostakoviča znao je da orkestar do sada nije svirao ovako zahtjevna djela poput Lenjingradske simfonije.
“Predložio sam Lenjingradsku znajući i vjerujući da su sada nakon svih ovih godina i muzičari u CSO-u, a i oni koji će pomoći orkestar, jer ima blizu sto ljudi na spisku, kadri da to urade i drago mi je što se nisam prevario. Naprotiv, mislim da je orkestar prevazišao moja očekivanja i stvarno je sa žarom i elanom pokazao da može da se sa Simfonijom i Koncertom nosi na jedan visokoprofesionalni način. Uvijek bih sumnjao u sopstveni sud jer se plašim da sam subjektivan, ali to mi je potvrdio i Roman Simović koji mi je rekao da nije imao kvalitetniju saradnju sa orkestrima baš na ovom koncertu i to u širem regionu. Tako da to je jedna lijepa situacija. Mislim da je orkestar sposoban i spreman da svira najteže stvari. Time je i teže sada planirati sve programe nadalje. Lako je doći do određenog nivoa, a veoma ga je teško održavati i podizati. Za tih nekoliko posto podizanja je potrebna ogromna podrška, odricanje, aktivnost, rad svih - organizatora, pomoć države i razumijevanje u kom pravcu treba orkestar da se razvija”, sa ponosom ističe Suđić.
ISKUSTVO JE NEPROCJENJIVO
Imajući priliku da tokom svih ovih godina sarađuje sa velikim brojem različitih ansambala kaže da je imao priliku da sebe nadogradi u velikoj mjeri.
“Gledajući unazad, mislim da je svaki koncert bio jedna stepenica naprijed u mom razumijevanju i uopšte odnosu prema muzici i šire. Interesuje me da lično napredujem i osjećam taj napredak kod sebe. Za mene je važno da sam sasvim siguran da svo to iskustvo koje sam stekao svakako je uticalo na jedan novi kvalitet koji se svaki put iznova potvrđuje i meni samom gledajući sebe i vjerujem da će se nadalje nastaviti”, iskren je Suđić koji kaže da je na početku karijere mislio drugačije.
“Kada sam bio mlad dirigent, na početku karijere i kad sam osvojio ozbiljne nagrade i imao ozbiljne angažmane, bio sam ljut kad čujem od starijih muzičara u orkestru da dirigent tek poslije 40-te je pravi dirigent. Bio sam neiskusan i mlad. Sa 25, 26 sam mislio da sam već ostvareni dirigent, bez potrebe da se razvijam. Međutim, svaki naredni dan, a ne godina ili decenija su potvrđivale suprotno. Sad bih rekao da je jučerašnji dan prerano, a tek današnji ono pravo ili da će tek sjutra biti ono što bih volio da bude. Iskustvo je svuda u svijetu prepoznato, ne samo u muzici”, otkriva Suđić te dodaje da se iskustvo ne može nadoknaditi.
“Zato su u najrazvijenijim sredinama ostvareni ljudi sa iskustvom na izuzetno velikoj cijeni. Sve ostalo što možete da naučite, ali ipak mora da se kroz protok vremena to potvrdi. Svakako da samo vrijeme po sebi ne donosi garanciju bilo kakve veće pameti ili više umjetnosti. Tu postoje mnogi primjeri koji govore suprotno. Ali ukoliko čovjek ulaže u sebe na pravi način i ima priliku da se sopstvenom profesijom bavi sa žarom i da ima priliku da široko ponire u različite aspekte, ne samo umjetnosti kojom se bavi već uopšte kulture života, napredovaće. Berlioz je sam rekao da je muzika umjetnost proizvođenja emocija. Razumijevajući jezik muzike mi razumijemo jezik emocija”, napominje dirigent te dodaje da muzika ne treba da se sluša na programski način kroz zamišljene slike.
“Sva muzika je na neki način programska, jer proizvodi određene emocije. Moramo imati percepciju kakvu emociju želimo i kakve su to sve emocije koje uopšte posjedujemo, a da bismo ih prepoznali moramo ih iskusiti. Ako nijesmo osvojili široki spektar emocija koje se osvajaju kroz čitav život, ne možemo ni vidjeti čitav spektar boja u jednoj kompoziciji. To je kao kada malo dijete pjeva ljubavne pjesme, a te emocije nije proživjelo. Ono može da odglumi, ali to nije to. Često puta dirigenti su u poziciji da u poznim godinama stoje pred orkestrom, a to iskustvo koje možete da prenesete na orkestar je dragocjeno”, zaključuje Suđić.
Bonus video:
