U svom delu “Teorija boja”, koje se ne može smatrati strogo naučnim radom, Gete je poetskim i filozofskim jezikom dao objašnjenje psiholoških efekata pojedinih boja i njihovih kombinacija.
Boja je esencijalni deo toga kako doživljavamo svet, i biološki i kulturološki. Veoma neočekivano, izvor za jedno od najranijih formalnih istraživanja teorije dao je nemački pesnik, umetnik i političar Johan Volfgang fon Gete (1749 –1832), koji je 1810. objavio knjigu Teoriju boja, traktat o prirodi, funkciji i psihologiji boja. Iako je veliki deo naučne zajednice odbacio ovaj rad, on je nastavio da izaziva veliko interesovanje kod grupe istaknutih filozofa i fizičara, uključujući Artura Šopenhauera, Kurta Gedela i Ludviga Vitgenštajna.
Jedna od Geteovih najradikalnijih tačaka bilo je pobijanje Njutnovih ideja o spektru boja, sugerišući umesto toga da je mrak njegova aktivna komponenta, a ne samo pasivno odsustvo svetlosti.
Svetlost i tama, osvetljenost i zatamnjenost, ili kako se preferira reći opštijim izrazom, svetlost i njeno odsustvo, neophodni su za stvaranje boje… Sama boja je stepen tame.
Ali, njegove verovatno najfascinantnije teorije istražuju psihološki uticaj različitih boja na raspoloženje i emocije - one su proizašle iz pesnikove intuicije, koje su jednim delom zabavne priče koje se graniče sa sujeverjem, jednim delom pronicljivi uvidi naučno potvrđeni oko dva veka kasnije, a jednim delom jednostavno predivne manifestacije jezičke lepote.
Žuta
Ovo je boja najbliža svetlu. Pojavljuje se pri najmanjem smanjenju svetlosti, bilo da se radi o poluprovidnim medijima ili slabom odsjaju sa belih površina. U eksperimentima sa prizmom ona se proteže sama i široko u prostoru svetla, i dok dva pola ostaju odvojena jedan od drugog, pre nego što se pomeša sa plavom da bi proizvela zelenu, treba je sagledati u njenoj krajnjoj čistoti i lepoti. Kako se hemijska žuta razvija u i na beloj, podrobno je opisano na odgovarajućem mestu.
Kada je najčistija, uvek nosi sa sobom prirodu svetlosti i ima spokojan, veseo, lagano uzbudljiv karakter.
Njen ton je prijatan i radostan, a u svojoj najvećoj moći je spokojna i plemenita, dok je s druge strane izuzetno podložna kontaminaciji i stvara veoma neprijatan efekat ako je uprljana, ili u izvesnom stepenu teži minus strani. Dakle, boja sumpora, koja naginje ka zelenoj, ima nešto neprijatno u sebi.
Kada se žuta boja prenese na dosadne i grube površine, kao što su obična tkanina, filc i slično, na kojima se ne pojavljuje punom snagom, neprijatan efekat na koji se aludira je očigledan. Blagom i jedva primetnom promenom, prelepi utisak vatre i zlata pretvoren je u onaj koji će zaslužuje epitet gadan; a boja časti i radosti izokrenuta je u boju sramote i odbojnosti.
Crveno-žuta
Kako se nijedna boja ne može smatrati nepromenljivom, tako vrlo lako možemo pojačati žutu u crvenkastu tako što ćemo je kondenzovati ili potamniti. Energija boje raste, a crveno-žuta postaje snažnija i sjajnija.
Sve što smo rekli o žutoj primenljivo je ovde, za stepen više. Crveno-žuta odaje utisak topline i veselja, jer predstavlja nijansu intenzivnijeg sjaja vatre.
Žuto-crvena
Pošto čista žuta vrlo lako prelazi u crveno-žutu, time ne prestaje potamnjivanje ove poslednje u žuto-crvenu. Prijatan, veseo osećaj koji crveno-žuta pobuđuje raste do nepodnošljivo snažnog utiska u jarkoj žuto-crvenoj.
Aktivna strana je ovde u svojoj najvećoj energiji, i ne treba se čuditi što ova boja naročito zadovoljava nagle, grube, neobrazovane muškarce. Među divljim narodima primećena je univerzalna sklonost ka njoj i kada deca, prepuštena sama sebi, počnu da koriste boje, nikada ne štede boje cinober i minijum.
Kada se uporno gleda u savršeno žuto-crvenu površ, čini se da ova boja zapravo prodire u organ. To izaziva ekstremno uzbuđenje, a kad je i donekle potamnjena još uvek tako deluje. Žuto-crvena tkanina uznemirava i razbešnjuje životinje. Poznavao sam obrazovane ljude kojima bi njeno dejstvo bilo nepodnošljivo ako bi slučajno videli osobu obučenu u grimizni ogrtač tokom sivog, oblačnog dana.
Boje na negativnoj strani su plava, crveno-plava i plavo-crvena. One stvaraju nemiran, osetljiv, uznemirujući utisak.
Plava
Kao što je žuta uvek praćena svetlošću, tako se može reći da plava sa sobom i dalje nosi princip tame.
Ova boja ima poseban i gotovo neopisiv efekat na oko. Kao nijansa je snažna - ali je na negativnoj strani, a kada je najčištija je, takoreći, stimulativna negacija. Njen izgled je, dakle, neka vrsta protivrečnosti između uzbuđenja i spokoja.
Kao što se nebo i daleke planine čine plavim, tako se čini da se plava površ udaljava od nas.
Ali kao što spremno pratimo prijatan objekat koji leti odleće od nas, isto tako volimo i da posmatramo plavu - ne zato što se udaljava od nas, već zato što nas vuče za sobom.
Plava odaje utisak hladnoće, a samim tim, opet, podseća nas na senku. Ranije smo govorili o njenoj srodnosti sa crnom.
Sobe koje su okrečene čistom plavom bojom deluju donekle veće, ali istovremeno prazne i hladne.
Izgled predmeta koji se vide kroz plavo staklo je sumoran i melanholičan.
Kada plava ima u određenom stepenu pozitivnu stranu, efekat nije neprijatan. Morsko-zelena je prilično prijatna boja.
Crveno-plava
Otkrili smo da žuta vrlo brzo prelazi u pojačano stanje, a istu progresiju primećujemo i kod plave.
Plava se veoma blago produbljuje u crvenu i tako dobija donekle aktivan karakter, iako je pasivna. Njena uzbudljiva snaga je, međutim, drugačija od one kod crveno-žute. Može se reći da uznemirava, a ne oživljava.
Pošto samo pojačavanje ne treba zaustavljati, osećamo sklonost ka tome da pratimo kako boja napreduje, ali ne kao u slučaju crveno-žute, ne bismo li videli kako se i dalje uvećava u aktivnom smislu, već da pronađemo tačku u kojoj počiva.
U veoma oslabljenom stanju, ova boja nam je poznata pod imenom lila; ali čak i u ovom stepenu ima nešto živo bez radosti.
Plavo-crvena
Ovaj nespokojni osećaj se povećava kako nijansa napreduje, i može se sa sigurnošću pretpostaviti da bi tepih u savršeno čistoj tamnoj plavo-crvenoj boji bio nesnosan. Zbog toga, kada se koristi za odeću, trake ili druge ukrase, koristi se u veoma prigušenom i svetlom tonu i tako pokazuje svoj karakter kako je gore definisano, na posebno atraktivan način.
Pošto su viši crkveni velikodostojnici prisvojili za sebe ovu nespokojnu boju, možemo se usuditi da kažemo da ona neprestano teži kardinalskoj crvenoj kroz nespokojne stepene još uvek nestrpljivog napredovanja.
Crvena
Onaj ko je upoznat sa prizmatičnim poreklom crvene neće smatrati paradoksalnom tvrdnju da ova boja, delom actu, delom potentia, uključuje sve druge boje.
Primetili smo stalno napredovanje ili pojačavanje žute i plave boje, i videli kakve su utiske ostavili različiti tonovi; stoga se prirodno može zaključiti da sada, u spoju zatamnjenih krajnosti, mora doći do osećanja zadovoljstva; stoga, u fizičkim fenomenima, ova najuzvišenija od svih pojavnih boja proizilazi iz spoja dve kontrastne krajnosti koje su se gradacijski spremale za sjedinjenje.
Kao pigment, s druge strane, pojavljuje nam se već oformljena, a najsavršenija je kao nijansa u košenil boji; to je supstanca koja se, međutim, hemijskim delovanjem može napraviti tako da može težiti ka pozitivnoj ili negativnoj strani, i može se smatrati da je dostigla centralnu tačku u najboljoj boji karmina.
Efekat ove boje je neobičan koliko i njena priroda. Odaje utisak ozbiljnosti i dostojanstva, a istovremeno i gracioznosti i privlačnosti. Ovo prvo je u njenom tamnom tonu, a ovo potonje u svetloj prigušenoj nijansi; i stoga se dostojanstvo starosti i ljubaznost mladosti mogu ukrasiti stepenima iste nijanse.
Istorija navodi mnoge primere ljubomore suverena putem crvene boje. Prateće boje iz okruženja uvek imaju ozbiljan i veličanstven efekat. Crveno staklo prikazuje svetao predeo u tako strašnoj nijansi da izaziva osećanje strahopoštovanja.
Zelena
Ako se žuta i plava, koje smatramo najosnovnijim i najjednostavnijim bojama, spoje onako kako se isprva pojavljuju, u prvom tonu njihovog delovanja, rezultat je boja koju nazivamo zelenom.
Ova boja na oko ostavlja izrazito prijatan utisak. Ako se dve osnovne boje pomešaju savršeno jednako, tako da nijedna ne preovlađuje, oko i um gledaju na rezultat ovog spoja kao na jednostavnu boju. Posmatrač nema ni želju ni moć da zamisli neki drugi ton. Stoga se za sobe u kojima se stalno živi najčešće bira zelena boja.
Iako bi se teško moglo nazvati naučnim delom, Teorija boja predstavlja veoma zanimljiv prikaz filozofije i umetničkog iskustva boje, praveći most između intuitivnog i intelektualnog na način koji, više od dve stotine godina kasnije, nastavlja da nas intrigira.
Autor: Marija Popova
(Izvor: themarginalian.org, prevod: Danilo Lučić)
Bonus video:
