Mnoge od svojevremeno radikalnih ideja Mišela Fukoa se sada, 40 godina nakon njegove smrti u Parizu 25. juna 1984, čine očiglednim. Čak i kritičari kao što je Noam Čomski, koji je ismevao Fukoove teorije o moralu kao “nekoherentne”, zatekli su se u svetu tapetiranom fukoovskim terminima poput “diskurs”, “moć/znanje”, “biomoć” i “umeće vladanja”.
Ko bi danas uopšte mogao da napreduje ako ne zna kako da “kontroliše narativ”, ukaže na “društveni konstrukt” ili upravlja “dinamikom moći”.
Međutim, nakon što je nemerljivo doprineo takvom viđenju sveta, Fuko je kasnijih godina mnogo truda ulagao u ideju sopstva. U decenijama nakon njegove smrti usledio je uspon gladijatorske ustanove - društvenih mreža - u kojoj se upravo očituju želje i vulnerabilnosti sopstva. Zato možemo da se zapitamo: dovodimo li svoja 2sopstva” u opasnost kada smo onlajn? Može li iskrena fukoovska perspektiva da doprinese boljem razumevanju situacije u kojoj smo?
Fikcija vrednovana kao istina
Fuko nije isticao objektivnu ispravnost svojih ideja. Zvao ih je “fikcijama” sa “vrednošću istine”.
“Ne pišem knjigu tako da ona bude završna reč”, rekao je. “Pišem knjigu tako da ona omogući druge knjige, ne nužno one koje ću ja napisati”.
Fukoov uticaj, u skladu s njegovim ubeđenjem, opstaje jer njegovo delo (i sa njim isprepletana biografija) služi svrsi u široj slici sada i ovde. Ono je diskurs koji provocira nove diskurse. Savremenim terminima rečeno, on ostaje uticajan jer je “postao viralan”.
Osnovna ideja istorijskih kontingencija - onoga da stvari rastu i opadaju uporedo sa sistemima i kulturnim pretpostavkama svog doba - postala je opšte mesto u društvenim naukama i u današnjem javnom diskursu do te mere da, da ironija bude veća, ne možemo ni da zamislimo kako to da je morao da se pojavi Fuko i da ukaže da je ona primenjiva i na pojave poput ludila, zatvora i pogubljenja, da je primenjiva na seksualnost, pa čak i na samu filozofiju.
S obzirom na Fukoovu fokusiranost na promene, nije teško shvatiti kako je postao privlačan sa evolucijom tehnologije, iako je respekt prema njegovim knjigama na univerzitetima tokom “naučnih ratova” 1990-ih - vođenih oko toga do koje mere društveni i kulturni činioci oblikuju naučna saznanja - takođe tome doprineo.
Fukoovo relativizovanje filozofije poslužilo je kao potka za prodor i širenje interneta u mejnstrim, za jačanje društvene povezanosti koja je iz toga proistekla, kao i rasprava o slobodi govora, pravima i ograničenjima onlajn, a on sam ni za šta od toga nije imao jednostavan stav.
Ko smo?
Filozof Tod Mej tvrdi da je Fuko uvek postavljao jedno pitanje: “Ko smo”? I zaista, u jednom od svojih poslednjih predavanja, Fuko je ovako sumirao svoj rad: Moj cilj je više od 25 godina bio da skiciram istoriju različitih načina u našoj kulturi na koje ljudi razvijaju znanje o samima sebi.
Znanje, prema Fukou, nije samo ono što znamo. Ono je u tome ko smo. Ono definiše naše mogućnosti i izbore, ne samo intelektualne, nego u svakom smislu, uključujući i moralne i duhovne. Ne možemo nešto znati a onda ustuknuti pred tim i biti nešto sasvim drugačije. Fukoovo “sopstvo” je isklesano znanjem, a ne samo obojeno njime.
Nema sumnje da se ova ideja reflektuje na sadašnjost. Ima li ičega čemu se više zavidi od moćnog sopstva, što ujedno znači i obaveštenog sopstva?
Samopredstavljanje na internetu postalo je masovna preokupacija, štaviše opsesija. Mi sada živimo u ekonomiji pažnje izgrađenoj na međusobnom nadmetanju sopstava. Lajkovi, komentari i reakcije znače status, a u mnogim slučajevima i njegov neposredni ekvivalent - novac.
Dakle, šta bi nam Fuko savetovao, kako da pripazimo na sebe u kompetitivnom miljeu društvenih mreža? Definitivno ne bi ništa propisivao, ali mislim da bi skrenuo pažnju na tri aspekta.
1. Pažljivo sagledaj moć
Fuko je uvideo da su znanje i moć jedno te isto. Društvene mreže i društveni mediji (a sada i veštačka inteligencija) zavodljivi su kad je reč o znanju. Pružaju nam osećaj da možemo da postanemo moćni pomoću znanja i da se nađemo u privilegovanoj poziciji u odnosu na druge.
Znanje i moć neprestano se kreću po nama i napuštaju nas, čineći time sopstvo. Sa svakim posvećenim učenjem se pomalo menjamo. Menjamo ono što možemo, ono što mislimo da je racionalno, ono što je važno da uradimo.
Jadac sa znanjem kao moći danas je u tome što je znanje jeftino. Svako misli da ga ima u džepu. Možda su zato mnogi skloni tome da objavljuju slike hrane koju jedu. To je neka vrsta znanje-moć projekcije, samo što nije moćna.
Moć se preselila sa posedovanja znanja na iznajmljivanje, a ona(j) ko to radi fokusiran(a) je na selekciju, diskriminaciju i manipulaciju. Zato sada mnoge firme i pojedinci proučavaju algoritme koji raspoređuju slike i tekst: da bolje prikupe pažnju onih još naivnih.
Bilo da razumemo ili ne razumemo zamršenost onoga kako društvene mreže funkcionišu, jedno pitanje uvek možemo da postavimo sebi: ko sam ja ako trošim svoje vreme na ovo? Odgovor bi trebalo da nam pruži neki nagoveštaj o tome šta je moć na delu.
2. Budi svestan nadziranja, a posebno samonadziranja
Fukoova briljantna analiza panoptikona - zatvora koji je osmislio engleski filozof Džeremi Bentam, zatvora u kom zatvorenici mogu sve vreme da budu pod nadzorom i da znaju da su pod nadzorom - veoma je relevantna za društvene mreže.
Fuko je tvrdio da, u modernom društvu, svoje ponašanje prilagođavamo prema tome da li verujemo da nas neko gleda. Uz to odlazimo i korak dalje kada internalizujemo to osećanje da bismo postali dobri građani - ili, manje ljubazno, “poslušna tela” - čak i kad nismo pod nadzorom. To se onda pretvara u samonadzor.
Na društvenim mrežama upravljamo svojim postovima, komentarima i interakcijom znajući da sve to mogu da vide i drugi. Ali tu nije kraj. Koliko nas tumara po stvarnom svetu dok nam oko luta i traži dobru pozadinu za selfi? Da li je to odlika i svrha jedinstvene, ne-poslušne ličnosti?
3. Odupri se unapred kreiranim identitetima
Fuko se protivio biografijama koje je video kao pokušaje da ga odrede kao subjekta, a njegov rad osude na zatvor opšteg mišljenja i opšte razumljivosti. Sličan stav možemo da vidimo danas kod ljudi koji nemaju naloge na Fejsbuku ili Instagramu i ne mogu se naći na LinkedIn-u. Takvi tajnoviti ljudi sve češće bivaju shvatani kao čudaci. U stvari, skoro da je to dostiglo tačku na kakvoj takva anonimnost deluje kao preteća ili nemoralna. Svaka policijska serija sada se bavi praćenjem kriminalaca preko njihovih onlajn identiteta. Koliko li su onda tek mutni oni koji takve identitete čak ni nemaju?
Fuko u svojim radovima ističe da naše identitete konstruišu društvene i kulturne sile. Na društvenim mrežama često smo predstavljeni kroz unapred fabrikovane identitete: idealizovanih verzija uspeha, privlačnosti i sreće. Avatari su očigledan primer. Oni su poziv na maštanje, a propagiraju ih influenseri, reklameri i algoritmi platformi.
Trebalo bi da se zapitamo kako naše onlajn ličnosti oblikuju naš lični doživljaj sebe i naše ponašanje. Unapred fabrikovani identiteti stvaraju nerealna očekivanja i pritisak da se priklonimo standardima koji možda i ne vode naše pravo ja pravim putevima.
Fuko je rekao da bi bio dobar potez otarasiti se ideja i poslati ih u svet da žive ili umru tako da više ne moramo da se prepoznajemo u njima. To bi moglo da znači odbacivanje društvenih mreža. Ili možda korišćenje onlajn sveta kao mesta za eksperimente sa identitetima. Ali definitivno znači da se ne unosimo previše u bilo koji kreirani identitet.
Filozofija koja samu sebe potvrđuje
Moji radovi u semiotici su formalno tretiranje jedne od nosećih tema kod Fukoa: ideje da je misao sistematska, ali ograničena. Što se mene tiče, ta jednostavna ideja objašnjava tako mnogo toga o međusobno isključujućim opisima stvarnosti u savremenom svetu.
Mislim takođe da je to sama srž Fukoovog složenog odnosa prema prosvetiteljstvu i tome što su prosvetitelji tvrdili o univerzalnom znanju i razumu. On se divio istraživačkom duhu Doba razuma, ali je prezirao njihov reduktivan i restriktivan način razmišljanja. Tvrdio je da su prosvetitelji izmislili, za potrebe ponekad i zloslutnih i nepriznatih ciljeva, “čoveka” kao temu vrednu proučavanja.
Zato sam verovatno, kada sam prvi put čitao Arheologiju znanja, jedan od Fukoovih ranih radova, bio zbunjen njegovim stilom i pomalo mi je od njega bilo muka. Činilo mi se da opisuje, ali nikad ne donosi sud, da poseže za poentom, ali nikad ne prelazi na stvar, nikad se ne oslanja na razum.
Delimično je to bilo zbog ozloglašenog francuskog akademskog stila, ali sad mislim da je to bio i ključni element Fukoovog modus operandija. Njegovi spisi nikad se ne otuđuju, nikoga ne odvraćaju drskim ubeđivanjem ili makar i naznakom referenci. On je svakoga pozivao da vidi šta je to što njega fascinira, pa da izvuče sopstvene zaključke i odgovore.
Zahtevnost i neprozirnost Fukoovog dela postali su “namerna greška”, čineći ga prilagodljivim - štaviše suštinski važnim - u svim situacijama koje zahtevaju povišen akademski, eto, diskurs. Svako spreman da raspravlja u sitna crevca da je sve relativno uvek ima Fukoa da mu čuva leđa, čak iako bi on za takav stav mislio da je apsolutistički i trivijalan.
Fukoova filozofska uviđavnost i ljubaznost, iako često zamorna i razdražujuća, isplatila se. Čak i da nije bio u pravu - ili da nije bio čak ni dovoljno koherentan da bi bio u krivu, kao što je tvrdio Čomski - njegov uticaj ipak ga je učinio korisnim i prikladnim za 21. vek. Njegov genij, reklo bi se, bio je u tome da izume viralnu filozofiju koja je društveno potvrđena. Ostavio nas je da se pitamo da li uopšte i ima ikakve druge.
(Glif redakcija; Izvor: The Conversation, Preveo: Matija Jovandić)
Bonus video:
