(Nastavak iz prošlog broja)
Neologizam “transkodiranje”, u međuvremenu, ima prednost jer uključuje sve paradoksalne jezičke i lingvističke probleme koji se pojavljuju u prevodu, ali ih podređuje složenijem problemu. To nije samo stvar nekog naučnog izbora ili opcije, već signalizira istorijske događaje u stvarnom svetu, što pokazuje jedan od najpoznatijih trenutaka u istoriji moderne nauke, otkriće DNK, fenomen koji je vrlo brzo transkodiran u jezik informacija:
Kodovi, uputstva, signali - sav taj jezik, zasićen mašinerijom i inženjeringom, pritiskao je biologe poput normanskog francuskog koji je pokoravao srednjovekovni engleski. Četrdesetih godina prošlog veka žargon je bio nešto skupocenije, više veštačko, ali to je ubrzo prošlo… Naučnici su se žalili na ‘ono što nam se čini kao prilično haotičan rast tehničkog vokabulara’… ‘Kao rešenje… želeli bismo da predložimo upotrebu termina “interbakterijske informacije”… [koje] prihvataju budući značaj kibernetike na nivou bakterija’.
Ovaj ključni trenutak, dakle, kada je otkriće DNK odjednom prizvalo kibernetički terminološki klaster u dotada čisto biološki diskurs genetike, predstavlja upečatljiv primer nivoa i njihovog transverzalnog mešanja: alegorija na delu, iznenadna rendgenska vidljivost pomaka u tektonskim pločama alegorijskih stratifikacija.
Vratićemo se kasnije na rešenje problema homologije, zamenu Goldmanovog modela, koji moja knjiga nije uspela da artikuliše. Sada, međutim, moram ispuniti svoje službene obaveze ovde i prokomentarisati dragoceni rad saradnika na primedbama koje će neizbežno izgledati kao dodela nagrada ili diploma, jednu po jednu. Svaka od njih, međutim, otvara različit problem i zaslužuje čitav esej sama po sebi, impuls koji ću pokušati da obuzdam što je više moguće.
Počinjem sa Kerolin Ležak (Carolyn Lesjak) jer je već napisala najsnažniji odgovor na jednu od glavnih meta moje knjige, a to su napadi na interpretaciju okupljeni pod kišobranom pojma “postkritika”, a za koje mi lična “hermeneutika sumnje” govori da su generalno uglavnom antipolitički, a posebno antimarksistički. U drugoj generaciji, francuski filozof Alen je primetio: “Kada me ljudi pitaju da li podela na ‘ljude desnice’ i ‘ljude levice’ još uvek ima smisla, prva stvar koja mi pada na pamet je da osoba koja postavlja to pitanje svakako nije ‘čovek levice’.” Zagovornici teorijski neopterećenog “površinskog čitanja” možda su mogli da nauče od velikih filologa prošlog veka da ništa nije više suštinski teoretsko od Stilstudien (studije stila, prim. prev.). Plašim se da je knjiga Ritini Felski Dometi kritike (Limits of Critique), koja mi ponekad deluje kao očajnički pokušaj da se utiša učionica puna bučne i neukrotive dece, sam po sebi prilično ograničenog dometa kada se radi o pravičnosti za pozitivne ciljeve Ideologiekritik (kritika ideologije): posebno mi smeta njeno olako odbacivanje mog sopstvenog pojma “restorativne” kritike (anagoški nivo) kao nekakvog nejasnog mrmljanja o “kolektivnosti”. Takođe ne mislim da se delo Eve Sedžvik (Eve Sedgwick) može svesti na terapiju, kako to tvrde oni postkritični ljudi koji je smatraju svojom pretečom. U svakom slučaju, tvrdnja da je nešto neideološko uvek je sama po sebi ideološka; i bolje je preći na konkretne interpretacije nego jadikovati nad njihovom nepoželjnošću. Međutim, zahvalan sam Ležak što je razjasnila nesporazum da knjiga poziva na stvaranje neke nove alegorijske književnosti, što je perspektiva od koje se krv ledi u žilama.
Što se tiče kolektivnosti, međutim, interevencija Benjamina Nojsa (Benjamin Noys) je i te kako dobrodošla. Razumeo je da me ovde zaokuplja kolektiv; i ne samo kolektiv već i populacija kao takva, pod uslovom da se razume da je ta poznata, pa čak i maltuzijanska reč, zamena za novi koncept koji treba stvoriti za potrebe hitne nove situacije u sadašnjosti. Zabrinut sam da sve naše tradicionalne reči za kolektivitete - počevši od porodice i klana do rase, nacije, intersubjektivnosti, grupe, grada, ethnie, levinasovske drugosti, pa sve do transcendentalnog praznog označitelja Rusoove opšte volje - budu shvaćene kao toliki konceptualni promašaji i determinisane kontradikcije, kao što je i hegelovski loš beskraj statistike i brojeva sam po sebi. Uvek postoji jaz, bio on ogroman ili neznatan, između toga i ovoga; i to je politički, kao i filozofski jaz (baš kao što bih tvrdio da svi naratološki argumenti u ovoj knjizi imaju poluautonomno postojanje, kao i svi ovi drugi nivoi politike, subjektivnosti, a možda čak i metafizike). Ova preokupacija ne treba da bude osuđena kao maltuzijanska, osim u meri u kojoj to odsada neizgovorivo ime nudi perspektivu u kojoj jedinstvo politike i ekologije ponovo postaje vidljivo na novi i duboko uznemiravajuć način: način koji nas prisiljava da shvatimo mogućnost da ogromni talasi imigranata sa Juga ne beže samo od “nedemokratskih” režima i građanskih ratova, već i od neizbežne neplodnosti izazvane klimatskim promenama. Evropljani, sa svojim anarhističkim brigama o moći u svetlu državnog komunizma, razmišljaju o svemu tome u terminima građanstva; mi Amerikanci, za koje je problem pre odsustvo komunizma ili socijalizma, vidimo našu verziju dileme u terminima rasizma i ksenofobije. Ali u svim tim situacijama, nezaposlenost je pravo ime za dileme populacije kao i za strukturni neuspeh kapitalizma.
Moja pomešana osećanja u vezi sa Nojsovim širokim čitanjem Kuge verovatno su podjednako lična koliko i teorijska, s obzirom na to da sam više sartrovac nego kamijevac (čiju trenutnu inflaciju kao humanističke robne ikone moram da osudim). Ipak, da parafraziram Le Korbizjea, roman je mašina za čitanje i može se koristiti na više načina: ovo nije dosadno staro pitanje književne vrednosti, već pre pretpostavlja da se vrednost identifikuje naknadno, kao naše objašnjenje iznenađenja ili otkrovenja u retrospektivi; a Nojs je upotrebio nivoe na način koji je sugestivan.
Što se tiče interpretacije i njene neizbežnosti, Marija Elisa Sevasko (Maria Elisa Cevasco) nas na odgovarajući način podseća da, kao i u prošlosti, tako i danas problematična kategorija nacije i dalje zahteva kritičku pažnju (i kritiku, ako još uvek možemo koristiti tu kantovsku, kao i marksističku reč): zapravo, ona pokreće pitanje kolektivnosti s osvetom, sviđalo se to privatizovanim subjektima superdržave ili ne. Politika i moć danas, gde su samo korporacije zaista transnacionalne ili globalizovane, i dalje moraju - levo ili desno - da se odvijaju unutar određenih granica (paradigme, da se poslužimo kunovskim izrazom) nacionalne države. Sevasko u ovom kontekstu navodi dva velika kritička praktičara: Rejmonda Vilijamsa, o kojem je napisala važnu studiju, i velikog brazilskog kritičara i mislioca Antonija Kandidoa, a naše opšte neznanje o njemu je još jedan simptom (ako su nam potrebni dodatni) našeg američkog imperijalnog provincijalizma. Vilijams, koji je često smatran regionalistom koji dijagnostikuje branioce engleske “tradicije” (koju oni nazivaju britanskom), nudi zapravo temeljan program za kulturnu revoluciju; dok je Kandidova analiza brazilskih nacionalnih i, konkretnije, književnih osobenosti bila sjedinjena sa samim temeljem brazilskih književnih studija. Ono što je ključno kod obojice jeste to što je kategorija nacionalizma dvosekla i okrenuta u dva pravca: osuda “nacionalne bede” i poziv na izgradnju čitavog novog društva (od kojih “nacija” nije nužno zadovoljavajući naziv): le peuple à venir (narod koji dolazi), kako ga je Delez nazvao, veliki kolektivni projekat, a ne već postignuta država sa sopstvenom zastavom, avio-kompanijom i zatvorom.
(Glif redakcija; Izvor: historicalmaterialism.org; Prevod: Danilo Lučić; Nastavak u narednom broju)
Bonus video:
