Da li su civilizacije nužno represivne? Herbert Markuze pokušava da pruži odgovor u svojoj knjizi Eros i civilizacija, što je dobrim delom odgovor na knjigu Civilizacija i njeno nezadovoljstvo Sigmunda Frojda. Markuze pokušava da pomiri postojeće postojanje civilizacije sa većim mogućnostima za zadovoljenje.
Markuze je bio filozof frankfurtske škole, čiji rad počiva na ukrštanju filozofije, psihologije i socijalističke političke teorije. To je očigledan politički projekat koji istražuje nove i slobodnije mogućnosti u okviru psihoanalize, ali nije - po Markuzeovoj proceni - utopijski.
Markuze ne protivreči nijednoj od osnovnih Frojdovih ideja; zapravo, on je eksplicitan u svom protivljenju revizionističkim prikazima Frojda koji zaista izobličavaju psihoanalitičku teoriju do neprepoznatljivosti. Međutim, ono što Markuze osporava jesu Frojdovi zaključci u vezi sa time šta je neophodno za strukturu civilizovanog društva i koji su njegovi preduslovi.
Uloga psihoanalize u Markuzeovoj analizi
Psihoanaliza nastoji da objasni ljudsko ponašanje koristeći ograničen skup osnovnih nagona i principa pomoću kojih se ti nagoni transformišu. Tako, na primer, ljudi imaju “nagone života”, koji - između ostalog - traže trenutno zadovoljstvo, ali mi smo takođe u stanju da te instinkte sublimišemo, premeštajući njihovu energiju sa njihovog prvobitnog objekta na neki drugi zadatak ili cilj.
Na individualnom, terapijskom nivou - pacijent na kauču i analitičar u njegovoj ili njenoj stolici - ovi alati u vidu nagona i transformacija imaju za cilj da objasne i, u idealnom slučaju, izleče psihološke simptome ili neuroze analizanda. Frojd se, međutim, nije interesovao samo za pacijenta koji hoće psihoanalizu, niti samo za individualnu psihu. Sami nagoni i perverzije, procesi sublimacije i introjekcije, fundamentalni mitovi koje je Frojd predložio kao instrumente za lečenje bilo koje osobe nužno su zasnovani na teoriji o tome zašto svi misle i ponašaju se baš na taj način.
Uzimajući ljudske nagone za urođene, Frojd stvara teoriju kako i zašto su oni stvorili civilizaciju u njenim prepoznatljivim oblicima: kako instinktivni nagon ka trenutnom zadovoljstvu vodi u svet rigidnih odgovornosti i strogih zakona. Frojd iznosi svoju priču o poreklu civilizacije u knjizi Totem i tabu (1913), ali njegova najpotpunija teorija najosnovnijih ljudskih nagona i njihovog društvenog i političkog organizovanja nalazi se u eseju “Civilizacija i njeno nezadovoljstvo” (1930). Ovde Frojd opisuje fundamentalni sukob između nagona pojedinca i interesa civilizacije u celini, i dolazi do zaključka da nagon života, objašnjen u nastavku, mora biti potisnut i sublimiran da bi se konstruisalo i održalo ono što prepoznajemo kao civilizovano društvo.
Nagon života i nagon smrti
Frojdova teorija o ljudskom umu i njegovoj podeli na delove, ili nagone, prošla je kroz brojne promene tokom njegovog rada. Možda je najpoznatija podela ljudske psihe na id, ego i superego, što korespondira sa nesvesnim koje traži potpuno i neposredno zadovoljenje svojih želja (za seksom, hranom, utehom, majkom), sa svesnim sopstvom, okrenutim samome sebi, ali koje se takođe bavi i slikom, moći i društvenim položajem i sa autoritarnim nametanjima od strane društva i morala, pravilima prapatrijarha koja su se pretvaranjem u zakone učinila večnim.
Kasnije, međutim, Frojd je sve više govorio o nagonu života i nagonu smrti. Ova opozicija, koju je prvi put predstavio u knjizi S one strane principa zadovoljstva (1920) - gde se ne radi toliko o zameni pređašnje klasifikacije, koliko o markiranju promene onoga što Frojd akcentuje u svojoj misli - postala je dominantna u Frojdovoj analizi ljudskog ponašanja u vreme kada je “Civilizacija i njeno nezadovoljstvo” objavljeno, jednu deceniju kasnije.
Upravo ovo sparivanje - nagona života i nagona smrti - Markuze uzima kao osnovu svoje misli u Erosu i civilizaciji, gde raspravlja o njihovim ulogama u nastanku civilizacije, posledicama njihove neravnoteže u represivnom društvu i njihovoj iznenađujućoj konvergenciji.
Nagon života, ili eros, koji se takođe koriste manje-više simultano sa “principom zadovoljstva”, jeste nagon koji nas vodi ka sticanju jednostavnog zadovoljstva - prestanku želje najkraćim mogućim putem. Nagon života traži seks, hranu i bilo šta drugo što u manjoj ili većom meri možemo pretpostaviti da i životinja želi, ali - barem po Markuzeovom shvatanju - taj nagon takođe zahteva i složenije oblike razonode i zabave.
Za to vreme, nagon smrti opisuju dve različite, ali bitno povezane tendencije u ljudskoj psihi. Prvi, koji Markuze obično naziva “principom nirvane” i koji je Frojd takođe nazvao “nagon smrti”, tiče se volje za nepostojanjem. Frojd ovaj impuls povezuje koliko sa željom za prenatalnim blaženstvom materice, tako i sa željom za samom smrću, ali u svakom slučaju, princip Nirvane nadopunjuje princip zadovoljstva u potrazi za prestankom bola.
Međutim, Frojd prepoznaje još jedan skup oblika ponašanja koji odgovara istim nagonima smrti. Ovaj skup ponašanja, koji je za Frojda i simbolični pokušaji povratka u stanje pre rođenja i traumatskog odvajanja od majke, agresivan je i destruktivan. Taj destruktivni impuls, kada je usmeren ka spolja, na svet, prema Frojdovoj proceni je u “Civilizaciji i njenom nezadovoljstvu” najveća pretnja stvaranju i opstanku civilizacije, i zato svako uspešno društvo mora da ga potisne.
Oskudica i višak potiskivanja
Veliki deo Erosa i civilizacije posvećen je rasvetljavanju toga zašto Frojd dolazi do tako duboko pesimističnih i konzervativnih zaključaka, i zašto - u svetlu novih materijalnih uslova - ti zaključci mogu biti opovrgnuti. Frojd je uveren u neophodnost široko rasprostranjenog suzbijanja civilizacije, a Markuze veruje da su promene u načinu i obimu proizvodnje od Frojda naovamo dovoljne da promene tu računicu.
Kao takav, Eros i civilizacija stavlja sebi u zadatak da identifikuje i kritikuje “višak potiskivanja”, pri čemu sva represija koja se događa nije apsolutno neophodna za funkcionisanje društva (Markuze veruje da neka osnovna doza nje ipak ostaje potrebna). Oskudica, dakle, opstaje samo zbog neravnomerne raspodele resursa i ideološkog jačanja represivnog društva, a ne zbog materijalnih ograničenja.
Frojd veruje da eros mora biti u velikoj meri potisnut zbog njegovog sukoba sa onim što on naziva “principom realnosti”: zahtevima koje nam postavljaju oskudica i opasnost. Ukratko, kada bi svi uvek tražili trenutno zadovoljenje, ekstravagantno upražnjavajući najrazličitija zadovoljstava - kaže Frojd - bilo bi nemoguće proizvesti dovoljno osnovnih dobara za ljude ne samo da prežive već i da izgrade civilizaciju. Nedostatak resursa u svetu zahteva da naša želja za trenutnim i potpunim zadovoljstvom bude potisnuta, a energija koju bismo inače uložili u potragu za seksom i zadovoljstvom da se sublimiše u produktivan rad, rast: “princip učinka”.
Stoga, ispoljavanje seksualnosti je potiskivanjem veoma ograničeno i limitirano. Frojd smatra da bi se u prirodnom stanju libido izrazio kao ono što on naziva “polimorfna perverznost”: neka vrsta raznovrsne, difuzne, kreativne i sveprisutne erotske igre koja bi nam bila kao svečanost. Međutim, princip učinka zahteva da se seksualnost umesto toga izražava putem rigidnog obrasca, sa jasnim usmeravanjem na produktivnost.
Dakle, režim seksa kakav je Frojd prepoznao (i možda, dobrim delom, kakav mi još uvek poznajemo) ograničen je na monogamne, heteroseksualne brakove i opravdan samo kada je reproduktivan. Sva preostala energija i kreativnost oslobođeni u prelasku od polimorfne perverznosti ka onome što Markuze naziva “prokreacijskom genitalnošću” ulaže se u koristan rad i propisno, poslušno građansko ponašanje.
Automatizacija i oslobođenje
Markuze smatra da suština Frojdovog konzervativizma leži u principu stvarnosti, a posebno u parametrima koje postavlja i za oskudicu resursa i radne snage potrebne za funkcionisanje društva. Markuzeova argumentacija velikim delom je uslovljena osporavanjem tih parametara, a ne rezonovanjem koje proizilazi iz njih, i sugerisanjem da su nivoi represije i rada sveprisutni u modernim, kapitalističkim društvima dramatično preterani u odnosu na ono što je neophodno za funkcionisanje civilizacije.
Markuze ističe da automatizacija, pre svega ostalog, omogućava iznenadno smanjenje radnog vremena, ali ovo smanjenje obaveze rada vidi kao krucijalne za oslobađanje većeg dela energije sublimirane u radu upravo za onu erotsku svrhu iz kojih nastaje. Dakle, Markuze sugeriše da se polimorfna perverznost i neposredno zadovoljstvo može mnogo više iskoristiti nego do sada, rigidnost pravila i institucija koje regulišu seks i zadovoljstvo može biti relaksirana, i sve to bez žrtvovanja nivoa proizvodnje i funkcije neophodnih za opstanak civilizovanog društva.
Markuze određuje svoj projekat kao posebno važan zbog nasleđa Frojdove misli o društvu i represiji. Konkretno, on se žali na tendenciju - kod Frojda, kao i kod njegovih sledbenika - da se antagonizam između principa zadovoljstva i principa stvarnosti tretira kao neophodan ili urođen, kada je zapravo zavistan od varijabli koje su radikalno izmenjene u periodu od samo nekoliko decenija.
Iz tog razloga, Markuze opisuje istoriju revolucija kao istoriju privremenih odlaganja viška potiskivanja, nakon čega uvek ubrzo usledi njegovo ponovno uspostavljanje. Umesto pripisivanja ovog zamaha autoritarnosti nekom od fundamentalnih nagona, Markuze ga vidi kao ružnu posledicu pogrešnog verovanja u međusobnu zavisnost represije i civilizacije.
Krivica i rat
Dok potiskivanje nagona života doprinosi opštoj oskudici zadovoljstva i užitka, nagon smrti se pogrešno kreće u suprotnom pravcu pod represivnim režimom civilizacije. S jedne strane, njegovo isključenje iz običnog života - u kombinaciji sa potiskivanjem umirujućeg efekta nagona života na agresiju - tera nagon smrti na ritualizovane, ali sve grandioznije manifestacije destruktivne moći. Ovom obrascu Markuze pripisuje iracionalnost i eskalaciju rata i drugih tehnologijom omogućenih slučajeva globalnog nasilja.
Postoji, međutim, možda još veća boljka koja proizlazi iz potiskivanja podjednako i nagona života i nagona smrti, a to je okretanje ka sebi agresivnih nagona u obliku krivice, što Markuze dijagnostifikuje kao sveprisutno i akutno u savremenoj psihi.
Krivica je, sugeriše Frojd, rezultat introjekcije društvenih zakona koji regulišu agresiju i seksualnost, u obliku superega, i sublimiranja sile destruktivnih nagona u konstantno samokažnjavanje. Krivica podjednako mobiliše težnju ka smrti protiv nagona života i nagona smrti, sažimajući u samom umu represivnu reč zakona.
I ovde Markuze vidi izlaz. Ako je princip Nirvane jedan od izraza nagona smrti, i ako je ono što on traži prestanak bola pre nego smrt kao takva, onda bi sami materijalni uslovi koji omogućavaju zadovoljenje erosa takođe mogli da zadovolje nagon smrti. Tako se onda zaista poziva na uništenje, ali uništenje veoma represivnih struktura koje šire krivicu i rat.
(Glif redakcija; izvor: thecollector.com; prevod: Danilo Lučić)
Bonus video:
