(Džejson Hikel: “Manje je više”, Clio, 2024)
Srljamo u sunovrat. Glečeri se tope, šume nestaju, vrste izumiru i vreme za akciju ističe. U poslednjih je pola veka usled ekonomske aktivnosti nestalo preko polovine ptica, gmizavaca i vodozemaca. Već sada, za milione je u najpogođenijim područjima život postao nemoguć.
Kada naučni dokazi protivreče dominantnom viđenju, ili se nauka ignoriše ili se menja viđenje. Svojom knjigom “Manje je više” Džejson Hikel, ekonomski antropolog i profesor na Autonomnom univerzitetu u Barseloni, problematizuje imperativ ekonomskog rasta i rasvetljava njegovu ekološku u društvenu pogubnost. To su dve fokalne tačke teorije odrasta (engl. degrowth), čija je osnovna težnja da na pravedan i demokratski način ostvari ekonomsku i ekološku pravdu.
U prvom delu knjige, Hikel problematizuje jurnjavu za ekonomskim rastom i njene posledice. U drugom skicira obrise budućeg društva. Obiljem primera i relevantnih naučnih referenci, Hikel pokazuje da su mnoge naše predstave o ekonomiji - zablude.
Na konačnoj planeti nema beskonačnog rasta
Jedna je da BDP može da se dematerijalizuje - da raste uz pad korišćenja fizičkih resursa. Zabludu ojačavaju pojmovi poput “ekonomije znanja”, “industrije 4.0.” i sličnih, koji sugerišu da se BDP stvara iz vazduha. Ali ne stvara se: svaka ekonomska aktivnost ima svoj materijalni otisak (material footprint) koji stalno raste, usled eksponencijalne prirode ekonomskog rasta.
Po stopi rasta BDP-a od tri odsto, svetska privreda duplira se za 23 godine. Potom se, za isto vreme, ponovo duplira… a sa njom i ekstrakcija biomase, rude, fosilnih goriva i pratećih nuspojava poput deponija na ovorenom, toksina u zemljištu i plastike u morima. Godine 2000, dostignuta je granica materijalnog otiska koji planeta može bezbedno da apsorbuje. Dvadeset godina kasnije, premašujemo je duplo.
U uslovima ekonomskog rasta, tehnologija nas neće spasiti
Uporno se misli da ćemo tehnologijom ublažiti posledice klimatskih promena, npr. rastom kapaciteta za energiju sunca i vetra. Iako ideja o “zelenom” rastu zvuči prirodno i nevino, stvari su mnogo složenije. Sve dok ekonomija nezadrživo raste, zeleni izvori energije ne mogu da zamene fosilne, jer tražnja raste brže od ponude. Iz ugla odrasta, zelena energija je poželjna, ali je nemoguća potpuna globalna zamena fosilnih izvora.
Kriza nejednakosti
Ključna za smanjenje siromaštva je pravedna preraspodela. Od ekonomskog rasta najviše se ovajde bogati, koji su ujedno i najodgovorniji za klimatske promene. Istovremeno, gotovo 100% materijalne štete i ljudskih žrtava trpe siromašne zemlje. Takav ekonomski rast automatski povećava jaz, reprodukuje nepravdu i sužava demokratiju. To nije samo moralno neprihvatljivo već je i besmisleno, jer većini u bogatim zemljama ekonomski rast, sa stanovišta ljudske dobrobiti, ne donosi gotovo ništa.
Kako Hikel navodi, nakon nivoa od oko 11.000 dolara po stanovniku, sve je slabija veza između BDP-a i ljudske dobrobiti. Ovaj nivo razvijene zemlje su odavno premašile. Mnoge zemlje, sa prilično visokim nivoom ljudske dobrobiti uz relativno nizak BDP po stanovniku, pokazuju da su najvažnija ulaganja u javna dobra, univerzalno školstvo, obrazovanje i zdravstvo.
Odličan primer su SAD, jedna od najbogatijih zemalja na svetu. “Japan ima 35% niži dohodak od SAD, ali prosečan životni vek od 84 godine. Južna Koreja ima 50% niži dohodak i očekivani vek od 82 godine. Portugal ima 65% niži dohodak i očekiveni vek od 81,1 godinu”, analitičan je Hikel. Ovo nisu puki izuzeci: “Evropska unija kao celina ima 36% niži dohodak od SAD, pa ih nadmašuje po doslovno svakom pokazatelju ljudske dobrobiti”. Moguće je poboljšati život u društvu, a istovremeno smanjivati nivo ekonomske aktivnosti.
Kriza demokratije
“Mi smo u kapitalizmu i to je tako” izgovorila je 2017. godine Nensi Pelosi, jedna od najmoćnijih političara u SAD, kada ju je student u Njujorku pitao šta misli o Harvardovom nalazu da 51% Amerikanaca 18-29 godina ne podržava kapitalizam. Pokazavši koliko se rast uzima zdravo za gotovo, zbunjeno se zahvalila na pitanju. Ono bi možda i bilo besmisleno da je ta studija izuzetak. Konsultantska kuća Edelman je 2020. objavila da se sa izjavom “kapitalizam donosi više štete nego koristi” slaže 69% Francuza i 74% Indijaca. O ekonomskom rastu stvar je još jasnija. Jejlova anketa je 2018. otkrila da je “za barem 70% Amerikanaca zaštita okoline važnija od rasta”. Naredne godine, Evropski savet za spoljne poslove je u četrnaest zemalja EU postavio pitanje “da li verujete da zaštita prirode treba da bude prioritet, čak i ako to šteti ekonomskom rastu”. Između 55 i 70 odsto ispitanika odgovorilo je - da.
Ključna poruka odrasta je da bogate zemlje treba ekonomski da uspore, a siromašne nastave da energično razvijaju privredu. Ne mora svaka delatnost da raste - nešto treba radikalno smanjiti, kao što su oglašavanje, industrija SUV vozila ili sl. Druge stvari treba snažno razvijati, a samo neke od njih su organska poljoprivreda, javna dobra ili čista energetika. Ovo poslednje je ključno, naročito za Crnu Goru, koja teži primeni najviših standarda i normi zaštite životne sredine, ali i ekološki održivog ekonomskog razvoja.
Bonus video:
