Nemanja Vuković je bio član prve šampionske generacije Budućnosti - 2008. godine, a fudbalski put ga je odveo u Ameriku.
Već osam godina je fudbal zamijenio “sokerom”, igrao i u MLS ligi, u dresu Kolumbusa, zatim u Sakramentu, Indijani, Atlantik Sitiju, prije nego što se skrasio u Tulsi, drugom po veličini gradu u Oklahomi, gdje je počeo i trenersku karijeru.
“Kada sam dolazo u Ameriku, nisam mislio da ću ostati ovako dugo, ali, kada sam potpisao ugovor sa Kolumbusom, nisam imao namjeru da se brzo vraćam u Evropu”.
Njegova američka priča je počela slučajno...
“Kada sam dobio poziv Kolumbusa, nisam bio oduševljen, jer sam imao opciju da ostanem u Grčkoj. Branko Bošković je tada igrao u Vašingtonu, u DC Junajtedu, a imali smo istog agenta. U razgovoru sa njima zaključio sam da bi bio dobar potez da dođem. Jeste bio izazov doći iz Evrope u SAD. Velika promjena, takođe. Definitivno nisam pogriješio, što se tiče karijere, ali i života. Napravio sam dobre fudbalske stvari ovdje, a moja porodica se potpuno prilagodila, imamo sve potrebne papire. Uživamo, srećni smo...”, kaže Vuković.
Karijeru je završio prošlog ljeta i odmah dobio ponudu da postane prvi asistent u Tulsi, kao i trener mlađih selekcija.
“Trener Tulse me molio da igram makar još jednu sezonu, ali sam odlučio da je kraj i da želim da se bavim trenerskim poslom. 'Kad nećeš da igraš, onda ćeš da budeš moj asistent', rekao mi je. Tako je počela moja priča, a dobio sam i dvije mlađe selekcije. Sa jednom od njih sam osvojio i jedan od najvećih turnira u SAD, na kome učestvuje preko 500 ekipa, uzrasta od sedam do 15 godina. Sve ide kako treba”.
I u vrijeme prinudne pauze, trenerski je aktivan, zahvaljujući modernim tehnologijama.
“Naravno da je problem održati igrače aktivna. Preko “zoom” poziva u kontaktu smo svaki dan, cijeli stručni štab, pa i ljekari... Igrači svaki dan imaju 45 do 60 minuta rada sa fitnes trenerom, zatim sat pauze, a potom zajednički pričamo o taktičkim varijantama, pokazujemo im određene situacije sa utakmica, koje želimo da poboljšamo. Želimo da držimo igrače aktivnim i fizički, ali i da malo razmišljaju o fudbalu. Slično nešto radim i sa mojim dječacima iz mlađih selekcija. Radimo mnogo i naporno, ali jedva čekamo teren”.
I na taj način se vidi da fudbal u Americi, iako nije najpopularniji i najplaćeniji sport, prati najmodernije tokove.
“Ako izmemo pet najjačih liga, MLS sigurno može da se poredi sa ostalim evropskim takmičenjima. Fubal je sve popularniji, utakmice prati najmanje 30 hiljada ljudi. Mislim da je problem nedostatak trenera za rad sa mlađim igračima. Talenata ima, primjer Alfonsa Dejvisa to pokazuje – došao je iz Vankuvera u Bajern, plaćen je osam miliona eura, ima 19 godina, već je prvotimac”, kaže Vuković.
Uefine licence, koje su potrebne za rad u evropskom fudbalu, Vuković planira da dobije kroz školu Fudbalskog saveza Crne Gore.
“U Evropi se ne priznaju američke trenerske licence, osim ako pet godina nisi prvi trener MLS kluba. Upisao sam školu za B licencu FSCG, imali smo jedno okupljanje u januaru, trebalo je i u aprilu, ali je sada sve odloženo. Polako, imam 35 godina, na vrijeme sam počeo”.
Ipak, njegova fudbalska karijera, kao i život sa porodicom, trenutno vezani sa Ameriku.
“Fudbal je takav da niko ne zna šta može da se dogodi i gdje putevi mogu da te odvedu, ali trenutno – svi moji planovi su vezani za SAD”.
Budućnost jedina ljubav
Iako daleko od kuće, uz vremensku razliku od šest sati, Vuković prati svoj voljeni klub.
“Budućnost je moj klub, jedini za koji sam igrao iz ljubavi. Bio sam dio prve šampionske generacije i to se pamti. To su posebne emocije. Drago mi je da se Budućnost stabilizovala, da je grad stao iza kluba, da ima podršku gradonačelnika, da ima dobrog poslovnog partnera. Siguran sam da će to biti uspješan projekat”.
Pod njegovom posebnom pažnjom je i reprezentacija...
“Mali smo, ali imamo da ponudimo dosta. Imamo talenta, imamo i igrače visoke klase, ali da bi tako mali nacionalni tim napravio ogroman korak, potreban je i dodatni impuls, potrebna je ogromna želja, potrebno je da više želimo pobjedu nego drugi...”, ističe Vuković.
Nema panike u Oklahomi
Amerika je trenutno najveće žarište pandemije. Nije, međutim, cijela zemlja u panici i haosu.
U saveznoj državi Oklahoma, gdje se nalazi Tulsa, grad od oko 500 hiljada stanovnika, sprovode se mjere, život je promijenjen, ali situacija, srećom, nije dramatična...
“Sve je stalo, rade samo prodavnice i to u skraćenom roku. Tri sedmice to traje. U Tulsi nije kao u Njujorku, Los Anđelesu... U Tulsi je oko 180 slučajeva zaraze, ali je 60 ljudi umrlo, što je veliki procent i to brine. Najveći problem je što se ljudi ne pridržavaju karantina – na ulicama je dosta ljudi, i mladih i starih, saobraćaj je gust kao i kao prije. Mi smo u kući 24 sata, izlazimo samo kada je neophodno...”, kazao je Vuković.
Bonus video:
