Savićević: Borim se da fudbal u Crnoj Gori bude što bolji i kvalitetniji

Predsjednik Fudbalskog saveza Crne Gore, Dejan Savićević kazao je da se bori da fudbal u Crnoj Gori bude što bolji i kvalitetniji.

On je u intervjuu za Sport klub kazao da su uslovi za utakmice i trening poboljšani, te da se ne kaje što je odlučio da ostatak života provede u Crnoj Gori.

„Poslije završetka moje karijere desilo se mnogo stvari. Bio sam predsjednik Fudbalskog saveza Crne Gore, koji je bio u zajednici sa Fudbalskim savezom Srbije. Godinu i po dana sam bio selektor i poslije te ne previše uspješne epizode sam ostao na čelu Fudbalskog saveza Crne Gore i dan danas sam tu. Imao sam volju i želju da se vratim da živim u Crnoj Gori i da tu provedem ostatak života. Mnogo toga se dogodilo u posljednih 10-15 godina od kada sam završio karijeru. Borim se da fudbal u Crnoj Gori bude što bolji i kvalitetniji, da pravimo bolje uslove za njegov razvoj. Mnogo smo ga poboljšali uslove za trening i utakmice, osvetili smo veći dio stadiona, tako da sam ostao tu i ne kajem se“, istakao je Savićević.

Na pitanje da li je teže igrati fudbal ili voditi savez, rekao je:

"Najljepše je igrati. Kada je igrač mlad, željan je svega i tada možda ne razmišlja da je to jedan od najljepših djelova života. Isto kao što bismo se svi vratili u osnovnu i srednju školu, a tada smo svi mrzjeli školu. Tako je i u fudbalu. Kada završiš karijeru uvidiš da je to na kraju posao. Svi mi počnemo da igramo iz ljubavi prema lopti, koju zavolimo prije ili kasnije. Ali, kasnije to postane posao. Svaki posao je težak, a ovaj je po mom mišljenju još teži. Ima dosta odricanja, nemaš mature, ekskurzije i mnogo toga drugog“.

Usljed pandemije koronavirusa igrači su sada primorani da igraju pred praznim tribinama.

"Sada se diže velika polemika oko korone, pa kažu da je igračima teško da igraju pred praznim tribinama. Jeste, teško je igrati, ali ja ih onda podsjetim na to koliko je ljudi ostalo bez posla. Oni ipak primaju plate od kojih žive familija, rođaci, kumovi, tast i tašta; svi žive od toga. Ipak, kada se pare prime na račun na kraju svakog mjeseca, mislim da to nije neki problem. Karijera kratko traje. Jeste da ima dosta odricanja, ali ima rizičnijih poslova na kojima ljudi gube živote, gdje ostaju bez posla, bez egzistencije, gube kuće, ne mogu da plaćaju kredite i tako dalje, a odjednom je igračima teško da igraju pred praznim tribinama. Tačno je, ali ipak mislim da vrhunski igrači ne treba da se žale s obzirom na plate koje primaju“.

Potom je govorio o početku svoje karijere.

„Svakom klincu u Podgorici je san da zaigra za Budućnost. Kada postanete prvotimac Budućnosti, kao što sam bio ja i još dosta mojih drugova, onda gledaš da odeš dalje – Zvezda, Partizan, a poneko pođe u Hajduk ili Dinamo. Tako da je u tom periodu iz Budućnosti otišlo dosta igrača – Brnović je otišao u Partizan, pa je i mlađi Brnović posle mene otišao u Partizan, Pejović je otišao u Hajduk, Peđa Mijatović u Partizan, Radinović u Crvenu zvezdu, Šabanadžović preko Sarajeva iz Podgorice… Dok sam gledao Budućnost kao klinac, san mi je bio da zaigram za taj klub. Počeo sam u OFK Titograd i vrlo brzo sam prešao u Budućnost. Igrao sam za omladinske selekcije Jugoslavije, generacija sa Stevanovićem iz Partizana, bio je Miša Andrijašević iz Hajduka, Tufek, Lončar, Jurčević, Miško Mirković, golman je bio Veseličić“, prisjetio se 53-godišnjak i dodao:

„Imali smo dobru generaciju, igrali smo na završnici od četiri ekipe na prvenstvu Evrope. Bili smo četvrti, nesrećno smo izgubili za treće mjesto. Nemci su bili najjači, a izgubili smo za treće mjesto od Engleza 1:0. Mislim da je trebalo da damo 5-6 golova, ali nismo imali sreće. Od ‚84. sam počeo da igram standardno za Budućnost, gde sam proveo četiri godine. Bilo je teško, bilo je borbi za opstanak. Jednom smo bili praktično bili Drugoj ligi, ali je te godine Radnički iz Niša ispao iz lige pošto jedan igrač Palčić na četiri utakmice promašio tri penala. Radnički je tada ispao iz lige, a mi smo ostali zaslugom tog čoveka koji je promašio tri penala. Sezona 1986/87. je bila uspješna sa Živadinovićem, čak smo jurili Evropu. To je bila odlična generacija koju je predvodio Vujović kao najstariji igrač, a tu su bila dva Brnovića, Martać, Vlahović, Pešterac, Stanisavljević… Imali smo dobru generaciju i šteta što nijesmo uspjeli da izborimo plasman u Evropu“.

Potom je 1988. uslijedio prelazak u Crvenu zvezdu, iako su se još neki klubove „velike četvorke“ potrudili da ga angažuju.

"Gajio sam simpatije prema Zvezdi. Najbolju finansijsku ponudu sam imao od Hajduka. Dinamo me nije zvao. Posle su govorili, ali ne znam koliko je to tačno, teško je saznati pravu istinu, da su se opekli na Milka Đurovskog. Kao, dali su mu sve pare ‚na ruke‘, a on se onda ponašao kako se se ponašao, čime oni nijesu bili zadovoljni. Od tog momenta nikome više nijesu hteli da daju pare ‚na ruke‘. Pančev, takođe. Zna se čitava situacija da mu je supruga išla u London na 5-6 dana jer je trebalo da uzme novac. Pošto pare nikako da stignu, ona se vratila i Darko je završio u Crvenoj zvezdi“, istakao je Savićević i dodao da je i Partizan želio da ga ima u svojim redovima.

"Otac me je poveo na pregovore u Beograd, morao je, pritisak u njegovoj firmi je bio veliki. To je vjerovatno bilo preko partije. Na kraju smo Pančev i ja otišli u vojsku. Partizan je tu umiješao prste. Onda, da ne bi ispalo da smo samo nas dvojica, oni su pozvali još 4-5 momaka i uništili nas da ne pođemo na Olimpijske igre ‘88. u Seul, gde smo mogli da uzmemo medalju da smo otišli u najjačem sastavu. Takvo je bilo vrijeme, država je bila sasvim drugačije koncipirana. Vojska i država su bile iznad svega, tako da su te strukture ljudi imale veoma veliki uticaj na subine određenih ljudi, pa tako i na moju. Mislim da je general Lončar bio tada; kod njega sam bio u stanu kod stadiona Partizana na pregovorima. Ali, em što nisam bio zadovoljan, em što sam više naginjao ka Zvezdi. Da je bilo do para, otišao bih u Hajduk. Za taj period to je bila mnogo bolja ponuda od Crvene zvezde“.