Tijago Silva je 40 minuta odgovarao na pitanja brazilskih novinara na virtuelnoj pres konferenciji pred duele sa Venecuelom i Urugvajem u kvalifikacijama za Mundijal u Kataru.
Sve to vrijeme, pored svog idola je mirno sjedio Dijego Karlos, koji je strpljivo čekao svoj red da izađe pred kamere. Strpljivo je, uostalom, i gradio put do „selesaoa”, u koji je prvi put pozvan kao 27-godišnjak.
Štoper Sevilje, koji je ovog ljeta bio na meti mnogih velikih klubova, ali je ostao na „Sančes Pishuanu”, jer su „rohiblankosi” tražili 70 miliona eura za obeštećenje, 102. je pozvani igrač u selektorskoj eri Titea.
- Jedva čekam da uzmem dres, navučem ga na tijelo i kažem: „Došlo je vrijeme”. Sve dok ga ne budem imao u ruci i ne budem ga gledao, neću biti miran. Ne razmišljam ni o čemu drugom dok ga ne dodirnem, vidim svoje ime i kažem sebi da sam postigao svoj najveći san - rekao je 27-godišnjak iz predgrađa Sao Paula, Doiš Koregošu.
Njegova životna priča je veoma zanimljiva. Kao dječak je pomagao roditeljima u teškom radu u polju - rezanju trske, branju kafe i narandže. Možda je zbog toga fizički dominantan, pa su mu španski mediji dodijelili nadimak El muro - Zid.
- Moji roditelji su fizički vrlo jaki zbog svoje prošlosti, svog načina rada. Pomagao sam majci na polju da reže šećernu trsku, brao sam kafu i narandže. Puno sam učinio da zaradim novac i pomažem u kući. Bio sam zapošljen i u udruženju za maloljetnički rad. Radio sam u fabrici, učio i pokušavao da treniram.
I pored svega, uspijevao je da trenira, ali je imao problem, jer mu otac nije želio da igra na poziciji štopera, kako ne bi bio krivac za golove. Nije mu bilo lako da se probije, jer je u Sao Paulu kao 20-godišnjak bio tek sedmi izbor za dva štoperska mjesta.
Od 2014. je u Evropi, kada je stigao u portugalski Eštoril. Prvu sezonu je proveo na pozajmici u Portu B, da bi poslije odličnih igara u sezoni 2015/2016. u dresu Eštorila prešao u Nant.
Tri godine na sjeverozapadu Francuske su mu pomogle da se probije, da bi prošlog ljeta po ko zna koji put kupovao na svom omiljenom tržištu i opet pogodio pravo u centar - Nantu je platio 15 miliona eura, sada ga ne da za manje od 70.
- Prošao sam velike bitke da bih došao dovde. Teško je prepoznati pravog igrača u Madureiri, Paulisti de Žundiaiju, Eštorilu, Portu B... U Nantu su me mnogi upoznali, ali to nije isto kao sada, kada igram u Ligi Evrope ili Ligi šampiona, u velikom klubu kakav je Sevilja - rekao je Karlos.
Jedan idol mu je Tijago Silva, drugi je Karles Pujol.
- Nikad nije odustajao. Mogli su rivali da ga predriblaju jednom, dvaput, tri puta, ali se on uvijek vraćao i sa nevjerovatnom voljom jurio za njima - istakao je čovjek čiji je šut makazicama natjerao Romelua Lukakua da postigne autogol u finalu Lige Evrope i pokloni pehar Sevilji.
Bonus video:
