Volonteri - to su ljudi iz sjenke, bez kojih Olimpijske igre ne bi mogle da se održe. Uzalud sve što organizatori urade, uzalud napredna tehnologija, organizovan prevoz, savršena borilišta - da nema njih, ne bi bilo ni Igara. Uvijek na usluzi, uvijek s osmjehom, ma koliko da su umorni od posla, po suncu i kiši, oni su svuda, spremni da pomognu u svakoj situaciji. I tako je decenijama...
U Tokiju je njihova uloga bila još važnija i komplikovanija, zbog svih restrikcija i pravila koje je izazvala pandemija koronavirusa i strah Japanaca da će Igre samo da pogoršaju situaciju u gradu, koji je formalno u vanrednom stanju.
Među desetak hiljada volontera, njih troje su skoro 30 dana bili uz crnogorsku delegaciju - Naoko Hongo, Šoko Đin i Cecuo Takaši.
Dvije dame i jedan gospodin sjedinili su se s našim sportistima i članovima olimpijske ekspedicije, bili su i dio tima, prvi saradnici šefa misije Andrije Popovića i olimpijskog atašea Igora Vušurovića, ali i najvatreniji navijači. Uživali su, kažu, srećni što su osjetili duh olimpizma i posebnost Crne Gore, tužni što se sve (brzo) završilo.
”Bila je to jedinstvena šansa da budem dio lijepe priče, jer ko zna kada će i da li će Igre ponovo doći u Tokio”, kaže Naoko, agent u prodaji nekretnina, kojoj je ovo bio prvi volonterski posao.
”Kroz moj posao, komuniciram s ljudima iz raznih zemalja i u tome uživam. I tako sam, slučajno, dobila zaduženje da budem uz crnogorski tim i ispostavilo se da je to bio sjajan posao. Upoznala sam ljubazne i tople ljude, imali smo odličan odnos, a kada čujem komentare nekih od mojih kolega, koji su bili uz druge timove, mogu da kažem da sam imala mnogo sreće.”
Šoko je, za razliku od dvoje njenih kolega, “znala” gdje dolazi, jer je prije nekoliko godina bila u Crnoj Gori, najviše u Kotoru, kojim je, kako kaže, oduševljena.
”Kada sam dobila zaduženje da budem s vašim timom, bila sam oduševljena. Upoznala sam dio Crne Gore, a sada sam upoznala i Crnogorce i Crnogorke”, kaže Šoko, koja je po profesiji fizioterapeutkinja, a koja se bavila volonterskim radom na Solomonskim ostrvima.
”Znala sam da je potrebno dosta volontera za Olimpijske igre, prijavila sam se, jer sam imala iskustva i volim taj poziv. U jednom momentu sam mislila i da odustanem, zbog cijele situacije oko koronavirusa, ali nisam i donijela sam pravu odluku.”
Cecuo je, s druge strane, volonter u duši - kad je najteže, tu je. Bio je na prvoj liniji pomoći kada su, prije osam godina razoran zemljotres, a potom i cunami, pogodili Japan, posebno Fukušimu.
”Pet puta sam bio u Fukušimi nakon toga, pošumljavali smo uništenu prirodu. I ove Igre su, na neki način, održane u vanrednim okolnostima, tako da sam osjetio potrebu da pomognem”, priča Cecuo, koga je profesija trgovca poslovno vodila daleko od Japana, u Španiju i Saudijsku Arabiju, a koji je dugogodišnji član raznih volonterskih društava, a kome je hobi - da bude mađioničar.
Bilo je dilema da li će organizatori moći da obezbijede dovoljan broj volontera, s obzirom na to da su sva istraživanja govorila da stanovnici Japana, posebno Tokija, ne žele da se Igre održe u zbog straha da će se zdravstvena situacija dodatno pogoršati.
”Mislim da je odluka da se Igre održe bila dobra, uprkos svemu. Mislim i da je Japan uradio sve što je mogao da zaštiti i nas i goste”, ističe Naoko.
”Bilo je dosta polemika i negativnih mišljenja, ali kako je vrijeme odmicalo mislim da su ljudi shvatili da je situacija drugačija. Recimo, prvih dana kada sam se vraćala kući, morala sam da presvlačim uniformu, kako ljudi u metrou ne bi znali da sam dio Olimpijskih igara. Iskreno, bilo me strah od komentara i reakcija. Međutim, kasnije je sve bilo u redu, vidjela sam da su ljudi prihvatili to što se događa, da su vidjeli da nema tolike opasnosti, pa sam se i ja opustila. Na kraju sam dočekala da me pitaju kako sve to izgleda, treba li mi voda, jesam li umorna... Nisam se presvlačila”, uz osmijeh kaže Šoko.
Volimo da vidimo da su drugi ljudi srećni
Ljubazni, zahvalni, strpljivi, požrtvovani - to je utisak koji o japanskom narodu nose svi koji posjete ovu daleku i posebnu zemlju.
”Drago mi je što je tako. To je naša tradicija, jednostavno volimo da pomažemo drugima i da vidimo da su drugi ljudi srećni”, objašnjava Naoko.
”Samo mi je žao što su Igre održane u ovakvim okolnostima, uz mnogo zabrana i ograničenja. Nadam se da će mnogi koji su nas posjetili tokom Igara, ponovo doći, kada sve ovo prođe, i da će tada imati priliku da bolje upoznaju Tokio i Japan”.
A da li će Naoko i Cecuo jednog dana posjetiti Crnu Goru.
”Nažalost, sada je nemoguće, ali u budućnosti - naravno da bih volio. Bio sam puno puta u Turskoj i Italiji, nadam se da ću imati priliku da dođem u Crnu Goru”, kaže Cecuo.
Bonus video:
