Od trenutka kada je u Jutarnjem programu TV Pink 16. marta Dragan J. Vučićević najavio da će objaviti ko je i šta je glavni urednik KRIK-a Stevan Dojčinović, bilo je jasno da će list Informer još jednom preći granicu profesionalne etike, zakona, javnog interesa, bazične pristojnosti i mjere.
Međutim, ono što se na kioscima pojavilo najpre 17, a potom i 18. marta, bilo je još i više od toga.
Neosnovane optužbe i neprimjerene kvalifikacije koje su već postale uobičajene, obogaćene su lepezom tabloidnih sadržaja: optužbe bazirane na fotografijama koje se mogu tumačiti na hiljadu i jedan način, nejasni snimci na kojima može biti bilo ko, izjave isključivo neimenovanih izvora, mnogo puta ponovljena tvrdnja o „dokazima“ koji se ne pokazuju (pa čak i ne prepričavaju), imena ljudi za koja prosječan čitalac nikada čuo nije (a koji su označeni kao obavještajci i narkodileri).
Međutim, za razliku od ranijih hajki — kada je proganjan zaštitnik građana Saša Janković ili predsjednik vojvođanske vlade Bojan Pajtić, i kada je urednik Informera makar pokušao da objasni zašto je sve to važno i dokaže kako je u pravu, ovdje je stvar dovedena do krajnosti.
U napadima na Stevana Dojčinovića, Dragan J. Vučićević očekuje da mu njegova publika jednostavno vjeruje na reč, više se i ne pretvarajući da postoji mogućnost da nije u pravu, razapinjući na krst čovjeka koji nema ni moć, ni pare, ni političku funkciju, ni kriminalnu pozadinu i čiji je jedini greh to što radi nešto što se premijeru vjerovatno neće dopasti.
Mačku o rep
Tekstom „Mafija udara na porodicu Vučić; cilj: natjerati premijera da odustane i predloži nekog drugog da vodi vladu“, kao i tekstom „Sado mazo francuski špijun?!: Informer došao do slika na kojima se vidi kako ga bodu kukama i vezuju na plafon!“ prekršen je član 4 Zakona o javnom informisanju koji zabranjuje diskriminaciju urednika i novinara prema njihovoj „političkoj oprijedeljenosti, uvjerenju ili drugom ličnom svojstvu“, baš kao što nalaže da se „ne sme ugrožavati slobodan protok informacija putem medija… naročito vršenjem pritiska prijetnjom, odnosno ucjenom urednika, novinara ili izvora informacija“.
Prekršen je, osim toga, i Kodeks novinara Srbije, i to u više tačaka — između ostalog, onih koje se tiču neosnovanih i ničim potkrepljenih optužbi, zaštite prava na privatnost, zabrane političkog agitovanja, kulture i etike javne reči.
Možda najvažnije od svega, ovdje je prekršena i Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, gdje se u članu 19 doslovce navodi:
„Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja, kao i pravo da traži, prima i širi obavještenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice.“
Konačno, uzastopnim nastupima u Jutarnjem programu TV Pink, urednik Informera Dragan J. Vučićević ovu je priču doveo i u vezu s Regulatornim tijelom za elektronske medije (REM), institucijom koja bi u praksi trebalo da primjenjuje sopstveni Pravilnik o zaštiti ljudskih prava u oblasti pružanja medijskih usluga.
Voditelji koji sede i trepću pred agresivnom najavom pisanja o kolegi Dojčinoviću, ne reaguju na komentare o ljudima koji kritikuju vladu Aleksandra Vučića, baš kao i kompletno uredništvo koje se ni na koji način nije ogradilo od ovakvog performansa, prekršili su više od polovine svih tačaka ovog dokumenta. Kako se, međutim, ni do sada nije oglašavao povodom skandaloznih Vučićevićevih istupa, sva je prilika da se Savjet REM-a ni ovaj put neće oglasiti. Tako zauzeti kakvi već jesu, članovi ovog tijela teško da će svoje dragocjeno vrijeme posvetiti onome što se sliva s ekrana u jednom od udarnih termina na jednoj od najgledanijih televizija.
Pa šta?
U ovim tekstovima i svemu što je u vezi s njima nestalo je i posljednjih tragova profesionalizma i tu nema potrebe za mnogo priče — ako je u samo dva teksta prekršeno sve što se prekršiti da, tu više nema govora o bilo čemu nalik na novinarstvo. Ali, čak i ako se uopšte ne osvrnemo na zakone, kodekse, deklaracije i pravilnike, hajde da se vratimo na osnovnu funkciju medija — informisanje u javnom interesu.
Jer, ono što stoji u tekstovima koje je Informer posvjetio Stevanu Dojčinoviću i njegovom navodnom istraživanju o nekretninama porodice Vučić, ne sadrži nijedan navod koji bi se (koliko god ga široko tumačili) ticao građana i građanki Srbije. Čak i da je svaka stavka tačna, a vrlo je vjerovatno da ih zapravo i nema tačnih, ovde je glavno pitanje: „Pa šta?“ Evo samo nekih detalja:
Na fotografiji s naslovne strane od 17. marta snimljen je kolega Dojčinović s čovekom za kojeg Informer tvrdi da je „osuđivani narkodiler Vojislav Jenčić“ koji mu je, kako se tvrdi, jedan od glavnih izvora za priču o premijerovim nekretninama.
Pa šta?
Zašto „osuđivani narkodiler“ ne bi mogao da bude jedan od izvora? Baš zato što je „osuđivani narkodiler“ postoji mogućnost da zna mnogo više od službenika u lokalnoj ispostavi neke banke, ili kasirke u popodnevnoj smeni. Novinar-istraživač koji ne bi saslušao i „osuđivanog narkodilera“ ako ovaj ima šta da kaže, teško da bi sebe mogao da smatra istraživačem.
Konačno, da je Dojčinović nešto „mutio“ i sklapao ko zna kakve dogovore, sigurno je da ne bi bio snimljen u po bela dana sa osobom navodno sumnjivog kredibiliteta.
Sve vreme se navodi kako Dojčinović istražuje nekretnine porodice Vučić, pa se kao skandalozna navode svedočenja upućenih da je u Republičkom geodetskom zavodu kolega navodno tražio podatke povezane s tom temom.
Pa šta?
Da li je Srbija postala država u kojoj ne smije da se istražuje imovina osobe na najvišoj državnoj funkciji? Da li je Vučić u međuvremenu deifikovan, pa da „vjernici“ ne smiju ni da zucnu? Čime bi novinari-istraživači trebalo da se bave ako ne takvim temama? Da li je zabranjeno obraćati se zvaničnim institucijama? I od koga da se traže podaci o nekretninama ako ne od geodetskog zavoda?
U izdanju od 18. marta fokus je na navodnom Dojčinovićevom špijunskom angažmanu, a optužba bazirana samo i isključivo na (opet nepotkrepljenoj) tvrdnji da se viđao s izvesnim Loranom Miloom, navodno predstavnikom francuske tajne službe u Beogradu.
Ovakvo bizarno povezivanje nedokazanih tvrdnji nije ni spinovanje, ni laganje, ni konstruisanje, ni medijska manipulacija. To je nešto što izmiče svim ovim kvalifikacijama i prevazilazi ono što obično nazivamo neprofesionalnošću. Prije svega, ne zna se ni ko je taj Milo, ni da li je stvarno obavještajac. Onda se ne zna ni kad se, zašto i pod kojim uslovima Dojčinović navodno sastajao s njim.
No, najvažnije od svega, opet ono — pa šta?
Svako ko je iole ozbiljan novinar imao je priliku da tokom svoje karijere sjedi sa osobama koje su na ovaj ili onaj način povezane sa stranim ambasadama ili obaveštajnim službama: bilo da su u pitanju kokteli, manifestacije, javne ili manje javne večere, dio novinarskog posla (posebno istraživačkog) jeste da se čuje šta taj svet ima da kaže, šta misli i šta namjerava.
To bi, ako ništa drugo, Dragan J. Vučićević morao da zna. I on to svakako zna. Da ne zna, još bi moglo i da mu se „oprosti“ to što takvu informaciju plasira kao nešto nečuveno i strašno.
Ovako, nema sumnje da je jedini cilj bio da se Dojčinović „običnom“ i u novinarsku svakodnevicu neupućenom čitaocu predstavi kao čovek sumnjivih aktivnosti, koji šuruje s mračnim silama s ko zna kakvim ciljem.
U gomili ovakvih i sličnih detalja kojima Dragan J. Vučićević pokušava da dokaže kako je „Dojčinović u najmanju ruku sumnjiva osoba kojoj se ne bi smelo bezrezervno verovati“, posebno se ističu njegove „sadomazohističke“ sklonosti.
Priložene su neoštre fotografije na kojima je navodno prokaženi novinar koji visi s tavanice na nekakvim sportskim spravama, odnosno procedura u kojoj mu „na živo, bez anestezije“ kukama buše kožu kako bi ga „okačili na čekrk“. Posprdno je objašnjeno kako sam Dojčinović ovo objašnjava kao ekstremni sport, a navodi se i da je u pitanju nešto što se zove „suspenzija“.
Pretragom po internetu, Cenzolovka se uverila da ekstremni sport pod tim nazivom zaista postoji, da ima više oblika i da se pokazao kao uspešna mera protiv stresa. E sad, da li se Dojčinović bavi suspenzijom? Da li stvarno „uživa u bolu“?
Kakvi god da su, odgovori na ova pitanja svetlosnim su godinama udaljeni od javnog interesa.
Pa šta?
Koga je briga da li novinaru prija ili ne prija bol, slatko, kiselo, slano? Koga briga da li spava s osobom istog ili različitog pola? Koga briga kakav mu je privatni život i sa kakvih će kuka visiti u svoje slobodno vreme, ako pritom nikog drugog ne povređuje?
Stevan Dojčinović, baš kao i svaki drugi građanin i građanka ove države, ima pravo da radi šta hoće, sve dok poštuje zakone. To ni na koji način ne utiče na njegov rad i njegovo izveštavanja, pa ni pod kojim uslovima ne bi smelo da se nađe u JAVNOM glasilu, kojem je jedini posao da izveštava u JAVNOM interesu. Jer, sve to spada u PRIVATNOST Stevana Dojčinovića.
Pored brojnih drugih stvari, ovde je problematičan i način na koji je Informer došao do informacija o temi kojom se bave Dojčinović i njegov KRIK. Po rečima samog kolege, novinari do tih podataka nisu mogli sami da dođu, pa je po svoj prilici reč o „državnom resursu“. Ako je tako, prethodno naveden spisak zakona koji su prekršeni dodatno se produžava i komplikuje, a postaje i potpuno jasno da državne službe pomno i protivzakonito prate šta rade ljudi koji se samo i isključivo bave svojim poslom.
Neće mene
Praktično u svakom retku ovih tekstova nalazi se neki nedokazani podatak koji, navodno, govori u prilog glavnoj tezi čitave hajke. Bilo šta da o ovome svemu kaže, bilo kako da reaguje, Stevan Dojčinović je tako doveden u poziciju da objašnjava i da se — brani.
Imajući u vidu da je u pitanju nezahvalna pozicija u kojoj taj koji se brani uvek završava kao poražen, kolega Dojčinović je postupio pametno i nije upao u tu zamku. Zašto bi, uostalom?
U vezi s ovom pričom nije jasno ćutanje samih novinara. Osim što je NUNS pozvao na bojkot Informera i upozorio na posledice ovakvog načina izveštavanja, slučajem su se bavile samo tri medijske kuće — jedna od njih snimljeni prilog na kraju nije ni prikazala, bez ikakvog logičnog objašnjenja. Na društvenim mrežama vladalo je opsadno stanje, ali šira javnost — ona van „uskog kruga FB prijatelja“ — mogla je lako da zaključi kako u vezi s izveštavanjem Informera nema nikakvih problema.
Odgovor na pitanje zašto je to tako, teško da je ikome jasan. Da li kolege i urednici koji o ovome ćute zaista misle da će ih zaobići oštrica Informera kad kucne njihov čas? Misle li da će biti pošteđeni u situaciji u kojoj se javno ponižava i dezavuiše ne svako ko se bavi nekim za vlast neprijatnim istraživanjem, već i svako ko zucne protiv mišljenja složne političko-medijske elite postrojene uz Vučićeve skute? Biće da misle tako, ili da o tome uopšte ne misle. A obe su varijante podjednako tragične.
Pritom, već u večernjim satima 17. marta postalo je jasno da je hitna akcija esnafa neophodna. Tada je, naime, u Nacionalnom dnevniku TV Pink Dragan J. Vučićević lično odgovorio na saopštenje NUNS-a. Osim što je potez Nezavisnog udruženja novinara nazvao fašističkim, on je objasnio da Informer ništa nije slagao, da „samo radi svoj posao“ i traži odgovore na legitimna pitanja: „A NUNS svojim pozivom na bojkot samo pokazuje u kakvoj su panici narko-novinari koji godinama dobro žive od pravljenja haosa u Srbiji. Došlo je vreme da se tajne sve saznaju!“, zapretio je urednik Informera, unoseći u inače bogat antinovinarski vokabular i termin „narko-novinari“.
Pritom, to su, da bude sasvim jasno, svi oni koji kritikuju i time „prave haos“.
Konačno, kada saberemo sve čime obiluje ova storija, jasno je da su pred Srbijom još sumorniji dani. Tekstovi o Stevanu Dojčinoviću nisu zapravo tekstovi samo o njemu: to su primeri kojima se svakom ko se usudi da dirne u „osinje gnezdo“ vrlo plastično prikazuje kako će proći.
A takva manifestacija sile više nije samo problem medija, novinara ili tzv. javne scene. To je problem slobode izražavanja, slobode mišljenja, pa i slobode normalnog života na mestu koje nije ničija prćija. Kako god se taj neko zvao, koju god funkciju obavljao i šta god mislio i osećao prema onima koji ne misle kao on.
Galerija
Bonus video:
