U stanu u Valensiji u kojem su se krili članovi Zemunskog klana, španska policija pronašla je tajna pisma. Ona sadrže detalje o tome kako je kriminalna organizacija uticala na svedoke procesa protiv šefa grupe Luke Bojovića. Pisma su predočena sudijama Višeg suda u Beogradu, ali oni nisu želeli da ih uzmu u obzir, već su prihvatile nameštena svedočenja i oslobodile Bojovića.
Policajci su na aerodrom postavili kamere, snimili dolazak Mijanovića i nastavili da ga prate u nadi da će ih odvesti do Bojovića za kojim je bila raspisana Interpolova poternica. Mijanović je brzim vozom otputovao za Valensiju. Tamo se smestio u stan u kojem su bili odbegli članovi zloglasnog zemunskog klana. Iako su se oprezno kretali po gradu – osmatrali su okolinu, išli različitim putevima kako bi zavarali trag – španski policajci su ih uspešno pratili.
Tako ih je Mijanović 9. februara doveo do šefa Bojovića. Njih dvojica su se taksijem odvezli do restorana gde su se sastali sa još dva člana kriminalne grupe. Ubrzo je u restoran upala policija i uhapsila ih. U stanovima koje su iznajmljivali nađena je velika količina naoružanja i pola miliona evra. Ova grupa bavila se švercom droge, oružja i likvidacijama, prema policijskim informacijama.
Dve godine ranije, juna 2010, u Zagrebu je uhapšen njihov najsuroviji ubica – Sretko Kalinić zvani Zver. Žrtve je mučio elektrošokovima, prebijao ih i kasapio.
Kalinić je uhapšen kada ga je ranio kolega Miloš Simović. Nedugo zatim, odlučio je da policiji detaljno ispriča kako je ubijao kriminalce po Beogradu po nalogu Luke Bojovića.
Ispričao im je još nešto – detalje o svirepom ubistvu kolege iz zemunskog klana, Milana Jurišića Jureta, koga su članovi grupe ubili martovske večeri 2009. godine u Madridu, u stanu u kojem su se skrivali.
Mlevenje
Iziritiran incidentom u kojem je Jurišić počeo da viče, Bojović je uzeo čekić i Jurišića udario nekoliko puta u potiljak, ispričao je Kalinić. Povrede su bile smrtonosne.
Trebalo je da se otarase tela, pa je Kalinić mrtvog kolegu isekao u komade, delove uvio u papir i kese i stavio u frižider. Jurišićeve ostatke su sledećeg dana samleli u električnoj mašini za mlevenje mesa. Desio im se propust – Jurišić je od ranije imao metak u telu koji je pokvario mlevilicu.
Usitnjene delove su bacili u toalet-šolju i otišli da kupe novu mašinu. Osim nje, nabavili su i testeru za sečenje drveta kojom su sekli Jurišićeve kosti, a čekićem su mu smrvili lobanju.
Tri kese u kojima su se nalazili delovi kostiju, Kalinić je spakovao u ranac. Biciklom se odvezao do mosta Kraljice Viktorije od Madrida odakle je kosti bacio u reku Menzanares.
Stan u kojem se zločin dogodio su kompletno renovirali, a zatim se odselili iz njega.
Kalinić je, nakon hapšenja, objasnio gde je bacio kosti. Španska policija je isušila madridsku reku, pronašla ih i utvrdila da pripadaju Jurišiću. To je potvrdilo verodostojnost Kalinićeve ispovesti, koji je pričao i o drugim monstruoznim ubistvima koje je grupa počinila u Srbiji.
Sa Kalinićem kao ključnim svedokom, šefom i članovima grupe u zatvoru, delovalo je da će tužilaštva obe zemlje, Srbije i Španije, uspeti da iznesu sudske postupke. Tadašnjeg načelnika kriminalističke policije Rodoljuba Milovića španska policija odlikovala je za rad na ovom slučaju.
Bojović je 2014. iz španskog zatvora telefonom pozvao tabloid „Informer“ i ispričao da mu je policajac Milović namestio postupak. „Srpski Interpol poslao je Špancima lažni DNK-a tvrdeći da je moj. Njima u srpskoj policiji nije cilj istina, već samo da naprave frku“, rekao je tada Bojović.
U Španiji Bojović je pravosnažno je osuđen na 18 godina zatvora zbog organizovanja kriminalne grupe, prikrivanja krivičnih dela, posedovanja oružja i falsifikovanja dokumenata. Sud je zaključio da nije bilo dokaza da je učestvovao u ubistvu Jurišića, ali su ostali zemunaci koji su se nalazili u stanu osuđeni za ubistvo kolege.
Sudski postupak u Srbiji se, međutim, završio oslobađanjem Bojovića od svih optužbi. Dokazi koji su korišćeni na sudu u Španiji nisu bili dovoljni da i sudije beogradskog Višeg suda Bojovića osude za organizovanje kriminalne grupe.
Sudsko veće koje su činili Vladimir Mesarović, sin Nate Mesarović nekadašnje predsednice Vrhovnog suda, Snežana Jovanović i Dragan Milošević u maju 2015. proglasilo je Bojovića nevinim i za naručivanje likvidacija u Srbiji. Isto veće je jula 2014. godine donelo oslobađajuću presudu u drugom kontroverznom postupku – slučaju protiv Stanka Subotića Caneta i drugih za šverc cigareta. Sude i ubicama novinara Slavka Ćuruvije.
Novinari KRIK-a sakupili su dokumentaciju iz sudskih postupaka u Srbiji i Španiji, iz koje se vidi da su domaće sudije selektivno birale dokaze u slučaju Bojović, kao i da je kriminalna grupa nameštala svedočenja.
Žalba tužilaštva otkriva glavne propuste u ovom sudskom postupku.
Sudije nisu prihvatale bitne dokaze, između ostalih i one koji pokazuju da se uticalo na svedoke da daju iskaz u Bojovićevu korist, istaklo je tužilaštvo u žalbi koju poseduje KRIK. Zbog toga je tražilo da se postupak ponovi i da ga vodi novo sudsko veće, ali je taj zahtev odbijen.
Najčudnije za tužilaštvo bilo je to kako su se sudije odnosile prema svedočenjima dva pripadnika kriminalne grupe – Sretka Kalinića i Miloša Simovića.
Slavlje
Prema Kaliniću, Bojović je naručivao likvidacije beogradskih kriminalaca kako bi se osvetio za ubistvo Željka Ražnatovića Arkana. Bojović je bio član Arkanove paravojne formacije tokom ratova devedesetih.
Na Andriju Draškovića pucali su u oktobru 2004. kada se džipom vozio od aerodroma ka Beogradu. Zahvaljujući blindiranom džipu Drašković je preživeo, ali je njegov telohranitelj stradao. Nakon ovog pokušaja ubistva Bojović je organizovao slavlje jer je, kako Kalinić kaže, bio srećan što se pre njih niko nije usudio da napadne Draškovića.
Zemunci su napali i Zorana Nedovića Šoka, kriminalca bliskog Draškoviću. On je dva puta izbegao ubistvo, dok je stradao njegov telohranitelj. Tokom drugog pokušaja ubistva kola kojim su upravljali zemunci udarila su u bankinu i prevrnula se. Bojović je tada, prema Kalinićevim rečima, izgubio pištolj „zbrojovka“, koji je dobio od Arkana.
Trećeg kriminalca, Nedovićevog saradnika Branka Jevtovića Jorgu, uspeli su da ubiju. Kalinić je na sudu ispričao da je, nakon što ga je Bojović dovezao do mesta zločina, prišao Jevtoviću, pucao mu u glavu i „overio“ ga sa nekoliko pucnjeva. Potom se vratio u kola i Bojović ga je odvezao do „šteka“ – stana u kom se privremeno krio.
Kalinić je rekao da se jedno vreme krio u Zagrebu, u koji je došao iz Španije jula 2004. godine. Do Beograda je dolazio po potrebi, kada je trebalo da izvrši ubistva. Prilikom jednog poslovnog putovanja iz Hrvatske u Bosnu ušao je koristeći falsifikovani pasoš, a zatim je preplivao Drinu kako bi došao do Srbije.
Ono što je Kalinić ispričao podudaralo se sa drugim dokazima. Njegovo svedočenje o mestima ubistava, opisu načina na koje su izvršena, kao i detalji o oružju i municiji koju su članovi grupe koristili prilikom likvidacija bilo je istinito.
Mesarović i ostale sudije, međutim, odlučile su da ne prihvate celo Kalinićevo svedočenje. Oni su, zapravo, prihvatili deo svedočenja u kojem Kalinić priznaje i opisuje kako je ubijao. Drugi deo, u kome objašnjava da mu je sve to naredio Bojović, koji je s njim i učestvovao u ubistvima – odlučili su da ne priznaju.
U presudi nisu navedeni razlozi neprihvatanja tog dela Kalinićevog svedočenja, piše u žalbi tužilaštva.
Drugi kriminalac Miloš Simović je, za razliku od Kalinića, na sudu branio Bojovića.
Simović, koji je zajedno s Kalinićem učestvovao u likvidacijama, rekao je da je vozio kola iz kojih je pucano. Opis ubistva podudarao se sa Kalinićevim – osim oko uloge Luke Bojovića, za koga je rekao da sa likvidacijama nema nikakve veze.
Tužilaštvo je došlo do dokaza da je Simović bio pripremljen da pred sudom govori u Bojovićevu korist. Ove dokaze podneli su sudu, ali ih sudije nisu prihvatile.
Simovićevo svedočenje bilo je jedno od ključnih dokaza na osnovu kojih je Bojović oslobođen.
"Voli te brat"
U jednom od stanova u španskom primorskom gradu Valensija 2012, gde su se krili pripadnici grupe, policija je pronašla nekoliko pisama. Pisma nisu potpisana i ne zna se tačno ko ih je sastavio, ali se u njima komentariše sudski proces protiv Bojovića u Srbiji.
Pisma pokazuju da je Simovićeva odbrana iznuđena, kao i da je vršen pritisak na druge svedoke, tvrdi tužilaštvo. Simoviću je obećano da će mu porodica, ukoliko ne optuži Bojovića, biti zbrinuta.
Novinari KRIK-a imali su uvid u sadržinu pisama, koja su opisana u žalbi tužilaštva.
Jedno počinje sa „Dragi moj Luka“, a završava se sa „Tvoj Miša“ i u njemu se kaže da Simović još uvek ne zna šta da ispriča pred sudom. „Miloš (Simović) još ne zna kako da iznese priču, da li kao vozač ili kurir, ali je bitno da ima neposredna saznanja o svim događajima“, stoji u pismu.
U drugom se navodi da Simović ima nekoliko opcija za svedočenje. „Mišel neće da bude u priči neposredni izvršilac. Mišel je sastavio tri izjave. Ukoliko je potrebno može još nešto dodati ili izuzeti u zavisnosti od potrebe“.
U istom pismu predlaže se način kako da se Simović najlakše vrbuje. Konstatuje se da supruge braće Simović „deluju veoma uplašeno“, te da „najviše treba ići na to da će mu porodica biti obezbeđena“.
Pismo koje počinje sa „Dragi brate“, a završava sa „Voli te tvoj brat“ otkriva da je grupa zadovoljna Simovićevim nastupom pred sudom. Kaže se da je „bio dosta dobar“ dok je objašnjavao motiv.
Simović je, dok je iznosio odbranu, čitao tekst koji je bio iskucan na papiru. Taj tekst bio je skoro identičan sadržini pisma sa nazivom „Motiv“, koje je pronađeno u Valensiji. Simović je rekao da je tekst iskucala njegova supruga, kako bi bio „čitkiji“. Odbio je da odgovara na pitanja tužioca i drugih.
„Iz odbrane Simovića i iz pisama pronađenih u Valensiji vidljivo je da je ‘njegova odbrana’ u stvari odbrana Luke Bojovića“, konstatuje tužilaštvo u žalbi.
Sudije ipak nisu prihvatile pisma kao dokaze, objašnjavajući da neka od njih predstavljaju tajnu komunikaciju između advokata i optuženih.
Tužilaštvo tvrdi da ovaj argument ne stoji jer nijedno pismo nije potpisao nijedan advokat iz Srbije.
„Stiče se utisak da je sud jednostavno bežao od tačnog činjeničnog stanja i istine“, tužilaštvo je zaključilo u žalbi.
Podobni svedoci
Osim Simovićevog, sudije su prihvatile i svedočenje Ane Simić – za koju se iz sadržine pisama vidi da je takođe bila pod pritiskom kriminalne grupe. Ana je bila supruga Cvetka Simića, ubijenog člana Bojovićevog klana.
U pismima se navodi „da je jako važno da pridobiju Anu, jer će biti najbolja potvrda Miloševe priče i da to moraju da urade“, što tužilaštvo tumači kao nezakonito uticanje na svedoka Anu Simić. Njeno svedočenje dovelo je u pitanje Kalinićevo priznanje i njegovu tvrdnju da je Bojović organizator kriminalne grupe. Kalinić je pred sudom govorio da ga je Simić molila da promeni izjavu u vezi sa Bojovićem jer je proganjaju njegovi drugovi.
Tužilaštvo se žalilo i da su sudije selektivno birale svedoke. Nisu prihvatili svedočenje Ivane Buhe, koja je bila devojka ubijenog kriminalca Branka Jevtovića Jorge. S druge strane, prihvaćena su svedočenja ljudi bliskih Bojoviću, poput pevačice Svetlane Ražnatović Cece, kao i svedočenja pevača Ivana Gavrilovića, fudbalskog menadžera Stojana Novakovića, fudbalera Nikole Lazetića, koja su, prema tužilaštvu, nerelevantna za ovaj slučaj s obzirom da motiv Jevtovićevog ubistva nije bio u vezi sa estradom ili transferom fudbalera.
Sudije Apelacionog suda odbile su žabu tužilaštva i potvrdile presudu kojom se Bojović oslobađa.
U obrazloženju ovog suda, objavljenog 5. februara ove godine, navodi se da je Viši sud pravilno oslobodio Bojovića jer Tužilaštvo za organizovani kriminal nije uspelo da dokaže da je učestvovao u ubistvima, niti da je bio organizator kriminalne grupe.
Odlukom ovog suda Kalinić i Simović osuđeni su na 35 i 30 godina zatvora. Njihov šef, nakon što odsluži kaznu u Španiji, moći će u Srbiju da se vrati kao slobodan čovek.
Bonus video:
