Jugoslavija je kontradiktorna zemlja: to je komunističko, ali ipak slobodno društvo.
Objašnjenje leži u činjenici da ovo više nije čisto komunistička zemlja, a ipak tamo postoje anomalije koje bi zapadnjaci mogli smatrati ozbiljnim ograničavanjem slobode. Prije svega, Jugoslavija je izrazito samodisciplinovana.
Ne postoji sistem koji bi se mogao precizno uporediti sa njenim sistemom samoupravljanja i decentralizacije. Moglo bi se doći u iskušenje da se smatra da je Jugoslavija prozapadnjački nastrojena koliko i Italija; međutim Savez komunista još uvijek ima vodeću ulogu.
Iako Jugosloveni ne prihvataju komunizam iz Kremlja, ne žele ni društvo zasnovano na privatnom kapitalu. Ne dive se ni britanskoj demokratiji – sa njenim stranačkim trvenjima i opozicijom koja je odlučna da zbaci vladu – niti američkom sistemu nagodbi daleko od običnog naroda.
U teoriji, Savez komunista je odvojen od države. U stvari, svi savezni i republički ministri, kao i istaknuti funkcioneri su članovi partije. Partija više ne izdaje direktive; ona postavlja principe u skladu sa kojima vlada treba da djeluje. Vlada će raspravljati o taktikama, ali neće razmišljati o protivljenju partijskom gledištu više nego što bi, na primjer, irska vlada osudila savjet iz Rima.
„Pokušavamo da sabijemo u 25 godina ono što su Oksford, Kembridž, Harvard i Jejl postizali 250 godina
Članstvo u partiji je neophodno ukoliko neko želi da postane ministar, gotovo neophodno za izbor u neku od skupština i od ključnog značaja za vojne oficire i diplomate. Direktori većine fabrika i institucija su partijski članovi.
S druge strane, na svakodnevnom nivou, članstvo u partiji je stvar izbora i lako ju je napustiti. Ako neki direktor fabrike ima kaparisanu „knjižicu“, ne mora da znači da to važi i za njegovog glavnog inženjera.
Tito i progresivan i konzervativan
Mnogo važniji je trend smanjenja miješanja vlade na gotovo svakom nivou. Ovo i decentralizacija su toliko napredni da mnogi komunisti pokušavaju da povrate neku vrstu centralnog uticaja.
Takođe postoji prirodna napetost između progresivaca i konzervativaca, između bogatih i siromašnih. Bogati sjever subvencioniše često izuzetno siromašni jug. Koncepti ljevice i desnice postaju pomiješani.
Maršal Tito koji je i progresivac i konzervativac, predsjedava i jednima i drugima sa monarhističkim prestižom.
Teško je odrediti liniju razdvajanja između partijske moći i građanske nezavisnosti. Mnogi jugosloveni tvrde da su postigli revoluciju, pa je članstvo u partiji sve manje bitno.
Jedan mlađi ministar je britanskom novinaru rekao: „Više se ne oslanjamo previše na principe. Oni su prepreka. Mnogo smo pragmatičniji“.
Stara loša vremena je objasnio ovako: „Pokušavamo da sabijemo u 25 godina ono što su Oksford, Kembridž, Harvard i Jejl postizali 250 godina. Takođe smo bili okupirana zemlja i stare uspomene iz tih dana još uvijek traju. Ono što se desilo nakon revolucije, bilo je apsolutno neophodno. Sada su stvari drugačije“.
Bonus video:
