Srbi imaju selektivno i često izvitopereno pamćenje o čemu svedoči i epska tradicija, u dobroj meri iskrivljena tokom 19. veka, koja je Vuka Brankovića pretvorila u izdajnika, a turskog vazala Marka Mrnjavčevića, poznatijeg kao Marka Kraljevića, koji i pogibe pod turskim barjakom ubijajući pravoslavne hrišćane, u najvećeg srpskog junaka. Taj običaj Srbi nisu ni do dan danas prestali da neguju: razumne i staložene ljude proglašavaju izdajnicima, a vlastoljupce, srebroljupce i vazale uzdižu u narodne heroje.
Tako je postalo moguće i normalno u modernoj Srbiji da Boru Pekića pobede na izborima u Rakovici, pre više od četvrt veka, Vojislav Šešelj i neki Karaklajić, kome ni istorija ime nije zapamtila. I da danas svi “ozbiljni” predsedički kandidati drhte pred momkom iz Mladenovca koji je neka vrsta pokretnog ogledala srpskog društva. U Srbiji se ne pamti ali se ismejava i možda ne postoji mesto na planeti gde je tako istinita opaska oca svih anarhista Mihaila Bakunjina: “Fantazija će uništiti vlast, a smeh će je sahraniti”.
Prethodno rečeno, prevedeno u današnje doba, se ogleda kroz amneziju koja je zaogrnula biografije svih ključnih kandidata za predsedničku fotelju na Andrićevom vencu. Verovatno se zato i ne prozivaju međusobno za ono što su bili ili radili u prošlosti, jer su svesni da su svima ormani puni kostura, kao i da liče jedni na druge mnogo više nego što bi hteli to da priznaju. Posmatraču sa strane prvo što bi zapalo za oko je da su gotovo svi kandidati direktno povezani sa najmračnijim periodom novije srpske istorije, odnosno režimom bračnog para Milošević - Marković, a malo boljim poznavaocima da je velika većina predsedničkih kandidata postojani poštovalac lika i dela Josipa Broza i kad se raspojasaju u dobrom raspoloženju rado zapevaju po koju partizansku. Treći detalj koji veže, barem favorite, je veza sa Borisom Tadićem odnosno uloga bivšeg predsednika u njihovom “političkom odrastanju”.
Prvi kandidat je bio ministar informisanja u Miloševićevoj vladi i tvorac čuvenog Zakona u informisanju koji je praktično otvorio lov na svako slobodno glasilo i novinara koji se nije slagao sa nacionalističko - socijalističkom vlašću SPS-a JUL-a i SRS-a. Isti kandidat je pre 10 godina ponosno prelepljivao table Bulevara Zorana Đinđića sa natpisom “Bulevar Ratko Mladić”. Istakao se i tako što je stavio tačke na televizijske karijere pojedinih novinara i nije izgubio porok da zove lično pojedine urednike dnevnika da bi ih ispostrojavao zbog nečega što mu se nije svidelo.
Drugi kandidat je takođe bio u vladi koja je Srbiju gurnula u rat protiv NATO-a, organizovala ubistva političkih protivnika i dovela Srbiju do prosjačkog štapa. Istina, nije imao neku važnu ulogu, ali svejedno radio je za tu vladu. Neki njegovi vrlo bliski današnji saradnici su bili previše blizu srpske Ledi Magbet da bi mogli da imaju kredibilitet, a prvak stranke koja ga podržava se takođe isticao po tome što je zvao urednike da disciplinuju “neposlušne” novinare.
Treći kandidat je iz porodice koja je bila etablirana u sam vrh Miloševićevsko - Markovićevskog režima i ostaće upamćen kao neko ko je svrstao Srbiju na stranu onih koji brane pravo država da kamenuju žene, odsecaju delova tela, vrše torturu čak i nad maloletnicima, praktikuju sve vidove okrutnih represija nad ženama i devojkama. Poput prve dvojice kandidata ili njihovog okruženja i treći se nije libio da izdaje naređenja da se “zaustave” ili diskredituju novinari a ni sprovođenje ostracizma mu nije bilo strano.
Četvrti kandidat je takođe bio deo udarne pesnice “nacionalističko-socijalističke” vlade SPS-JUL-SRS, poznat je i po tome da kada nije na vlasti, uvek je omiljen i rado viđen opozicionar sa zadatkom da priča javno ono što njegovi poslodavci ne smeju. Pomogao je Miloševiću, Milutinoviću, Tadiću da postanu predsednici, zašto ne bi svom bivšem šegrtu?
Peti kandidat je čuven po tome da je ostao jedini član svoje stranke iz perioda kada ju je osnovao pre skoro 30 godina. Primer kako stranka-preduzeće može da obezbedi lep i lagodan život i da je stari Alfred Adler bio u pravu kada je govorio da je mnogo lakše boriti se za principe nego poštovati ih.
Šesti kandidat bi da od Srbije napravi pravoslavnu džamahiriju pa da se baci na posao da po Srbistanu utvđuje da li su stanovnici dovoljno Srbi, dovoljno pravoslavni i dovoljno heteroseksualni.
Sedmi kandidat će uskoro morati da sam sebi kaže ono što je poručivao svom prethodnom poslodavcu.
Osmi, deveti i deseti kandidat su tu samo kao ikebana.
I dođosmo do 11-og trkača za Andrićev venac koji je, u stvari, jedini shvatio da je vreme da se u Srbiji primeni maksima Viktora Igoa, odnosno, da tek od ironije počinje sloboda i da je jedina stvar za koju možemo da se borimo u Srbiji - pravo da se smejemo. U jednoj neozbiljnoj državi, jedina ozbiljna stvar je satira.
Da se kojim slučajem kandidovao Zoran Kesić, zajedno sa svojim timom "njuznetovaca" sigurno bi prošao u drugi krug, a onda ko zna šta bi bilo? Zato je i nastala panika u svim izbornim štabovima, pogotovo navodnih favorita: niko se od predsedničkih kandidata se ne uzda u glasače, a ni oni u njih, čak i kad im daju glas to rade navijački i iz koristi, ili nade da će imati koristi. Oni malo obrazovaniji se nadaju da će pobednik biti srpska verzija nekadašnjeg nemačkog kancelara Georga Kizingera koji je u mladosti sedeo u kancelariji Jozefa Gebelsa. Nada umire poslednja, baš kao što svi, gotovo svi, imaju pravo na drugu šansu, zar ne?
(Autor je geopolitički analitičar iz Rima)
Bonus video:
