Zatvori su plodno tlo za razmnožavanje virusa. Ipak, do sada se ne zna mnogo o slučajevima zaraze koronom, smrtnim slučajevima i vakcinisanju u evropskim zatvorima. Podaci iz 29 zemalja pružaju neke informacije.
Vangelis Statopulos jedan je od više od pola miliona ljudi koji, u sred pandemije korone, borave u zatvorima u Evropi. „Kada sam u decembru prošle godine dobio koronu, otprilike u isto vrijeme ovdje je polovina zatvorenika bila bolesna“, kaže Statopulos, koji boravi u grčkom zatvoru Larisa.
Zatvori su plodno tlo za razmnožavanje virusa: pretrpani su, a higijenski uslovi često su loši. Ipak, do sada je malo podataka objavljeno o širenju korone u zatvorskim ustanovama.
Zajedno sa još 12 redakcija, u okviru mreže „European Data Journalism Network“, DW je prikupio podatke iz 29 zemalja koji pokazuju koliko je slučajeva zaraze i smrtnih slučajeva prijavljeno u zatvorima, kako je tamo napredovao proces vakcinacije i koje su mjere preduzete u suzbijanju širenja virusa.
Filipa Alves da Kosta, savjetnica za javno zdravstvo u programu „Zdravlje u zatvorima“ Svjetske zdravstvene organizacije, kaže da je rizik u zatvorima sličan onom s kojim se suočavaju ljudi koji žive u zajedničkim stambenim objektima kao što su domovi za njegu starijih osoba i osoba s posebnim potrebama, kao i u sigurnim kućama. Pored toga, mnogi zatvorenici dodatno su u rizičnim grupama, zbog zaraze HIV-om, pušenja ili uzimanja opojnih droga.
Izbijanje zaraze u zatvorima pogađa sve
Izbijanje epidemije u zatvorima pogađa ne samo ljude koji su zatvoreni ili rade tamo, već i s njima povezane zajednice. U Sjedinjenim Državama, gdje je korona-virus brzo prošao kroz zatvore 2020, poređenja na nacionalnom nivou pokazala su da postoji veza između zatvora i više od pola miliona dodatnih slučajeva kovida. „Ako ne štitite zatvore, ne štitite ni zajednicu“, kaže Da Kosta.
Studija naučnika iz Barselone pokazuje da je većina zemalja na početku pandemije brzo i strogo zatvorila zatvore. Posjete su odmah zabranjene ili ozbiljno ograničene u gotovo svim zemljama. U mnogim zatvorima obustavljene su i sportske aktivnosti, kao i rad, a programi zatvorskih dopusta stavljeni su na čekanje. „Čak su nam i pisma prolazila kroz karantin“, kaže Čaba Vas koji svoju kaznu služi u zatvoru u Mađarskoj.
Stope zaraze u zatvorima prate stanje u opštoj populaciji
Podaci prikupljeni za ovo istraživanje pokazuju da su, čini se, te mjere pomogle u sprječavanju najgoreg. Zatvori naime generalno gledano nisu postali žarišta zaraze. Tamo gdje su stope zaraze bile visoke u opštoj populaciji, postojala je tendencija i ka visokim stopama u zatvorima. Ali, u mnogim zemljama, broj prijavljenih slučajeva u zatvorima ostao je ispod nivoa opšte populacije – pa čak i u Mađarskoj ili Francuskoj, zemljama poznatim po tome da su im zatvori pretrpani.
Mnoge zaraze i smrtni slučajevi nisu prijavljeni
Ipak, čak i u zemljama s nižim stopama zaraze, zatvori još uvijek mogu da budu mjesta na kojima može ozbiljno da izbije epidemija. „Svakako da postoji problem nedovoljnog prijavljivanja“, kaže Adrijano Martufi s holandskog Univerziteta Lajden, koji istražuje uslove u zatvorima u Evropi.
Zatvor Larisa u Grčkoj je, na primjer, do jula 2021. zvanično prijavio samo 200 slučajeva. Vangelis Statopulos kaže da je izbrojao mnogo više: „Vjerujem da smo od decembra 2020. do danas imali više od 500 slučajeva.“
Nepotpuno prijavljivanje možda se ne događa namjerno – ono bi moglo da bude i rezultat organizacionih teškoća. „Zdravstvene službe u zatvorima nemaju dovoljno osoblja, nedovoljno su opremljene“, kaže Martufi. „Nisam čak ni siguran da li su tehnički sposobni za prikupljanje i obradu takvih podataka.“
Mali broj – previsoka cena
Čak i ako se brojke zaraženih uzmu kao tačne, ograničenja uvedena u cilju suzbijanja korone često imaju svoje nuspojave. Pravila UN o standardnom minimalnom tretmanu zatvorenika navode da samica smije da se koristi samo kao posljednje sredstvo, na što je moguće kraće vreme, a nikako duže od 15 dana. Ali, tokom pandemije izolacija zatvorenika postala je standardna mjera u mnogim zemljama.
U nekim objektima u Nemačkoj pritvorenici su bili izolovani 14 dana nakon svakog sudskog ročišta. Jedan zatvor na Malti držao je novopridošle po dvije nedelje u ćeliji u kojoj je bio samo madrac na podu i otvoreni podni WC . To su uslovi koje je Evropski odbor za prevenciju mučenja osudio još 2013. godine.
Čak su i ljudi koji nisu bili u karantinu često bili ograničeni na svoje ćelije tokom većeg dijela dana. Za mnoge zatvorenike posebno teško su pale zabrane posjeta. „U Mađarskoj smo prije pandemije imali dva i po sata fizičkog kontakta dva puta mesečno. Nedostatak toga tokom pandemije uzrokovao je veoma ozbiljne psihičke probleme“, kaže Vas. Zatvorenici, naime, imaju pravo na porodičan život prema odredbama Evropskog suda za ljudska prava.
Strukturalni problemi pogoršali situaciju
Kao i u mnogim drugim oblastima društva, situaciju su pogoršali strukturalni problemi koji su postojali i davno prije pandemije. Jedna od tri evropske zemlje ima zatvore u kojima se premašuju službeni kapaciteti. Nedostatak prostora onemogućava sprovođenje mjera držanja distance, a alternativne mjere otežava i nedostatak osoblja, kaže Herd: „Ako nema osoblja koje bi omogućilo kretanje ljudi po zatvoru, nema druge opcije nego držati ih zatvorene u njihovim ćelijama veći deo dana i noći.“
U mnogim zatvorima situacija je mnogo gora nego što sugeriše prosjek zemlje. „Ja sam u ćeliji koja je namijenjena za pet osoba — sada nas je osam. Nemoguće je držati distancu“, rekao je jedan štrajkač glađu hrvatskim medijima na početku pandemije u martu 2020. „Praktično se osjećamo kao osuđenici na smrt, čekajući da virus uđe u zatvor“, rekao je on.
Tokom prvog talasa pandemije mnoge zemlje širom Evrope puštale su ljude na slobodu u većem broju kako bi ublažile pritisak na zatvore. Herd kaže da je od vitalnog značaja da zemlje sada održe taj trend.
Ponovo se povećava broj zatvorenika
No, čini se da mnoge zemlje poništavaju napredak postignut od proljeća 2020. Nakon početnog smanjenja, broj zatvorenika sada ponovno raste u otprilike polovini evropskih zemalja koje su bile obuhvaćene istraživanjem — u nekim slučajevima čak i premašuje prethodne brojeve.
S takvim strukturalnim problemima koji pogoršavaju ionako komplikovanu situaciju, „povratak u normalu“ u zatvorima zavisi od istog faktora kao i za ostatak društva: od vakcinacije.
Vakcinacija u zatvorima kasni
„Kada je najavljeno da će biti vakcina, ljudi su postali mnogo smireniji“, kaže Vas. „Koliko ja znam, skoro svi zatvorenici ovde su vakcinisani.“
No, ipak nisu svi još dobili vakcinu. Čak i uz visok rizik za zatvorenike, osoblje i opštu populaciju, većina evropskih zemalja nije uključila zatvorenike kao prioritetnu grupu u svoje planove vakcinacije. Mnogi ih uopšte u tim planovima nisu ni spomenuli.
„Nezavisne nadnacionalne organizacije ukazuju da bi zatvorenici trebalo da budu prioritetna grupa“, kaže Martufi.
To je dovelo do toga da je početak vakcinacije u zatvorima značajno kasnio, pri čemu neke zemlje nisu distribuirale nijednu vakcinu u zatvore prije juna 2021, dok su druge izvijestile da je vakcinacija počela već krajem marta.
Lekcije za budućnost
Sa sljedećim talasom koji stiže u većinu evropskih zemalja, pandemija nije završena ni za koga, a sigurno nije ni za ljude u zatvorima. Stručnjaci kažu da zemlje moraju drastično da smanje broj zatvorenika kako bi se bolje pripremile za takve situacije u budućnosti. „Kovid je trebalo da bude poziv na buđenje za ulaganje u bolje zatvorske uslove i smanjenje kapaciteta zatvora“, kaže Katerine Herd.
Da bi se taj poziv na buđenje čuo, ključni su interes javnosti i politička volja. „Vrijeme je da preispitamo našu percepciju o zatvorenicima kao građanima drugog reda“, kaže Martufi. „Ne možemo dozvoliti da bilo ko bude ostavljen. Onda će biti gore za sve.
Bonus video:
