Njegovi ljudi su bili na samo 200 kilometara od Moskve kada je šef plaćenika Jevgenij Prigožin obustavio pokušaj puča. Naredio je svojim plaćenicima da prekinu, kako ga je nazvao, „Marš Pravde“: „Okrećemo kolone i vraćamo se u baze, kako je planirano“, rekao je on u audio poruci. Prethodno je masovno politički napao Moskvu. On je negirao obrazloženje Kremlja za invaziju na Ukrajinu, rekavši da nema i nije bilo nikakve pretnje od strane Kijeva ili NATO. On je takođe rekao da je broj žrtava deset puta veći nego što Moskva zvanično priznaje.
Najamnička vojska, koja se delimice sastoji i od osuđenika, danas je izrazila nezadovoljstvo. Na internetu su naoružani ljudi optužili (bivšeg) Putinovog poverenika Prigožina za izdaju, nazvavši ga „čudovištem“ i kukavicom koja je dopustila da njegovi ljude izvise. Pozadina sukoba između Prigožina i Kremlja je što su njegovi plaćenici 1. jula trebalo da budu stavljena pod vrhovnu komandu njegovog arhineprijatelja, ministra odbrane Sergeja Šojgua, čime bi bilo uništeno njegovo „životno delo“. Prigožin je optužio Šojgua da je njegova vojska bombardovala baze njegovih plaćenika, ubivši mnoge njegove ljude.
Pokušaj državnog udara sastoji se od mnogo zagonetaka. Evo najvažnijih – uz pokušaj procene:
1) U televizijskom govoru na jutro puča, Putin je izjavio da je kažnjavanje pobunjenika neizbežno. Za šefa Kremlja se zna da je osvetoljubiv te da je nekoliko puta ranije rekao da izdajnicima nikada ne treba oprostiti i da ih treba uništiti. O upravo takvoj izdaji je Putin govorio u subotu ujutro. Da bi naveče je dao svom portparolu da saopšti da će istraga protiv Prigožina za veleizdaju biti obustavljena te da taj može da emigrira u Belorusiju. Šta je bila “inspiracija” da Putin promeni mišljenje?
2) Prigožin zna da u borbi za vlast, u sistemu poput Putinovog, garancije malo znače. Šta ga je navelo da poveruje garanciji da će biti pošteđen? Jednom kada ga više ne budu štitili njegovi plaćenici, njegova polisu životnog osiguranja ne vredi prebijene pare. Zašto je onda Prigožin odlučio da odustane, zbog čega sada u očima mnogih njegovih pristalica izgleda kao teška kukavica?
3) Wagner-kolona se uglavnom nesmetano kretala nekoliko stotina kilometara kroz Rusiju ka Moskvi, izuzimajući nekoliko razmena vatre. Izveštaji da su nekoliko helikoptera pokušala da pucaju na kolonu, ali da su oboreni, još nisu službeno potvrđeni. Zašto rusko vazduhoplovstvo nije žustrije intervenisalo? Oni su raketnim udarom mogli vrlo brzo i efikasno da rasture kolonu. Zašto nisu?
4) U Moskvi su kamioni za smeće puni peska pozicionirani na ulazak u grad, trake autoputa su bile blokirane kamionima. Ovi pokušaji blokade delovali su bukvalno bespomoćno. Da li je rusko Ministarstvo Odbrane u tako jadnom stanju da u prestonici nema značajnog kontingenta tenkova i oklopnih transportera? Ili postoje neki drugi razlozi koji su naveli ovo ministarstvo na skoro pa operetsko podizanje barikada sa smećarima?
5) U prethodnim pokušajima uvlačenja vojske u borbu za vlast, poput 1991. i 1993. godine, poznati ruski vojni komandanti su javno stali na stranu predsednika – Gorbačova i Jeljcina. Ovog puta nije bilo ni jedno takvog javnog pozicioniranja. Zašto su ruski generali i vojskovođe javno ćutali?
6) Kako je moguće da je američka tajna služba, po navodima US medija, najmanje dan ranije imala informaciju o pripremi pokušaja državnog udara i da je o tome obavestila svog predsednika? Da li je realno pretpostaviti da ruska tajna služba nije znala ništa? Ali ako je nešto znala, zašto je Moskva očigledno bila tako loše pripremljena? Pogotovo što se, kako navodi američka tajna služba, Prigožin za svoj potez pripremao dugo vremena. Što je očigledno – akcija poput marša na Moskvu morala je biti pripremljena dugo unazad. Plaćenici su bili teško naoružani i nosili su tešku opremu. Teško da je moglo proći nezapaženo u Kremlju da se ova vojska, sve sa tenkovima, odjednom udaljila sa fronta u Ukrajini i uputila ka Rusiji.
Bilo bi više nego neozbiljno kada bih sada mogao dati konačan odgovor na svih ovih šest pitanja. Mislim da se čak ni istoriografija jednog dana neće složiti u proceni što se ovde stavrno dogodilo. Mnogi su upravo stoga veoma uporni u svojim interpretacijama na internetu: stiče se utisak da su prošle nedelje svi koji su bili eksperti za podmornice u slučaju “Titanik”, odjednom postali i eksperti za Rusiju - posebno oni koji ne govore ni reč ruski i nikada nisu bili u Rusiji . Pročitao sam mnoge “analitičare” na društvenim mrežama koji su uvereni da iza pokušaja državnog udara stoje Sjedinjene Države. USA bez problema možete optužiti za mnoge stvari – ali u ovom slučaju, najkasnije od javne kapitulacije otvorenog mrzitelja Amerike Prigožina, teza o USA kao motoru dešavanja je više nego suluda.
Prvobitna teza, kojoj uopšte nisam bio nesklon, da je Prigožin jednostavno izgubio živce pa krenuo u akciju sada izgleda poprilično neverovatno – jer sve je više dokaza da su američke tajne službe u pravu sa svojom tezom da je puč bio dugo pripremana. Prigožinovi stalni zahtevi za još više municije možda su imali za cilj da nagomila oružje za svoj pokušaj puča. Kao mladić, Prigožin je proveo dugo vremena u zatvoru zbog povezanosti sa organizovanim kriminalom: njegovo ponašanje je danas po mnogo čemu slično ponašanju jednog tabadžije.
I teza koja se ne može isključiti – ali je sve samo ne dokazana – je prilično neverovatna za zapadne posmatrače koji nisu dobro upoznati sa uslovima u ruskom krugu moći: da smo u subotu gledali jednu vrstu vojnog „Wrestlinga“. Tj da se radilo na neki način o egzibicionom meču – u kojem, međutim, za razliku od pravog „rvanja“, rezultat nije bio unapred siguran i došlo je do pravog obračuna, koji je rezultovao novim balansiranja odnosa snaga. Onom u kom svi sudeonici do samog kraja gaje nadu da će odluka biti doneta bez većeg krvoprolića.
Da bismo procenili verovatnoću ovog scenarija, treba da sačekamo i vidimo šta će se desiti sa Prigožinom i njegovim glavnim konkurenatima – ministrom odbrane Sergejem Šojguom i načelnikom Generalštaba Valerijem Gerasimovom. Biće posebno zanimljivo videti da li će Prigožin nastaviti da utiče na svoje plaćenike i rusku politiku iz navodnog izgnanstva u Minsku. Ili se krotko povući.
U to bi se uklopila i teza, koja je na Zapadu malo poznata, ali o kojoj se aktivno raspravlja među ekspertima: da u Kremlju već dugo vlada „kolektivni Putin“, odnosno da odluke donosi uski krug moćnika, sa Putinom kao lutkom ali ne i kao stvarno jakim čovekom.
U tom smilslu se mora znati da se kompromisi u Rusiji svuda, a posebno u krugovima moći, vide kao znak slabosti. A jedna od životnih maksima Vladimira Putina je da nikada ne treba pokazivati slabost. To je ono što je naučio u detinjstvu u dvorištu svoje sirotinjske zgrade- svom "uličnom univerzitetu", kako ga je on nazvao: da slabe tuku, a da se poštuju samo jaki.
Upravo u tom grmu i leži sada zec: Putin je u subotu pokazao ogromnu slabost prihvatajući kompromis sa ustanicima. Jeste da je i Prigožin pokazao slabost, ali on nije predsednik Rusije i može lakše da proda svoju slabost kao „brigu za otadžbinu“ i pokušaj da izbegne krvoproliće.
Isto će pokušati da uradi i Vladimir Putin, ali sama sura činjenica da se ujutro javno zakleo na osvetu i najavio strogu kaznu za izdajnike a potom uveče ustuknuo će teško ošteti njegovu poziciju u očima Rusa. Pod elementarnim uslovom da Putin uopšte u rukama ima moć, kakvu se opšte misli da ima.
Kao što se vidi, sa celom subotnjom pričom se svi sada nalazimo u pojasu spekulacija. Stoga treba da se setimo stare izjave Winston Churchilla, kome se pripisuje da je rekao: „Političke intrige u Kremlju su uporedive sa borbom buldoga ispod tepiha. Autsajder samo čuje režanje, ali tek kad vidi čije kosti izleću odozdo, jasno mu je ko je pobedio."
U ovom trenutku niko ne može predvideti čije će kosti izleteti ispod tepiha, da ostanemo pri Churchillu.
Postoji od subote samo jedna činjenica: ubeđenje pojedinih Rusa i mnogih zapadnih posmatrača da Putin poseduje svu vlast i da je stabilan - pukla je kao mehur od sapunice. Situacija u drugoj po veličini nuklearnoj sili na svetu je očigledno nestabilna i klimava. Putin i moćnici oko njega ne mogu više biti sigurni u svoju moć. A to ih ne čini predvidivijim.
Nažalost, neće nam ni ubuduće biti dosadno.
Autor: Boris Reitschuster, 16 godina korespodent vodećeg nemačkog liberalnog magazina “Focus” iz Moskve
Prevod: Mirko Vuletić
Bonus video:
