Šta znači, umrijeti dostojanstveno? I ko o tome odlučuje? Ta pitanja su među najosjetljivijim koje neko društvo sebi može da postavi. Njemački ustavni sud je 2020. odlučio: svaka osoba odlučuje za sebe. Autonomija je glavni prioritet kada se radi o umiranju i smrti. U vremenu kada ljudi mogu slobodno i samostalno da odlučuju o svom životnom putu, to im se ne može uskratiti kada se radi o smrti.
Ta presuda je radikalna prekretnica. Prethodno je u Njemačkoj bio zabranjen svaki oblik pomoći pri samoubistvu. Ljudi koji su željeli sebi da skrate život, morali su da idu npr. u Švajcarsku.
Šta znači pomoć nekome pri samoubistvu?
U Njemačkoj od 2020. legalno rade Udruženja za pomoć pri samoubistvu, nudeći sama pomoć pri samoubistvu ili pronalaženju ljekara. Međutim, pomoć pri samoubistvu je širok pojam: smrtonosni medikament osoba može da ubrizga sama sebi ili to može da uradi neko drugi. Ta razlika je u Njemačkoj ključna.
Ako osoba pokrene infuziju koja smrtonosni medikament usmjerava u krvotok, onda ona koristi pomoć pri samoubistvu ili, kako se to još naziva, asistirano samoubistvo. Ali, ako to na primjer uradi ljekar, onda je to aktivna pomoć pri samoubistvu, a to je Njemačkoj zabranjeno.
Sada je na redu njemački zakonodavac, Bundestag, koji će donijeti odgovarajući zakon i regulisati tu osjetljivu oblast. Trenutno se raspravlja o dva nacrta zakona: jedan je liberalan, dok drugi predviđa da se pomoć pri samoubistvu ponovo reguliše krivičnim zakonom i to strože nego ranije.
Fenomen razvijenih industrijskih zemalja
U Holandiji, Luksemburgu ili Portugalu na primjer, aktivna pomoć pri samoubistvu je dozvoljena. Bez obzira na to da li je aktivna ili pasivna, pomoć pri samoubistvu u osnovi je fenomen industrijalizovanih zemalja Evrope, Sjeverne Amerike i Australije, ili onoga što se obično naziva Zapadom.
„To su zemlje u kojima se zakonodavstvo u ovoj oblasti mijenja, jer je autonomija dominantna vrijednost u društvu. Druge zemlje imaju kolektivne procese donošenja odluka, odnosno porodice su mnogo više uključene“, kaže Lukas Radbruh, jedan od vodećih njemačkih ljekara palijativne medicine.
U Njemačkoj postoji više udruženja za pomoć pri samoubistvu. Kažu da je ogromna većina koja im se obraća, fizički teško oboljeli ljudi. „Njemačko društvo za humano umiranje“ (DGHS) navodi da se kod njih čitava procedura odvija veoma pažljivo i da podrazumijeva nekoliko razgovora sa advokatima i ljekarima kako bi se sa apsolutnom sigurnošću utvrdilo da osoba želi da umre svojom voljom.
Neka udruženja transparentno otkrivaju koliko ljudi su ispratili u dobrovoljnu smrt. „Ferajn šterbehilfe“ je tako prošle godine pomogao da se izvrši 139 samoubistava. U „Njemačkom društvu za humano umiranje“ prošle godine je bilo 229 asistiranih samoubistava.
Samoubistvo kao racionalna opcija?
Za filozofa i etičara medicine Žan-Pjera Vilsa, sva praktična pitanja postavljaju i ona fundamentalno etička: presuda Saveznog ustavnog suda Njemačke više ne definiše nijedan kriterijum za legitimnost želje da se sebi skrati život. Teoretski i zdravi i mladi ljudi mogu da iskoriste pomoć pri samoubistvu. Jer, sud kaže, dovoljno je da je čovjek „sit života“. I zaista, iz Udruženja za pomoć pri samoubistvu navode da su 2022. tri zdrave osobe izvršile samoubistvo uz njihovu pomoć.
To je zabrinjavajuće, smatra Vils: „Presuda je katapultirala debatu u evropsku avangardu diskusije o pomoći pri samoubistvu“ – jer nijedna druga zemlja ne ide tako daleko kao Njemačka.
„Bojim se da će se povećati opcija samoubistva kao racionalne opcije. Dakle, ako želim da vodim život kao autonomna osoba, onda je to uključuje samoubistvo kao racionalnu opciju“, kaže Vils.
Biti „sit života“ je legitimno opravdanje
Lea Koh koja je angažovana u jednom udruženju za pomoć pri samoubistvu, kaže da u praksi toga za sada nema. „Život je dragocijen. Razgovori koje sam vodila bili su vrlo individualni. Ne vidim te efekte imitiranja.“ Ipak, ona smatra da je kriterijum „biti sit života“ legitimno opravdanje za samoubistvo i može da razume kad neko želi da umre – nakon dugog života.
U „Njemačkom društvo za humano umiranje“ ukazuju da je centralni kriterijum ljudska autonomija: „Ako je pravo na samoopredijeljenje dragocijeno tokom života, to bi trebalo da bude slučaj i na kraju života“, kaže Vega Vecel.
Za neke, poput filozofa Žan-Pjera Vilsa, to stvara nelagodu. On strahuje da će samoubistvo i asistirano samoubistvo dobiti status nečeg normalnog: „Tako nestaje cijela tragedija i drama samoubistva. Tu postoji određeni efekat normalizacije.“
To su fundamentalna pitanja na koja će u budućnosti morati da se pruži odgovor. Primjer Holandije već pokazuje: sve više ljudi želi da koristi pomoć pri samoubistvu. A Bundestag, još pre ljetnje pauze, želi da odluči kojim putem Njemačka sada treba da krene.
Bonus video:
