Širom svijeta se građani motivišu na cijepljenje podijelom novca ili čak porcija vola na ražnju, jastoga i džointa. Stručnjaci kažu da u svakom društvu ima mnogo neodlučnih ili lijenjih da prime vakcinu. Ove akcije ciljaju njih.
U Sjedinjenim Državama je gotovo polovina građana primila barem jednu dozu vakcine, a oko 38 odsto je primilo i drugu. Ali, sada broj vakcina daleko prevazilazi potražnju. Zato aktivisti, vlasti i preduzeća već neko vrijeme pokušavaju da motivišu ljude da dođu na vakcinaciju – pa i neobičnim akcijama.
Vlasti američke savezne države Ohajo svake sedmice organizuju lutriju – građani koji su se cepili mogu osvojiti i milion dolara. U Njujorku je krajem aprila svaka osoba koja je primila prvu dozu cijepiva imala pravo na besplatni džoint. Država Mejn je uz vakcinu delila besplatne lovačke licence, a grad Nju Orleans pola kilograma jastoga.
U kragujevačkoj kafani "Biblioteka kod Milutina" organizovana je vakcinacija, a i okretanje vola na ražnju. Ko primi vakcinu, dobije porciju. Država daje 3.000 dinara za one koji zavrnu rukav, a tržni centri ili apoteke dijele vaučere i popuste.
I u drugim delovima svijeta se dolazi na kreativne ideje kako bi se povećao broj vakcinisanih. U indijskom Rajkotu zlatari cepljenim ljudima poklanjaju zlatne ukrase za nos, a u rumunskoj Transilvaniji moguće je primiti cepivo i u Drakulinom dvorcu – prigodno se vakcinisanima dijele i diplome kojima se „verifikuje“ njihova besmrtnost.
Iako su neki od ovih podsticaja na prvi pogled bizarni, taj pristup nije nikakva novost.
„Sličnih je akcija bilo već početkom 19. veka kada su se ljudi vakcinisali protiv boginja“, kaže istoričar medicine Malte Tisen.
„I tada je cepivo bilo novo, a skepsa dosta velika. Zato su vlasti dijelile prehrambene namirnice, poklanjale slatkiše ili čak medalje kao potvrde o vakcinaciji.“
Skepsa uprkos podsticajima
Skepsa je stara koliko i vakcina. I odavno je to veliki problem, kako kažu nadležne institucije. Već krajem 2018, pre izbijanja pandemije korone, Svjetska zdravstvena organizacija je saopštila da je „nespremnost na vakcinaciju“ jedna od deset najvećih zdravstvenih opasnosti u svijetu.
Razlozi za to su itekako raznoliki, tvrdi Tisen:
„Najpre, vakcinacija je u kontradikciji za zdravim razumom. Nešto mi biva ubrizgano u tijelo, nešto zbog čega se mogu razboljeti, i to bi onda trebalo da me zaštiti.“
Vakcinacija se često doživljava kao vještačka „intervencija“ u prirodni tok stvari, dodaje naš sagovornik: „Postoje i neke predstave da je za prirodni proces razvoja tela bolje svojevrsno očvršćivanje, znači apsolviranje neke bolesti.“
A osim toga su, kaže Tisen, mnoge kampanje vakcinacije u industrijskim zemljama postale žrtve sopstvenog uspjeha: „Mi danas zapravo živimo u eri imunizacije.“
Bez obzira radi li se o rubeoli, tifusu, dječijoj paralizi ili boginjama: „Iz naše je svijesti gotovo u potpunosti nestala predstava da su zarazne bolesti nešto opasno – i to upravo zahvaljujući tome što smo ih dobrim djelom eliminisali efikasnom vakcinacijom pedesetih i šezdesetih godina.“
Vakcinacija se doživljava i kao dio nacionalnog zdravstvenog programa:
„Zato se“, kaže Tisen, „kod cijepljenja uvijek radi i o tome koliko ja u stvari vjerujem državnim institucijama.“ A to se, kako napominje ovaj stručnjak, pokazalo i u Francuskoj, gdje je nepovjerenje prema državnim institucijama tradicionalno veće nego u Njemačkoj:
„I eto, tamo je spremnost na vakcinaciju odmah bila manja nego kod nas.“
Upravo se ti argumenti mogu pronaći u istraživanju američkog zavoda za statistiku prema kojem više od petine Amerikanaca još uvek okleva.
Nepovjerenje prema cepivu, ali i prema vlastima su među najčešće navedenim argumentima protiv vakcinacije. Više od 20 posto ispitanika je reklo: „Jednostavno ne vjerujem da mi to treba.“
Protivnici, skeptici, gunđala
I upravo u tome mnogi, a ne samo Malte Tisen, vide i najveći problem. Često ljudi koji ne prime vakcinu uopšte nisu neki odlučni protivnici vakcinacije. „Prvo imamo gunđala za koje je ovo i pitanje komocije. Onda imamo skeptike, ljude koji nisu načelno protiv vakcinacije, ali žele da sve znaju u detalje. I tu su onda još i protivnici cijepljenja, oni su generalno protiv vakcinacije i argumentuju uz pomoć teorija zavjere. Ali ta treća grupa je najmanji dio populacije“, kaže ovaj istoričar.
Načelno, kako napominje Tisen, kod dosadašnjih kampanja vakcinacije uočen je udio od dva do pet odsto apsolutnih protivnika vakcinacije: „S njima se mora živjeti, s drugima se može pričati“, kaže Tisen.
No danas ljudi uopšte ne moraju da dođu na vakcinaciju, već cijepivo može da dođe do njih preko mobilnih timova ili vakcinacija u tržnim centrima i kafanama. Tako je u Srbiji nastala jagma za vaučerima (i vakcinom), a u Nju Orleansu je šezdeset kilograma rakova podijeljeno za samo tri sata.
„To možda u prvi mah zvuči banalno i smešno, pola kila jastoga za jednu vakcinu“, priča Tisen.
„Ali upravo to otkriva važnu stvar: da su ljudi lijenji. Takođe, što je neki proces jednostavnije organizovan, on je i uspiješniji. I upravo to je često rešenje problema.“
Bonus video:
