Nakon razornog zemljotresa u Siriji, strani humanitarni radnici teško da će moći da izbjegnu saradnju sa Asadovim režimom. A tu su i još neki problematični akteri.
Havla i njena dva brata u Idlibu je prije zore probudio prvi snažan potres. „Bili smo toliko uplašeni da u početku nismo znali šta se dešava“, kaže ona preko telefona. „Nije bilo mogućnosti da izađemo iz kuće. Oba brata su mi bolesna, a napolju je veoma hladno. Gdje smo mogli odemo?“
Odlučili su da se, zajedno sa komšijama, prepuste sudbini. Kuća se snažno tresla, ali ipak još stoji. „Mnoge kuće su sada u još većoj opasnosti od urušavanja. A ovdje nema skloništa, nema sigurnih mjesta. Ima ljudi koji su od preksinoć iz straha na ulici – na temperaturama oko nule. Ili sjede u automobilima.“
Havla, koja je odbila da kaže svoje pravo ime, živi u Idlibu, glavnom gradu sirijske provincije na sjeverozapadu, u blizini turske granice. Taj region kontrolišu pobunjenici i islamisti.
Slike bespomoćnih Sirijaca koje izvlače iz ruševina postale su uobičajen prizor u proteklih 12 godina rata. Ali ovoga puta uzrok nisu vazdušni napadi, već prirodna katastrofa. U potresima u ponedeljak na sjeveru Sirije poginulo je na stotine ljudi – kako na područjima pod kontrolom vlade, tako i u onim koje kontrolišu pobunjenici i islamisti. Broj mrtvih će vjerovatno da raste.
Asadov režim: zloupotreba humanitarne pomoći
U međuvremenu je u Siriju počela da stiže i pomoć. Tu, međutim, postoji nekoliko poteškoća, kaže Anita Starosta, koja je angažovana u humanitarnoj organizaciji „Mediko internešenal“. Predsjednik Bašar al Asad je ljudima obećao pomoć, a pozvao je i UN da pomognu.
„Ali to znači da naročito u tim oblastima neće biti isporuka humanitarne pomoći bez koordinacije sa Asadovim režimom, bez obzira što je riječ o međunarodnoj pomoći. To je problem, kaže Starosta. „Iz prošlosti znamo da sav novac koji ide preko režima u Damasku, odlazi i za finansiranje samog režima i njegovih struktura. Odnosno da novac ide organizacijama za pomoć koje su povezane sa porodicom Asad.“
Takvo je iskustvo uglavnom iz vremena pandemije korone, kaže politikolog Andre Bank iz Hamburškog GIGA instituta za bliskoistočne studije. Asadov režim je tako pokušao da kontroliše dostavu vakcina ali i druge medicinske pomoći koja je stizala u zemlju, a zatim da to distribuira odabranim grupama.
„To pokazuje koliko je režim selektivan i politički orijentisan. U suštini, jedini zaključak koji se iz toga može izvući jeste da zapadne zemlje ne mogu da sarađuju sa režimom“, kaže Bank. On dodaje da već postoje indicije da Damask pokušava da iskoristi zemljotres za svoje interese.
„Organizacija za pomoć ’Sirijsko-arapski crveni polumjesec’, koja je veoma bliska vlastima, tražila je ukidanje sankcija uvedenih Asadovom režimu – radi efikasnijeg pružanja pomoći. To pokazuje da politička elita u Damasku prvenstveno strateški gleda na ovu katastrofu.“
Skeptičan je i njemačko-sirijski aktivista Safuh Labanijeh. Iskustvo je, kaže, pokazalo da Asadov režim ne misli ozbiljno da pomogne građanima. „Mislim da čak i sada pokušava da iskoristi tragediju da monopolizuje pomoć i povrati međunarodni legitimitet.“
Sirijsko-turska granica: otvoreni prelazi?
Posebno je teško dostaviti pomoć provinciji Idlib koju Asad ne kontroliše. Tamo živi oko 4,8 miliona ljudi, za koje se i do sada teškom mukom organizovalo snabdijevanje. Sva humanitarna pomoć za njih prelazi preko tursko-sirijskog graničnog prelaza Bab al Hava – jedinog graničnog prelaza zagarantovanog rezolucijom UN.
Kako bi se ubrzala dostava pomoći, šefica njemačke diplomatije Analena Berbok pozvala je na otvaranje svih graničnih prelaza između Turske i Sirije, s ciljem da se ubrza pomoć ugroženom sirijskom stanovništvu. „Zato je otvaranje graničnih prelaza toliko važno“, rekla je Berbok.
Taj predlog je izvodljiv, smatra Andre Bank. „Na toj izuzetno dugačkoj granici između Turske i Sirije ima više od 20 prelaza. Sa sirijske strane ih prvenstveno kontroliše opoziciona Sirijska nacionalna armija. To su umereni pobunjenici koji imaju bliske veze sa Turskom. Tako se izbjegava saradnja sa Asadovim režimom, ali i sa Rusijom ili Iranom“, ističe Bank.
I još nešto je, prema njegovim rečima, veoma važno: „Te granične prelaze ne kontrolišu džihadističke grupe kao što je Hajat Tahrir al Šam, koja je nasljednica Al Kaide. Zapad dakle tako zaobilazi mnoge grupe sa kojima ne želi da sarađuje.“
Uloga Turske
Otvaranje drugih graničnih prelaza u principu bi olakšalo dostavu pomoći, slaže se i Anita Starosta. Do sada je snabdijevanje interno raseljenih lica u Siriji bilo veoma nesigurno. „Pomoć koja je pružana tamošnjem stanovništvu i prije zemljotresa nije bila dovoljna i često nije stizala. Sada je zima i hladno je. Zbog toga su ljudi u tamošnjim izbjegličkim kampovima, ali i na razorenim područjima u Idlibu, više nego ikada zavisni od međunarodne pomoći.“
Anita Starosta naglašava da je sada jedna stvar najvažnija: „Da li će Turska da dozvoli uspostavljanje humanitarnog koridora kako bi se ugroženi ljudi i izbjeglice prebacili na bezbjedno ili će se držati svoje politike i držati granice zatvorene, što je, na žalost, vjerovatnija opcija?“
Havli i njenoj braći ne preostaje ništa drugo nego da ostanu u Idlibu. Ta 47-godišnjakinja već godinama preživljava u ratom pogođenom gradu. „Nekad su to raketni napadi, nekad užasno teška ekonomska situacija, a sada je tu i prirodna katastrofa“, kaže ona slomljenim glasom. „Nemamo uopšte vremena da duboko udahnemo, da se oporavimo. Kako da čovjek sve ovo podnese?“
Bonus video:
