MONITOR: Često se govori o iznenađujućim otkrićima kad je riječ o DNK analizama u okviru velikog svjetskog projekta o porijeklu stanovništva. Otkud toliko interesovanje?
OBRADOVIĆ: Danas se mnogo govori o DNK analizama koje omogućavaju da se upoređivanjem nekih specifičnih sekvenci molekula DNK odredi sličnost između jedinki i raznim analizama izvedu neki zaključci. Takva istraživanja mogu imati značaja za nauku kada se radi o izučavanju evolucije čoveka ili nekih drugih organizama, a mogu imati značaja eventualno i za istoričare, ako omogućavaju da se prati kretanje naroda u toku istorije, kako bi se eventualno došlo do zaključaka o nekim istorijskim događajima. Međutim, većinu ljudi danas zanima odgovor na pitanje od koga oni vode poreklo. Takvo pitanje nema nikakvog smisla. Ja im mogu dati odmah odgovor i bez ikakvih istraživanja. Svi ljudi u svetu vode isto poreklo i svi su bliži ili dalji rođaci. Često čujem kako ljudi, i to ne samo laici, već često i ljudi od struke, kažu da vode poreklo od nekog ko se doselio desetak ili dvadesetak generacija unazad iz neke druge oblasti ili zemlje. Ovakve konstatacije su besmislene ako se uzme u obzir da je u periodu do 10 generacija unazad on imao oko 1000 predaka, a u periodu do 20 generacija unazad oko 1.000.000, a on uzima u obzir samo jednog od njih, a druge zanemaruje. Ti preci su obično došli iz raznih krajeva sveta i pripadali su raznim etničkim grupama, pa i svako od nas vodi poreklo od ljudi iz raznih delova sveta. Genetske analize upravo i pokazuju da narodi koji žive u nekoj zemlji su u manjoj ili većoj meri slični maltene sa svim drugim narodima širom sveta. Da bi laici shvatili kolika je utopija tragati za svojim poreklom treba prethodno da pojasnim neke činjenice.
Danas u svetu živi oko sedam milijardi ljudi. To je zastrašujuća cifra ako se uzme u obzir veličina ljudske populacije u prošlosti. Tolika populacija u perspektivi onemogućava čoveku da racionalno koristi prirodne resurse na planeti i time ugrožava druge životinjske i biljne vrste, kao i sopstvenu egzistenciju. Nauka procenjuje da je pre oko 10.000 godina na čitavoj planeti živelo samo oko milion do deset miliona stanovnika. Analizom molekula DNK i proračunom naučnici su došli do zaključka da je efektivna ljudska populacija vrste homo sapiens (savremeni čovek) u toku svoje istorije u jednom momentu bila samo oko neverovatnih 10.000 – 100.000 jedinki, pa je pravo čudo da je ljudska vrsta uspela da opstane. Populacija je rasla sa razvojem nauke i mogućnostima čoveka da stvori dovoljno materijalnih sredstava za egzistenciju veće populacije, pa je sa industrijskom revolucijom (pre oko 300 godina) počela da vrtoglavo raste.
MONITOR: Šta je još zanimljivo iz daleke prošlosti?
OBRADOVIĆ: Pre 2000 godina živelo je ne više od oko 300 miliona ljudi, toliko je bilo i pre 1000 godina, da bi pre 500 godina bilo oko 500 miliona, pre 200 godina je bilo oko milijardu ljudi, pre 100 godina oko 1,7 miliona, a pre samo 50 godina oko 3,5 miliona. Zastrašujuća je činjenica da danas na planeti verovatno ima više živih ljudi nego što ima mrtvih, ako bi prebrojali sve mrtve koji su postojali od nastanka savremenog čoveka (homo sapiens je nastao pre oko 150.000-200.000 godina) pa do danas. Naučnici smatraju da bi na zemlji broj ljudi trebalo da bude oko 50 puta manji da bi se prirodni resursi racionalno koristili i da bi čovek i druge životinjske i biljne vrste mogle dugoročno opstati, što znači da je planeta enormno prenaseljena.
Ako uzmemo u obzir da je svako od nas u periodu do 10 generacija unazad imao oko 1000 predaka, do 20 generacija unazad trebalo bi da ima oko milion predaka, do 30 generacija unazad oko miljardu predaka, a do 40 generacija unazad oko 1000 milijardi predaka (možemo smatrati da na svakih 100 godina ima oko 4-5 generacija). Hiljadu milijardi ljudi, koliko bi trebalo svako od nas teorijski da je imao predaka u periodu do 40 generacija unazad, nikada nije živelo na planeti, pa to ukazuje da je svako od nas u prošlosti imao zajedničke pretke sa drugim ljudima ne jednom, već mnogo puta. Vidimo da se geni kroz populaciju šire velikom brzinom. Ovo znači da ukoliko jedan Kinez dođe da živi u Crnu Goru i ostavi potomstvo, svaki Crnogorac može teorijski naslediti neki njegov gen za manje od 20 generacija, a ukoliko se Crnogorac naseli u Kinu, onda će svaki Kinez naslediti neki Crnogorčev gen za oko 30 generacija, a za samo oko 35 generacija geni svakog čoveka na planeti (ukoliko je populacija na nivou sadašnje - oko sedam milijardi) se mogu preneti na sve druge stanovnike planete koji će živeti posle 35 generacija, odnosno svačiji geni će biti potpuno pomešani sa genima svih drugih ljudi na planeti, kao kada se meša špil karata za poker.
MONITOR: I pored toga mnogi ljudi tragaju za porijeklom...
OBRADOVIĆ: S obzirom na to da je broj ljudi na planeti u prošlosti bio daleko manji nego sada, jasno je da je cirkulacija gena bila i mnogo brža tamo gde je bilo migracije stanovništva. Ta migracija je bila između pojedinih jako udaljenih delova sveta dosta ograničena zbog geografskih prepreka i nerazvijenih sredstava transporta, ali danas kada ljudi cirkulišu širom sveta geni putuju nesmetano velikom brzinom. Određene razlike kod ljudi koje su nastale kao prilagođavanje na različite uslove života (boja kože, boja kose, telesna veličina itd.) predstavljaju samo razlike kod ljudi u određenom uskom segmentu, a kada se upoređuju razlike, moraju se uzeti svi geni u celini. Tako, sećam se kada sam ja bio student, moj profesor genetike je govorio o jednoj studiji koja je pokazala da analizom proteina (koji su proizvodi gena) kod jedne grupe Nemaca i crnaca iz Afrike utvrđene su manje razlike na tim genima nego kod te iste grupe Nemaca i druge grupe Nemaca iz drugog regiona Nemačke.
Danas postoji dosta komercijalnih firmi u svetu koje pojedincima uslužno vrše analize njihovog porekla za novčanu nadoknadu. S obzirom na činjenice koje sam izneo, te analize nemaju nekog smisla i reklamiraju se uglavnom iz finansijskih razloga radi sticanja profita.
MONITOR: Često se polemiše i o porijeklu Crnogoraca. Kako to komentarišete?
OBRADOVIĆ: Odgovarajući na prethodno pitanje dao sam u dobroj meri odgovor i na ovo pitanje, odnosno da je besmisleno sa genetskog aspekta tragati za svojim poreklom.
MONITOR: Šta najviše utiče na karakter ljudi: okolina, geni, vaspitanje…
OBRADOVIĆ: Istraživanja se najviše vrše na jednojajčanim blizancima, pošto su oni genetski identični, pa se prate razlike u osobinama kod njih i eventualno pripisuju uticaju okoline. Međutim, odgovora na ovo pitanje nauka za sada nema. Moguće je možda i da je procenat uticaja gena i okoline na osobine u svakom konkretnom slučaju, kod svake jedinke, jako različit.
MONITOR: Koje osobine nasljeđujemo od predaka?
OBRADOVIĆ: Nasleđujemo sve ono što definišu geni, a koliko na neku jedinku utiču geni, a koliko okolina, za sada se ne zna. Uobičajena je pojava da se neke osobine neće ispoljiti kod potomka u narednoj generaciji, već da se ispolje tek posle nekoliko, pa čak i tek posle više desetina generacija. Te osobine ne moraju biti samo izgled, već, nažalost, može biti i neka bolest.
MONITOR: Prema naučnim istraživanjima neke karakterne osobine stičemo s godinama, a neke su već zapisane u našoj DNK. Šta pokazuju Vaša istraživanja?
OBRADOVIĆ: Kao što sam već rekao, niko nije do sada odgovorio na pitanje koliki je udeo osobina koje su nasleđene preko DNK, a koliki udeo onih koje su stečene pod uticajem okoline u toku života.
MONITOR: Bogato istraživačko iskustvo stekli ste u inostranstvu radeći u SAD, Kanadi, Rusiji… Kakvi su uslovi da to primijenite u Crnoj Gori?
OBRADOVIĆ: Jako loši. Za molekularnu biologiju su potrebna jako velika materijalna ulaganja.
MONITOR: Vi ste jedini u Crnoj Gori razvili metodu za detekciju bakterije Ervinia amylovora kod biljaka, koja je postala standard u pedeset zemalja svijeta. Šta omogućava primjena te metode, kakve su njene prednosti?
OBRADOVIĆ: Omogućava da se brzo i pouzdano utvrdi prisustvo te bakterije, a to je potrebno jer se radi o biljnoj bolesti koja se suzbija urgentnim uništavanjem delova biljke ili najčešće cele biljke, kako bi se suzbilo širenje zaraze. Zato se mora brzo i pouzdano utvrditi postojanje bakterije, kako se ne bi greškom uništile zdrave plantaže.
Od ovce Doli do zuba
MONITOR: Godinama se govori o tome da su naučnici vrlo blizu toga da na vještački način čovjeku nadoknade neki prirodan organ, na primjer izgubljenu ruku, nogu ili zub. Dokle su stigli?
OBRADOVIĆ: Sve dok 1997. godine ovca Doli nije bila klonirana, naučnici nisu znali odgovor na pitanje da li se geni mogu reprogramirati. Reprogramiranje gena je osnov za regeneraciju, odnosno stvaranje organa. Poznati nemački nobelovac Hans Špeman je 1938. godine zamislio eksperiment kloniranja sa ciljem da se da odgovor na ovo pitanje. Kloniranjem odrasle životinje dokazano je da se geni mogu reprogramirati, a time se i teorijski pokazalo da bi se mogli regenerisati organi. Danas se razvijaju metode da se to i postigne, a verovatno će zub biti prvi organ koji će se regenerisati pomoću stem ćelija. Po nekim predviđanjima to bi moglo da se desi možda i u narednih nekoliko godina. Samo je pitanje vremena kada će moći da se regenerišu i drugi organi. Potrebno je naći način da se izvrši uspešno reprogramiranje gena i pokretanje onih gena koji su odgovorni za formiranje datog organa.
MONITOR: Da li će to dovesti i do produžetka ljudskog života o čemu se toliko sanja?
OBRADOVIĆ: Jedan od teorijski mogućih načina da se produži život je i primena stem ćelija.
Bonus video:
