“Moji prijatelji iz Rusije su mi rekli - čovjek ne trči da bi živio, nego živi da bi trčao. Toga se i ja pridržavam”, kazao je Nikšićanin Željko Milović, maratonac, član Atletskog kluba “Nikšić” i reprezentativac Crne Gore.
Za četvrt vijeka istrčao je preko 200 polumaratona, 91 maraton, sedam ultramaratona, po jednom je prešao dionice duge stotinu, 240 i 242 kilometra, tri puta je trčao na 250 kilometara.
U njegovim vitrinama nalaze se 33 pehara, preko 200 medalja, pregršt diploma. Iako veteran, i dalje je spreman da brani titulu “najizdržljivijeg Crnogorca”, koju je ponio prošle godine, kada je osvojio i titulu prvaka Crne Gore u ultramaratonu, dok je ove godine bio drugi.
Bio je prvi svake godine, od 2009. do 2014., samo su se mijenjale discipline - maraton ili ultramaraton.
Osvajao je i maratone i ultramaratone po Rusiji, ali i po drugim zemljama Evrope.
O tome svjedoče pehari, medalje, ali i novinski tekstovi u stranoj štampi, koje Milović čuva.
Iako ima 47 godina, ne namjerava da stane, jer, kako je kazao, “živi da bi trčao”.
Na nagovor sestre Zorice Milović, sada Krivokapić, prve polumaratonke i maratonke u Crnoj Gri, tragajući za sportom koji mu odgovara, Željko je odlučio da se oproba u atletici.
Bilo je to 1991.godine, kada se na takmičenju radnih kolektiva i na prvenstvu Crne Gore, na 1.500 metara, okitio zlatnim medaljama. Iste godine, kao radnik Građevinskog preduzeća, odlazi za Moskvu koja je bila prekretnica u njegovom profesionalnom i privatnom životu. Tamo je naučio da je “neuspjeh uspjeh ako iz njega nešto nauči”, da je trčanje na duge staze sport u kome najviše uživa. Tamo je istrčao i najvažniju trku u životu - oženio se Kištanom, djevojkom iz republike Kalmikija (jedinom republikom u Evropi sa većinskim budističkim stanovništvom).
“U Rusiji sam nastupao za atletski klub ‘Moskva’, dok sam na međunarodnim trkama branio boje prvo Jugoslavije, kasnije Srbije i Crne Gore, i sada Crne Gore. U Moskvi sam počeo sa polumaratonima, a prvi maraton sam istrčao prije 21 godinu. U Moskvi sam se takmičio od 1991. do 2009.godine i tamo sam 2005. postavio lični rezultat na maratonu”, kazao je Milović, koji je dionicu dugu nešto preko 42 kilometra istrčao za 2:37:29.
Ređali su se polumaratoni i maratoni, a sa njima i medalje i pehari.
Na red je došao i ultramaraton od 250 kilometara, posvećen ruskom astronautu Juriju Gagarinu.
Milović je na toj trci učestvovao četiri puta. Najviše pamti 2004. kada je na cilj stigao prvi.
“Posebno mi je draga trka mira u sklopu koje smo trebali da pređemo 15 hiljada kilometara kroz Evropu, Aziju i Afriku. Bio sam predstavnik Srbije i Crne Gore i posle pređenih devet hiljada kilometara morali smo da se vratimo. U Sudanu su bili ratni sukobi, pa nijesu mogli da nam obezbijede slobodan prolaz. Tamo sam trčao po najvećoj temperaturi od plus 50 stepeni i za jedan dan sam popio 18 litara vode”, kazao je Milović i dodao da bi volio da istrči tih preostalih šest hiljada kilometara.
Dok je u Sudanu trčao po najvišoj temperaturi, na Lenjingradskom maratonu, na kome je učestvovao deset godina, trčao je na temperaturi od 24 stepena ispod nule, a kada je stigao na cilj, temperatura je bila niža za tri stepena od početne.
“Svejedno mi je na kojoj temperaturi trčim, jer se organizam navikao i na ekstremno niske i visoke temperature. Trčim 25 godina i od svih trka najteže mi je pao Podgorički maraton 1998.godine. Tada sam postigao najlošiji rezultat”, iskren je Milović.
Nakon zatvaranja Građevinskog preduzeća Milović nema stalni posao. Snalazi se kako zna i umije, ali od atletike ne odustaje.
“Iako su takmičari duplo mlađi od mene, ipak se dobro nosim s njima. Volio bih da pretrčimo rutu od Nikšića, preko Grahova, Risna, Kotora, Tivta, Budve, do Cetinja, Podgorice i završim je u Nikšiću. Od sponzora zavisi da li ću tu želju uspjeti da ostvarim”, kazao je maratonac, kome je 2005.godina bila rekordna - istrčao je 18 maratona.
Porodica mu najveća i najznačajnija podrška
Prošlogodišnji maraton mu je posebno drag, ne samo zbog toga što je proglašen za najizdržljivijeg Crnogorca za 2015. godinu i što je osvojio titulu prvaka Crne Gore u ultramaratonu, već što je na tom takmičenju imao najznačajniju podršku od kada trči.
Uz njega su bili supruga i sinovi – osmogodišnji Marko i tri godine mlađi Mišo.
“To mi je bila najveća i najznačajnija podrška od kada trčim. Pobijedio sam možda i zato što su oni bili uz mene. Ne mogu riječima objasniti kako sam se osjećao znajući da su i oni tu”, kazao je Željko.
Marko priznaje da mu je bilo lijepo što je ocu mogao da dodaje vodu i koka kolu, a da je bio presrećan kada je Željko stigao prvi.
“U Crnoj Gori sam već sedam godina i navikla sam se. Podržavam Željka, iako sam od sporta daleko”, iskrena je Kištana, ne želeći da prizna koja je disciplina bila dok je Željko “trčao”za njom – maraton ili ultramaraton.
Za 25 godina dobio samo 50 eura
Od sporta, kaže, nema nikakve novčane koristi, osim zadovoljstva, pehara, medalja i, što je najvažnije, prijateljstava.
"Prvo sam trčao za atletski klub ‘Mušikić’, zatim ‘Podgorički maraton’ i sada za ‘Nikšić’ i od njih nijesam dobio nikakvu finansijsku pomoć. Tačnije od ‘Podgoričkog maratona’ sam 2010. godine dobio 50 eura. To je sve što sam dobio od kada se bavim atletikom. Reprezentativac sam Crne Gore, ali se zato sam snalazim za opremu. I pored svega toga moja želja za atletikom je toliko jaka da i dalje trčim, takmičim se i predstavljam svoju zemlju”, naveo je nikšićki maratonac.
Porodica mu najveća i najznačajnija podrška
Prošlogodišnji maraton mu je posebno drag, ne samo zbog toga što je proglašen za najizdržljivijeg Crnogorca za 2015. godinu i što je osvojio titulu prvaka Crne Gore u ultramaratonu, već što je na tom takmičenju imao najznačajniju podršku od kada trči.
Uz njega su bili supruga i sinovi – osmogodišnji Marko i tri godine mlađi Mišo.
“To mi je bila najveća i najznačajnija podrška od kada trčim. Pobijedio sam možda i zato što su oni bili uz mene. Ne mogu riječima objasniti kako sam se osjećao znajući da su i oni tu”, kazao je Željko.
Marko priznaje da mu je bilo lijepo što je ocu mogao da dodaje vodu i koka kolu, a da je bio presrećan kada je Željko stigao prvi.
“U Crnoj Gori sam već sedam godina i navikla sam se. Podržavam Željka, iako sam od sporta daleko”, iskrena je Kištana, ne želeći da prizna koja je disciplina bila dok je Željko “trčao”za njom – maraton ili ultramaraton.
Bonus video:
