Vjerovatno, najteža situacija koja može zadesiti neku državu i njene građane je ona kada se bez objave rata vodi svekoliki rat. Upravo je to ta situacija koja vlada u Jugoslaviji od septembra 1991. godine. Svako svakome može da sudi i presuđuje. Vojska, policija, tužilaštvo, sudstvo i zakoni su stavljeni u službu Voždovih „patriota“ koji su preko noći postali vlasnici svekolike zemlje i svekolikog naroda.
U takvom stanju u zemlji vojsku zahvataju svakojaki lomovi. Nastupilo je vrijeme onih koji se u miru nisu mogli iskazati u struci, nauci i etici. Do izražaja je došla njihova spretnost za pletenje svakojakih mreža zajedno sa službama i kriminogenim strukturama, a sve pod izgovorom „patriotske“ odbrane „mile nam i drage“ otadžbine od izdajnika i NATO plaćenika.
Rušenje helikoptera UN u januaru 1992. godine iznad Hrvatske bio je dobar povod za „čišćenje“ Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane od „neprijateljskih elemenata“. Položaji i moć prelaze u ruke srpskih nacionalista, klerikalaca i neofašista. Jedinice često posjećuju neki „novi“ komesari, neki „novi“ donatori i neki „novi“, koji su na izvoru „najvažnijih“ povjerljivih informacija sa čitave planete. To su upravo oni koji su se neku godinu kasnije zvali, danas svima poznatim nazivima, „zemunci“ i „surčinci“. Uspostavila se tipična vojna hijerarhija i subordinacija njih nad vojskom. Prema svom nahođenju, u Komandu RV i PVO povremeno je dolazio Željko Ražnatović Arkan, kako bi mu pukovnici referisali o stanju borbene gotovosti u RV i PVO. Česti gosti u Komandi RV i PVO su bili i visoki funkcioneri Srpske radikalne stranke. U RV i PVO masovno se četnikuje.
General-pukovnik Božidar Stevanović bio je u to vrijeme komandant RV i PVO. U vojsci ga više znaju po nadimku Mika Šprajc, a u civilnim strukturama kao Boža četnik. Njegova desna ruka je uvijek problematični Nedjeljko Neđo Bošković, kome leđa i bokove čuvaju „zemunci“, na čelu sa Miloradom Ulemekom Legijom.
Neđo Bošković je bio podoficir u Školskom centru Rajlovac. U tom centru je pravljena prava komedija kako je, tipičnom crnogorskom mućkom, Neđo upisan da polaže Višu stručnu spremu. Po tom osnovu je postao potporučnik. Po tada važećem zakonu, oficir sa višom stručnom spremom mogao je napredovati najviše do čina kapetana prve klase i nije imao uslove za školovanje na višim stepenima vojnog školstva. Onom istom crnogorskom mućkom Bošković je protivzakonito upisan u Komandno-štabnu akademiju RV i PVO i protivzakonito je (s obzirom na to da nije imao završenu osnovnu akademiju) unaprijeđen u čin majora. Bez ispunjavanja bilo kog zakonskog uslova za unapređenje, Bošković je unaprijeđen i u čin generala. Imao je neograničenu i nekontrolisanu moć. Član familije mu je bio jedan od poznatih „biznismena“ izvan zakona, a koji je nekoliko godina kasnije ubijen u Atini.
Iako sam bez formalnog postavljenja na dužnost, moja pozicija u takvom stanju u RV i PVO dosta je olakšana jer sam „izmaknut“ u školstvo. General Ljubiša Veličković je u veoma neugodnoj poziciji. On je istinski antifašista, prezire srpske nacionaliste i četnike, a zahtjevan je u poštovanju subordinacije. Mafija je pronašla rješenje - Veličković je sklonjen iz RV i PVO. Iako nikada do tada nije radio u školstvu, „sklonjen“ je baš tamo.
Maj je 1993. godine. U večernjim satima, na kućni telefon, poziva me general Ljubomir Bajić, tada pomoćnik načelnika GŠ za RV i PVO. Kaže mi da me on sjutra ujutru u 10.00 časova čeka ispred kabineta generala Živote Panića, načelnika GŠ. Još mi kaže da o ovome nikome ništa ne govorim.
Tačno u 10.00 smo u kabinetu generala Panića. General Panić mi se obraća: „Gospodine pukovniče, o Vama sam dobijao različite informacije pa bih želio da Vas lično upoznam“. Prekidam ga: „Gospodine generale, pravilo službe je vrlo precizno da starješina sa nekim višim po činu može razgovarati samo u prisustvu svog pretpostavljenog. Pošto je general Uzelac moj prvi pretpostavljeni, molim Vas da ga pozovete da prisustvuje razgovoru“. „Ne, nema potrebe, ovaj razgovor treba da ostane u ovom krugu“, odgovara general Panić. „Onda nema razgovora, nemojte me dovoditi u neprijatnost da se bez dozvole sam udaljim“, kategoričan sam. General Panić naređuje da pozovu generala Uzelca.
Očigledno je da je general Panić bio dobro upoznat sa jednim mojim „političkim ispadom“. Naime, 31.3.1971. godine u Zadru, u kome sam na partijskoj konferenciji vrlo otvoreno iznio svoj stav o tome da, ukoliko se nastavi ovakva politika u zemlji, mi nećemo nikada ratovati protiv bilo koga, ali ćemo sigurno ratovati međusobno.
Postavio mi je drugo pitanje: „Gospodine pukovniče, čujem da imate poseban odnos prema Slovencima, Hrvatima i Muslimanima?“ Na takve stavove sam oduvijek bio osjetljiv pa sam uzvratio: „Da, gospodine generale, ali zaboravili ste i Makedonce. Imam vrlo jasan stav, ako nekoga od njih bude trebalo strijeljati, strijeljaću ih ja, siguran sam da će ih od moje ruke manje boljeti, ali sigurno ih neću dati u ruke srpskim fašistima“. U tom momentu oštro upozorim generala Bajića riječima: „Zašto me ti Bajo guraš nogom ispod stola, ako se sa nečim ne slažeš, reci da te svi čujemo“.
Nastavljam tiradu: „Niste Vi mene, gospodine generale, zvali za bilo šta što ste me pitali, nego ima jedna druga stvar. Aždaja je zinula i guta sve ispred sebe pa prijeti opasnost da proguta i Vas. Ta aždaja je Mika Šprajc. Vi dobro znate da ima samo jedan čovjek koji toj aždaji smije stati na put, a to je pukovnik Grahovac. Zbog toga ste Vi mene zvali. Tačno je, ja mu mogu stati na put, ali neću, i ponavljam Vam neću, i to iz tri razloga: muško ste, branite se; general ste, branite se; načelnik ste GŠ sa svom silom koju vojska ima, branite se. Ako sa svim tim niste u stanju da se izborite, onda Vas i ne treba spasavati.
(Sjutra: Milošević imenuje načelnika GŠ - Momir Bulatović „vadi“ tajnu kasetu novinarke Dade Vujasinović - Uloga Pavla Bulatovića...)
Bonus video:
