Nije to kao nekad kada se od nadnice tek preživljavalo i kada se za nju radilo od zraka do mraka. Sada se nadnica, pogađa i bira, a zalazak sunca nipošto ne čeka na gradilištu ili njivi. Promijenila se vremena, pa nadničari, ili najveći dio njih, do podne biraju poslove, a popodne kukaju od besparice i besposlice.
Pod platanom u blizini stoljetne podgoričke Sahat kule čovjek srednjih godina pola sata nagovara desetak “pogrebnaša”, kako sebe nazivaju, ne bi li jedan otišao sa njim da za 15 dana “rada u sijenu”, uz hranu i piće, za svaku nadnicu dobije po 30 eura. Uzalud, nema dobrovoljca da za činovničku platu uz hladnu vodu i zdravu hranu na planini radi pola mjeseca. Pomalo ljutito uzdižu obrve i kažu, nije lako na ovim vrućinama u sijenu.
Mlađi biraju lakše i kraće poslove, poput istovara i preseljenja, a stariji uglavnom iz “Radoja Dakića”, “Marka Radovića”, Duvanskog..., koje je tranzicija pretvorila u “pogrebnaše”, nemaju života da kopaju i kose.
Rijetki koji pristaju na razgovor ističu da je gore nego nekada kada se u vrijeme njemačke marke uzimala “dnevnica bolja nego u Americi”.
“Ko oće da radi i neće da bira može naći posla i mjesečno zaraditi i do 800 eura. Mi koji smo godinama tu, možemo ponekad i da biramo. Sačekamo bolji posao, pogodimo đuture, ispadne nam dobra dnevnica, pa onda možemo i sačekati nešto slično ili nešto lakše. Meni nije nužda da radim cijeli dan za 30 eura, ako mogu nešto lakše ili za bolje pare. Ako mi na 100 metara postavite šleper koji treba istovariti za lijepe pare, prije Bolta ću stići do njega, a za dnevnicu od 30 eura neću trčati ako ne moram”, kaže Dejan Pavlović.
Rijetki koji pristaju na razgovor ističu da je gore nego nekada kada se u vrijeme njemačke marke uzimala “dnevnica bolja nego u Americi”
On i ostali najradije preskaču priču o poslovima pod dnevnicu pa skoro svi razgovor počinju riječima kako posla nema ni izbliza kao nekad.
A kad krene podsjećanje na srećnija vremena, postaje jasnije da je u krizna vremena omalilo vrijednijih poslova koji se pogađaju, kako se obično kaže đuture.
“Ponekad mi je dnevnica ispadala i po blizu 300 maraka, a prije neki dan sam iskopao 20 metara kanala i zaradio samo 70 eura”, kaže Pavlović koji na ovom neobičnom tržištu rada slovi za jednog od boljih radnika i vještijih u pogađanju poslova.
Da nije bilo pokera...
Još je bogatije prisjećanje Mija Jovanovića, jednog od najstarijih i po stažu i po godinama.
“To nije lijepo pričat, ali moram kad smo počeli. Jednom sam kod komšije zaradio 600 dolara za dan. Sakrio sam od sebe 100, a ostale su ubrzo otišle po đavolu na kartama. Čitav jedan radni vijek sam kartao i da nije bilo pokera, danas bih imao svoju zgradu. Ipak, ne žalim se, porodica mi je dobro, imam dvije kuće i iako imam skoro 70 godina još mogu dobro da radim”, kaže omaleni, kao od stijene odvojeni Jovanović.
Mugoša srušio kino, ostavio grad bez bioskopa, a Esada bez posla
A da bi Mijo bager, kako mu često tepaju, dobro radio, jedini uslov je da se dobro plati: “Iako sam u godinama, nijedan od ovih momaka ne može sa mnom u kopanju. Ja ne radim pod dnevnicu, nije mi velika nužda da radim za 25 eura. Zašto ako za dva dana mogu iskopati septičku jamu tri sa tri, samo ako je dobra para. Daj 500 eura pa da vidiš”, kaže uz osmijeh dobroćudni Mijo, dodajući pomalo sa žalom da “sve pokvariše bageri i mašine”.
Tu je i dojučerašnji radnik Kina “Kultura” Esad Tičić. Mugoša srušio kino, ostavio grad bez bioskopa, a Esada bez posla.
On nije iskusan i vješt kao Dejan i Mijo ni u pogađanju ni u “izvođenju radova” pa mora da radi kad god ima nešto podnošljivo.
“Ima toliko da se nekako preživljava, da se prehrani troje djece. Uskoro će i četvrto”, kaže Tičić, biši bokser i biletar u bišem gradskom kinu.
Kad zagusti, na prodaju je i krv
Iako će skoro svi kao najlogičniju tvrdnju izgovoriti jednu za drugom rečenice da posla ima vrlo malo i da ga ima za svakoga ko hoće da radi pod dnevnicu i neće da bira, “pogrebnaši” kad ljeto ode na počinak i krenu jesenje kiše, prestanu da birkaju pa uglavnom rade sve što ispadne.
Tada ih nužda natjera i na vrlo neobičnu trgovinu. “Kad nema ništa da se radi prodajemo krv. To se radi godinama, ja sam do sada dao oko 20 puta.
Kad nekome treba a nema ko da da, dođu ljudi, mi damo krv, a oni za flašu i do 100 eura”, kaže Dejan Pavlović, dodajući da nije jedini koji to radi.
Kako je Mijo bager Meši naplatio hiljadu maraka
O tome kako kopa Mijo bager pričaju i prepričavaju i on a i mnogi drugi. Vjerovatno Mijovo baratanje krampom najbolje pamte oni koji su ga plaćali. “Jednom sam prije 20 i više godina Meši (Kolareviću) za dan uzeo 1.000 maraka.
Kod njega je radio jedan moj prijatelj. Kada je trebao da se kopa neki kanal, Meša je tražio od njega da dovede bager. Moj prijatelj mu rekao da ima bager što ga nema u Podgoricu. Došao ja da kopam, a gazda pita kad će bager. Kaže moj prijatelj evo ga, pokazujući na mene.
Gazda iznenađen reče da se kanal mora iskopati za mjesec a ja udarim kontru, pa velim iskopaću ga ja za 14 dana. Ja i još jedan kolega i treći koji nam se pridružio na podne iskopali smo 120 metara kanala dubine 60 centimetara za dan.
Nije mu bilo nimalo milo pa nam je pare bacio u kanal, kad je došao da vidi da smo završili. Ljutito me je pitao znaš li ti ko sam ja, a ja mu kažem znaš li ti ko sam ja, znaš li da sam ja bio prvak Jugoslavije u biciklu, kopanju i kartanju”, priča, smješkajući se Mijo.
I to nije najveći Mijov podvig sa krampom: “Prije skoro 30 godina uzeo sam u Hercegovačkoj ulici da iskopam podrum. Nas šestorica za 18 dana iskopali smo preko 1.100 kubika zemlje. Čevrti dan niko više nije mogao da me prati”, kaže Mijo, ponavljajući da se i sada na pragu 70 godine lako dohvati krampa samo ako neko dobro plati.
Galerija
Bonus video:
