Iako sam oduvijek željela da vidim daleke krajeve i druge kontinente nakon boravka u Kairu prije nekoliko godina nisam pomišljala na odlazak u Afriku. Prva misao o tome nastala je dok je moj dragi prijatelj Joerg pričao o svojim impresijama za vrijeme odmora kada je posjetio nacionalni park Kruger u Južnoafričkoj Republici. Spomenuo je da se prije odlaska na takav put treba prethodno vakcinisati.
Time je definisao prvi zadatak za mene, jer valjalo se raspitati koje vakcine i kako treba primiti. U Crnoj Gori tada, uz svu svoju upornost, ni nakon sedam telefonskih razgovora nisam dobila valjanu informaciju. Doktorka, koja se čak i ne sjeća kada je poslednji put proučavala Keniju(!), kaže da je preduslov za vakcinaciju da donesem na uvid zdravstveni karton iz školskih dana!
Iako znam kako je komplikovano obaviti bilo koju stvar koja nije masovnog karaktera, toliko komplikacija ipak nisam očekivala. U nekim drugim zemljama potreba da se vakcinišete pred turističko putovanje ne predstavlja problem. Na web strani "zdravi na put" možete dobiti informacije, za bilo koji kontinent i bilo koju zemlju, o obaveznim vakcinama i preporučenim dodatnim tabletama, a isto tako i broj za informacije i zakazivanje pregleda.
Na moju sreću ja putujem toliko često da sam mogla vakcinaciju odraditi negdje drugo. Za manje od 5 minuta, na osnovu informacija sa interneta i posle jednog telefonskog poziva, u Ljubljani sam zakazala pregled. To je prvo podrazumijevalo razgovor sa doktorom, koji nije samo proučavao Keniju i Tanzaniju već je i bio tamo nekoliko puta.
Dao mi je sva potrebna uputstva, primila sam prvu dozu i moj projekat pod nazivom "Afrika" je i zvanično počeo. No, slučaj je htio da neka druga velika putovanja ipak budu prva. SAD i Južna Amerika zaokružile su moja putovanja po zapadnoj hemisferi. A onda, na putu od zapada prema istoku, došao je red na Afriku.
I zadatak, bolje reći prepreka, kao i pred većinu vanevropskih (vanšengenskih) putovanja, je pribavljanje vize koja je potrebna državljanima Crne Gore. Moj plan je da posjetim Keniju i Tanzaniju i za obje ove zemlje viza je potrebna. Za Keniju viza se može dobiti u ambasadi Velike Britanije u Podgorici, po istoj proceduri koja je potrebna za britansku vizu. Oni koji su prošli kroz to iskustvo znaju koliko je naporno i neprijatno. Za tanzanijsku vizu nama najbliži konzulat je u Rimu. Nakon provjera, a najviše na bazi velikog ličnog iskustva, odlučila sam da ovog puta idem na put bez viza i da svaku vizu posebno "dobijem" na granici pri ulasku u zemlju.
Afrika južno od Sahare privlači turiste bogatstom životinjskog svijeta i to je glavni razlog njihovog odlaska tamo. Ipak, jedna planina ima magičnu moć privlačenja avanturista. To je Kilimandžaro na kojem se nalazi najviši vrh kontinenta na nadmorskoj visini od 5895m. Hrabrost ili ludost učinili su da i ja budem dio ekipe koja će pokušati da osvoji ovaj vrh. Čitav poduhvat trajaće 6 dana. Uz safari i, kao kompezacija naporima, odmor na Zanzibaru na kraju puta pretstavlja odličan izbor za tronedeljno putovanje. Moje nade da imam par mjeseci za pripreme pokazale su se kao pogrešne. Ljeto na Mediteranu ne daje mnogo vremena za fizičke pripreme. Vrućine odbijaju, more privlači, prijatnost nas čini lijenim. Tako je vrijeme je prolazilo, a moje pripreme nisu ni počele.
Pred samo putovanje ostao je najteži dio priprema. Osim 3 nedelje u Africi provešću još 5 nedelja u Evropi. Spakovati se za takvo putovanje nimalo nije lako. Treba spremiti safari garaderobu, planinarsku i toplu za dane penjanja na Kilimandžaro, garderobu za plažu na Zanzibaru.
Trebaće mi još i ljetnja garderoba za Evropu, u kojoj će po povratku već biti jesen pa moram imati i nešto toplije. Osim toga treba spremiti stvari neophodne za Afriku: tablete, sredstvo protiv ujeda komaraca, lampu, termos, vreću za spavanje, sapun ... Sve to treba uklopiti u 20kg prtljaga, koliki je trenutni limit koji daju avio kompanije. Zaista izgleda kao nemoguća misija! Iznosim sve što želim da ponesem, a onda jednu po jednu stvar sklanjam po redosledu manje važnosti. Odustajem od mnogih stvari i odlučujem da ovog puta idem napola opremljena za Evropu.
Na kraju, ako mi nešto zatreba u Evropi to mogu lako kupiti. Ono za šta ovog puta moram biti potpuno spremna je Afrika! A kad sam sve drugo obavila našla sam vremena za pripreme za Kilimandžaro. Bilo je to tek dva dana pred put. Prvo 5, pa onda 10, a onda u trećem pokušaju čak 35 minuta! Ukupno 45 minuta priprema. Premalo čak i za hrabre poput mene.
Reportaža Dragane Patković je preuzeta sa bloga: http://samnomnaput.blogspot.com/
Galerija
Bonus video:
