Mi smo dvoje potpuno srećnih čeljadi, sva familija nam je zdravo, počinje svoju priču Dragomir Keker, koji sa suprugom Budimirkom živi duže od šest decenija.
Oboje će uskoro napuniti 80 godina, ali ih to ne sprečava da rade u bašti, čuvaju goveda, izdižu u planinu i dočekuju znane i neznane - dobre ljude.
“Pored ove kuće ljudi ne prolaze, nego svraćaju u nju. Tako je oduvijek. Volim da mi dobri ljudi svrate na rakiju i kafu, da progovorim sa njima. Ljudi se lako nađu, ako su ljudi”, objašnjava Dragomir.
Dragomira i Budimirku novinarka “Vijesti” nedavno je srela na sinjajevinskim Savinim vodama - bili su među najstarijim braniteljima planine.
Dvoje simpatičnih ljudi su se iz Lipova dovezli četvorotočkašem i vrlo brzo su zaokupili pažnju svih - neposrednošću, mudrošću, iskrenim osmijehom, stiskom ruke.
Oboje punih ruku tog dana došli su da podrže omladinu i sredovječne ljude koji danima stražare na lokaciji gdje je Ministarstvo odbrane planiralo da izvodi vojnu vježbu.
Budimirka je iznijela kacu lisnatog sira, koji sama pravi, a Dragomir flašu svoje jabukovače, “bez kapi šećera”.
Kažu da ne bi sebi oprostili da nisu došli, jer ne žele da dozvole da “pogrešna odluka vojnog ministra” uništi planinu ispod koje su rasli, stasavali, formirali porodicu, dobili unučad i praunučad, na koju još izdižu.
Izrodili su dva sina, od kojih imaju četiri unuka, i isto toliko praunučadi. Peto je na putu.
Dragomir kaže da im je to najveće bogtatsvo, a sve ostalo što stiču svojim radom nesebično dijele - rođacima, prijateljima, prolaznicima.
Pričaju da ih je za duže od šest decenija zajedničkog života ubilo dosta muke, ali se to po njima ne može zaključiti - bore se.
Nekoliko dana nakon susreta na planini, izvadili su više od tonu krompira. Uz poljoprivredne radove, Budimirka svakog dana namiruje goveda - četiri krave i troje junadi. Zorom ih vodi na ispašu, pred noć vraća, muze, siri...
Nadaleko je poznat njen lisnati sir, ali neće da ga prodaje.
“Nećemo biti ništa bogatiji ako prodamo par kila sira ili krompira. Samo siromašniji, jer ga možda nismo dali prijateljima, rođacima, porodici... Đeca mi stalno govore da maknem goveda, ali neću, hoću da mi se praunučad hrane zdravo. Mlađi sin, Sava, stalno traži da ih maknemo, Petar - ne. Ja vičem - neću. Mlađi, Dragomira zove roditelj, kaže - ‘roditelj bi popuštio, ali ne da majka’. Neću kese da mi se donose dok god mognem mrdati”, priča ona.
BRAK BEZ POZNANSTVA
Nekoliko sati nakon što je sredila sve poljoprivredne poslove, spratila goveda, usirila... - nasmijana starica priča za “Vijesti” o tome kako je upoznala svog muža, živjela s njim...
Oboje pričaju o braku u koji su ušli voljom njegove majke - nisu se poznavali prije nego je ona Budimirku dovela iz Trebaljeva u Lipovo, da je uda za sina.
“Imao sam jednu finu đevojku. Moj brat od strica, duša mu carovala, izmislio je da je majka njena nešto ukrala. Kad je majka to čula, kukala ti majka. Ona je prodavala sir, od toga je živjela - ponese sir u Kolašin, proda, otac je ponešto iz Južne Amerike slao, ali vrlo malo... I tog dana pošla je da proda sir i, preko njenih od sestre šćeri, pitala imala li u Trebaljevo kakva fina đevojka, hoću da ženim Dragomira. Rekli su joj ima Boga mi u Jokana đevojka, samo takva. Pošla je za nju i dovela je. Tako sam se oženio i od tada živimo zajedno”, priča on.
Budimirka se sjeća noći kad su je doveli u kuću u kojoj je stvorila familiju.
“Nisam bila ni đevojka, nego dijete. Nagnaše me, kao šilježe da odvedeš na pijacu i da ga prodaš. Ne pitaš se s glavom, no ‘ajde - dobra mu je majka, dobra mu je porodica, ‘ajde tamo. Nit’ znaš koga, nit’ poznaješ. Kad sam došla pod ove gradine po noći, znaš li kakav sam imala osjećaj - kao da će ove grede da panu na mene i da me više nema. Bože, kako sam se tužno i žalosno osjećala. Osamnaest godina i nekoliko mjeseci sam tad imala”, priča dok pravi sir.
Kaže i da je bilo teško, da se kajala dok nije upoznala čovjeka od kog se od tada nije rastajala, osim dok je vojsku služio.
Tada ga je čekala u kući i sa svekrvom domaćičila.
“Kad ne poznaješ nekoga i ne voliš, teško je to”, kaže ona.
Dragomir dodaje da oni nijesu ni imali vremena da se vole.
“Teško smo mi živjeli, teško sticali. Ja trčao da zaradim pare, pravio tuđe kuće, kolibe, pojate a ona oko stoke. Nekad smo držali po 15 goveda i 30 ili 40 ovaca. Ona je to sama radila. Imao sam najamnika, pet godina je ovdje čuvao ovce. Kod mene je došao kad je imao 12 godina. Onda sam ga poslao u vojsku, zaposlio za šofera, oženio, pomogao mu kuću napraviti... I naše smo pravili - kuću i kolibe na tri, četiri mjesta. Muke izmučili, muke Isusa Hrista. Umjetan sam bio kuće da pravim. Sa šege sam sve stekao i ona od stoke. Sirotinja smo bili. Sad nismo. Nismo ni bogati, ali jesmo. Sa strane porodice sam najbogatiji na svijetu”, kaže on.
Sjećajući se teškog djetinjstva, Dragomir priča da je kao mali ostao bez oca, iako nije umro, nego je protjeran.
“Oca mi Maša Kekera su proćerali u Južnu Ameriku, jer je štitio komuniste. To je bio najzgodniji čovjek, nisam ni upola kao on. Brci su mu valjali drugog čovjeka. Sad ne znam ni đe mu je grob u Čikagu. Brat se rodio pošto je otac otišao, on je mlađi od mene dvije i po godine. Umro je nedavno i zadao mi tešku ranu od koje se ne mogu oporaviti”, kaže Dragomir dok pokazuje fotografiju oca.
MOGU SVE, ALI NE I DA LEŽE
Budimirka, koja dan uoči Aranđelovdana puni 80 godina, dok trči da završi sve kućne poslove, kaže da nikada nije voljela da leži.
“Đeca me stalno kritikuju, traže da ništa ne radim, ali ja im kažem neću dok mognem mrdat da mi donosite kesu uza stranu. Neću da zavisim ni od koga. Imaću kad da ležim, i onamo ću u neku glavicu ležati, miči tamo. Ležanje nikako ne volim”.
Dodaje da su joj najgori dani kad kiša ne dozvoljava da se radi.
“Jedan dan smo namirili i završili ovo što je bilo do podne i popodne nismo imali ništa da radimo. Usula je neka kiša. Bože, ja nisam mogla da pretrajem dan do uveče. Kad nešto ne gmižem, kad nešto ne radim, ne mogu. Onda odem da preslažem stvari u regale i šifonjere, da rgam nešto”.
Njen suprug priča da je cijeli život takva.
“Dočekivala je, radila. Kada su put radili, 22 ljudi nam je bilo ovdje, sve je ona to srijetala. A zakišilo, pa onda oni uđu blatnjavih čizama, lopatom je zemlju sa patosa kidala i iznosila”.
Budimirka se sjeća tih dana, kada su radnici po snijegu, kiši, lapavici... - probijali put ka Sinjajevini.
“Meni se tada krmače okrmile, 30 ovaca se ojagnjilo, tri ili četiri krave se otelile, a ‘oću njih da srijetam, ne znam na koju ću stranu prije da stignem i ne mogu, kad oni izađu, da očistim, nego da barem dva sata odmorim, jer su sjedjeli do dva sata poponoći. Ujutro krenem da čistim, a ono se zapeče”.
Dok evociraju uspomene na početak zajedničkog života, teške dane u surovim lipovskim uslovima, školovanje djece, Dragomir kaže da je počeo i da zaboravlja ponešto.
“Sve ponavljam, a nekad se imena ne mogu sjetiti, ni moga, a ne tvoga. Nije zalud Njegoš ispjevao - ‘Noge klonu, a oči izdaju, uzbluti se mozak u tikvini’. Meni je izvodnjio, a i tebi će Jelena ako Bog da. Star mozak”.
Oboje imaju poruke za sve - da vrijedno rade i da budu ljudi.
“Ne volim ko se slabo drži istine. Ostali su dobrodošli, jer se lako sa ljudima razgovoriti... Rana mi je velika što mi je mlađi brat umro, ali i što nikad nismo našli očev grob. Rekli su mi da je sahranjen u Čikagu, pored crkve. Jednom su mi i sliku pokazali groba. Pisalo je Mašo Živković, ne Keker. Posle njegove smrti, kažu, nije ostalo nikakve imovine, a to ne može biti tačno jer je bio bogat čovjek, ali neka... Jednom su me zvali da dođem u Kolašin, donio mi je jedan koji je bio tamo sat i prsten od oca. To je bilo njegovo. Dao sam bratu”.
Dugo su govorili o sinovima, unučadima, praunučadima - o svom najvećem bogatstvu, ponosni što su ih odgojili kako treba.
“I oni pomažu ljudima, vrijedni su, čuvaju svoju porodicu, radnike... Sava je sad kupio dva prelijepa rasna konja, jer nije zaboravio da je upravo sa konjima prvi dinar zaradio”, kaže Dragomir.
Dok reporteri “Vijesti” sa njima završavaju razgovor, poručuje da ćemo se posvađati ako im prođemo pored kuće, a ne svratimo, Budimirka hoće da iznosi još sira na trpezu.
“Nećemo se u kuću pozdravljati, nego ispred kuće. Ja ljude pratim kako treba. Pazite dobro hoćete li proć’ ovuda, a da ne svratite na rakiju kod mene i babe. Volio bih da sam lijep na oca, ali sam grdan na ujaka, ali sam se trudio da budem dobar čovjek, u svoj ovoj borbi za život. Sve što imamo ostaje našoj djeci, a nama to jesmo li bili ljudi”.
Ili nešto pravite, ili da vas ne vidim više zajedno
Osamdesetogodišnji Dragomir priča da su ranije brakovi duže trajali, jer su stari gledali koga biraju za bračnog druga - od kakve je familije, je li zdrava porodica, da nije kradljiva porodica, da nema kakve mane...
“Sad se to više ništa ne gleda. Moja snaha je sa unukom pet godina išla. Jedne prilike su došli kod mene, a to ne dozvoljavam, jer se to prije nije tako radilo. Rekao sam mu - ili nešto pravite, ili da vas ne vidim više zajedno... Eto ih sad, imam i praunučad od njih”.
Ne mogu ja da oprostim da nam uništavaju planinu, ni (Predrag) Bošković, ni niko. Jedne prilike je polagao neki za potpukovnika, prošao je džipom. Rekao bih mu ja da ga sretnem. Pukovnik Ivanović nam je na sastanku u Kolašinu rekao da otrov iz tih mina ide pet metara u vodu i pet u vazduh, znači hoće vode da nam zatruju. Nećemo to puštiti, žao mi je što ne mogu svaki dan da budem na planini sa narodom, ali izaći ću kad mognem...
Žena se tri puta penje uz leđa
Budimirka i Dragomir vjenčali su se u maju 1959.
Pričaju da su čitavog života podrška jedno drugom, u svemu što rade.
“Kad mi je dovela majka, taman sam bio malo počeo da izlazim, ali bi’ mi milo. Ona fina. Odmah smo se i vjenčali i evo nas čitav život. Starija je od mene tri mjeseca”, kaže Dragomir.
Šali se kako bi se sad rado razdvojio od nje, ali neće.
“Jedan moj stric, čestiti, radan i pošten čovjek, kakav se rijetko rađa, govorio je da žena kad je dovedeš počne da ti se penje uz leđa. Čim je dovedeš. Pa kad rodi prvo dijete - ponovo pokuša, a kad đeca porastu i treći put”, kaže on.
Dok poziraju za fotografiju, Budimirka češlja svog muža.
“Nisi mi nešto fin ovako, da te malo zaviljušim”, kaže mu, dok se on pravda da nije fotogeničan.
Bonus video:
