Kada jednom uđe u krv, ne možete bez toga, osjećate se praznim. Kada slobodno padate 1.500 metara, kada skačete sa skakaonice 12 metara u vodu, popnete se na planinu, vozite biciklo 150 kilometara, istrčite maraton…
Tako za “Vijesti” razgovor počinje Milan Petrović iz Leskovca, jedan od preko 500 učesnika Podgorica Millenium runa u okviru koga su se trčale trke od pet kilometara pa sve do punog maratona.
Ono što Milana izdvaja od ostalih takmičara je to što je potpuno slijep. U Podgorici je trčao u paru sa Ivanom Radulovićem i skupa su prešli polumaratonsku distancu od nešto preko 21 kilometar.
Istrčali su je za manje od dva sata, a vježbali su, kako objašnjava Milan, “ispred zgrade tog jutra dvadesetak metara”.
”Fino smo se uklopili, poslije deset kilometara smo se opustili. Ivanu sam pričao još koliko kilometara imamo, jer imam sat koji nosim i odbrojava kilometre. On je meni prepričavao kuda prolazimo - ćevabdžinica, čuvena burekdžinica, a ja potonuh - ogladnio sam u momentu”, priča kroz osmijeh Milan.
Svoj prvi maraton je istrčao još 2009. godine i tako postao prva slijepa osoba iz Srbije koja je ostvarila taj podvig.
Profesionalno se bavi tandem biciklizmom, a probao je i skok padobranom sa visine od tri hiljade metara, te skokove u vodu sa visine od dvanaest...
Ne jurim rezultate, već druženje
Biciklista iz Leskovca i student prava iz Podgorice su se spojili preko društvenih mreža, kada je Ivanovu objavu u kojoj se nudi da trči u tandemu vidjela Milanova djevojka Dragana, i to kod Ivanove sestre Vanje. Sve četvoro se bave trčanjem na različitim nivoima i kategorijama.
Milanu put do Podgorice mu nije teško pao i prisjetio se puta na paraolimpijadu u Tokio kada je putovao 12 sati.
”Rekoh, šta je to deset sati autobusom, nikakav problem”.
Milan priča da je već “bacio buvu” Ivanu da bi mogli da probaju skupa i “half-ironman”, ekstremnu verziju triatlona - 1,9 km plivanje, 90 km bicikla i 21 km trčanje, koji je on već jednom i uspio da završi.
Prisjećajući se prvog maratona, kada je imao 22 godine, kaže da je probao jer je tada mislio da sve može.
Iako je bilo izazova u toj trci, a naročito u posljednjih 12 kilometara, rodila se ljubav prema dugim prugama.
”Nemam ambicije da jurim rezultate, lijepo mi je da se družim sa ljudima”.
Rezultata ipak ima, naročito u biciklizmu, preko kog je obišao “pola svijeta”, a u Tokiju na paraolimpijadi je bio sedmi u tandem biciklizmu.
Da nisam izgubio vid, ko zna čime bih se sada bavio
Milanovi problem sa vidom su počeli kada je imao 11 godina i trebalo je više godina obilazaka raznih ljekara da bi se utvrdilo šta se dešava.
”Konstatovano je da je u pitanju očna atrofija, da atrofira očni nerv, ali niko nije znao u tom momentu od čega je. Išao sam na razna ispitivanja, međutim, ukapirao sam u nekom momentu da mi je svega toga preko glave, pomirio sam se sa tim i onda sam krenuo nekim drugim putem”, objašnjava paraolimpijac.
Tek 2015. je otkriveno da je vid izgubio zbog tumora na mozgu, uslijedila je operacija, ali se na trke vratio već nakon nekoliko mjeseci.
Pripreme za prvu paraolimpijadu u Londonu 2012. godine su bile ozbiljne, jer ističe da je mnogih stvari morao da se odrekne.
”Kada drugi jedu palačinke sa plazmom i kremom, ja ništa...”, prisjeća se Milan, ali navodi da je za Tokio već bio spreman.
Planirao je da se odmori mjesec nakon iskustva u Japanu, ali je izdržao svega tri dana i bacio se na trčanje i vožnju bicikla.
”Kada vam jednom uđe u krv, ne možete bez toga. Osjećate se praznim. Da nisam izgubio vid, ko zna čime bih se sada bavio”, kaže paraolimpijac.
”Kada već ja uživam, htio sam da omogućim to i nekome ko nije u prilici”
Milanov partner iz Podgorice, Ivan Radulović se trčanjem počeo baviti 2018. godine sa sestrom, a sada mu je to sporedni hobi.
Ovaj student prava je na ideju da trči sa osobom sa invaliditetom došao kada je trčao polumaraton u Beogradu.
”Još tada sam htio kod nas da trčim sa nekim u tandemu, ali tada nisam imao sa kim”, objašnjava Ivan.
Iskustvo sa Milanom želi da ponovi, između ostalog i jer je mnogo zanimljivo kada sve vrijeme pričaš tokom trčanja.
”Još tada sam htio kod nas, ali tada nisam imao sa kim. I onda mi je sestra rekla da će ona da se raspita i tako je preko svoje drugarice, koja je Milanova žena, došla do njega i povezala nas”, priča Radulović za “Vijesti”.
Trka na svaki način nije bila dosadna - u jednom trenutku je Milan “vukao” Ivana, a onda su se pri kraju trke zamijenile uloge.
Zajedničko trčanje im nije bilo teško, uprkos tome što se nisu poznavali, niti ikad vježbali zajedno.
”Kada trčiš sam, to su najdosadnija dva sata… Ovako je mnogo lakše, pričamo, nismo mnogo ni razmišljali”.
Bonus video:
