Dvije grupe naučnika uspjele su da u laboratoriji održe ljudske embrione iz matičnih ćelija punih 14 dana. To dovodi do granica zakona, ali i teških moralnih dilema – kada je previše naučnog „napretka“?
„Nije naš cilj da stvorimo život“, rekla je Magdalena Žernicka-Gec kada su rezultati njenog istraživanja objavljeni u stručnom časopisu „Nejčer".
Pa ipak, ta istraživačica matičnih ćelija sa Univerziteta Kembridž i njen tim uspeli su nešto što vrlo liči na stvaranje novog čovjeka iz epruvete. O tome je sredinom juna londonski Gardijan objavio: „Vrtoglavi napredak: Stvoreni sintetički ljudski embrioni“.
Tada je Žernicka-Gec na konferenciji u Bostonu predstavila rezultate istraživanja, a ubrzo je ono preliminarno objavljeno. Slučaj je htio da se gotovo istovremeno objave nalazi jedne grupe istraživača iz Izraela na istu temu.
To je bio startni pucanj za poplavu medijskih naslova koji upozoravaju da nas možda čeka stvaranje Frankenštajna.
Šta su uradili naučnici iz Kembridža i Izraela? Uspjeli su da iz matičnih ćelija dobiju tvorevinu koja liči na ljudski embrion, i da ga održavaju do starosti od 14 dana. Takav razvoj u laboratoriji nikome prethodno nije pošao za rukom.
„Crna kutija“ početnog razvitka
Ljudi danas mogu stići do Mjeseca i dna okeana, ali je o prvim trenucima našeg začeća malo poznato. Jer, teško je izvući podatke iz embriona, a da se istovremeno ne ugrozi život u nastajanju.
Traže se zaobilazni putevi, recimo pomoću životinjskih embriona ili embrionalnih modela koji pomažu da se bolje razumiju fenomeni spontanog pobačaja, genetskih oboljenja ili urođenih defekata organa.
Žernicka-Gec kaže kako želi da rasvijetli „crnu kutiju“ najranijeg razvoja jednog ljudskog bića. Mnogima to zvuči kao da otvara vrata zastrašujućeg naučnofantastičnog filma u kojem će se ljudi po nahođenju stvarati u epruveti.
Stvar nosi protivrečnosti: embrionalni model bi trebalo da bude što sličniji prirodnom originalu.
„Ali što se više približimo originalu, to su jači etički problemi koji su nas isprva držali dalje od ove tematike“, kaže Henk Grili, profesor prava i etike na Univerzitetu Stanford.
Drugim riječima, nauka bi da se približi, ali ne previše kako se ne bi opekla.
Džesi Venvlit iz drezdenskog Instituta „Maks Plank“ za molekularnu biologiju i genetiku priča da ga je obuzela jeza kad je gledao rezultate novog izraelskog istraživanja. Venvlit naime na prvi pogled raspoznaje šta je pravi embrion, a šta model iz laboratorije, ali ovde više nije bio siguran. „Izgledali su fantastično“, kaže on.
Ipak, Venvlit se pridružuje mnogim kolegama u oceni: „Ove modele ipak ne možemo nazivati embrionima.“ Zato i Međunarodno društvo za istraživanje matičnih ćelija radije govori o „embrionolokim modelima“.
Ali, etičar Grili je sumnjičav. Kaže, mogu biolozi do mile volje da ponavljaju da nešto nije „pravi“ embrion. Ako jednog dana bude mogao da postane ljudska beba – onda to jeste embrion, kako god ga oni zvali.
Grili čak misli da se ovakve jezičke pikanterije primenjuju jer naučnici žele da nastave sa istraživanjima, te da nekako umire javnost.
Sa životinjama se stiglo dalje
Istini za volju, tvorevine koje su sada razvijene u laboratorijama nikako ne bi mogle da „porastu" i žive život. To i nije bila namera, kaže Džesi Venvlit. Kaže, kad se detaljnije pogleda, ipak ima velikih razlika u odnosu na ljudske embrione.
Sa modelima životinjskog embriona već se otišlo dalje. Ovog aprila su istraživači u Šangaju laboratorijski stvorili blastoide iz matičnih ćelija majmuna i usadili ih u matericu majmunice.
Blastoidi su skupovi ćelija koji nalikuju embrionu – to jest, oplođenoj jajnoj ćeliji – pre nego što se ugnezdi u sluzokoži materice.
Majmunice su potom zbilja pokazivale prve znakove trudnoće. Ali, to je prestajalo posle par dana. Dakle ni kod životinja nauka još nije blizu da stvori veštački život, čak ni uz pomoć prave materice.
Pravilo od 14 dana
U većini zemalja je naučnicima dozvoljeno da istražuju embrione upravo do 14 dana njihovog razvitka. Tako je recimo u Kini, Velikoj Britaniji ili Kanadi.
U Nemačkoj, Turskoj ili Rusiji su takvi eksperimenti u teoriji sasvim zabranjeni. U Brazilu i Francuskoj nema vremenskog ograničenja, a u SAD sve zavisi od federalne jedinice.
Zašto se većma eksperimenti koče baš posle dve sedmice početnog razvoja embriona? Takve su bile preporuke čuvenog izveštaja iz 1984. godine koji je izdala grupa pod vođstvom engleske filozofkinje Meri Vernok.
Nakon dve sedmice razvoja, kod embriona počinje faza gastrulacije, odnosno razvoj različitih slojeva od kojih će se kasnije razviti tkiva i organi. Nakon dve sedmice takođe više nije mogućno da se embrion razdvoji u buduće jednojajčane blizance.
To je, dakle, rok posle kojeg počinje individualizacija budućeg organizma.
Onomad, osamdesetih godina, rok od 14 dana delovao je kao razuman kompromis. Usplahirenost društva se tako primirila, a naučnici su ipak dobili prostor da dalje istražuju. Ionako decenijama tehnički nije bilo moguće da se embrioni u laboratoriji kultivišu duže od pet ili šest dana.
Danas se došlo upravo do granice od 14 dana, kako pokazuju istraživanja iz Kembridža i Izraela. Mnogi naučnici zato misle da je ograničenje postalo besmisleno – jer od ovakvih veštačkih embrionalnih modela ionako (još uvek) ne može nastati život.
Međunarodno društvo za istraživanje matičnih ćelija je još 2021. tražilo da se ponovo razmotri pravilo od 14 dana.
Džesi Venvlit iz Instituta „Maks Plank“ takođe misli da je vreme da se rok produži. Kaže, potrajalo je tačno tri decenije od uspostavljanja pravila o 14 dana do trenutka kad su naučnici uspeli da „uzgoje" embrion van materice.
Ako bi se rok pomerio recimo na 21 dan – a tada već u embrionu nastaje zametak budućeg srca – naučnicima bi verovatno trebalo još tri decenije da uspeju da toliko održe veštački embrion, kaže Venvlit.
„Dvostruki moral“ u Njemačkoj
U Nemačkoj je pravna situacija pikantna. Istraživanje na embrionima je sasvim zabranjeno zakonom koji je donet 1990. godine.
A opet, ko zna koliko hiljada embriona ostaje od parova koji su ušli u proceduru veštačke oplodnje. Kako im ti embrioni više nisu potrebni, dozvoljeno je uništiti ih, baciti u smeće ili zalediti.
Ali nikako se na njima ne smeju vršiti istraživanja, kaže pravnik Johen Taupic. On u tome vidi dvostruki moral – jer istovremeno je u Nemačkoj dozvoljeno istraživanje na embrionalnim matičnim ćelijama koje se uvezu iz inostranstva.
Taupic se nada da će neko konačno pred Saveznim ustavnim sudom podneti tužbu protiv zabrane istraživanja.
No, da bi došao dotle, neko bi prvo morao da bude krivično osuđen jer je sprovodio zabranjena istraživanja. A to do sada nijedan naučnik nije hteo da rizikuje.
Bonus video:
