Roman “Iluzionista” američke spisateljice Alis Laplant savršen je psihološki triler prepun napetosti i nepredvidivih obrta. Doktor Džon Tejlor, čuveni plastični hirurg i ugledan porodični čovjek, pronađen je mrtav u hotelskoj sobi. Sve ukazuje na to da se radi o ubistvu, a istraga polako razotkriva šta se zapravo nalazi ispod savršene fasade njegovog života. Kada se na sahrani pojave tri žene - Debora, proračunata domaćica iz visokog društva, Em Džej, računovođa slobodnog duha, i Helen, ambiciozni onkolog, od kojih svaka sebe naziva njegovom suprugom, postaće jasno da je doktor Tejlor imao štošta da krije. Dok mlada detektivka Samanta Adams pokušava da odmrsi niti brižljivo izgrađene mreže laži koja obavija život Džona Tejlora, shvatiće da niko nije sasvim nevin. Svaka od njegovih supruga ima sopstvene tajne i sposobna je za osvetu, a Samantina posvećenost slučaju počeće da se pretvara u opsesiju koja prijeti da i nju uvuče u začarani krug. Roman “Iluzionista” objavljen je u izdanju Vulkana. Alis Laplant je nagrađivani autor i profesor kreativnog pisanja na univerzitetu Stanford i državnom univerzitetu San Francisko.
Autorka je pet romana i više udžbenika o pisanju. Odrasla je u Čikagu, a danas sa porodicom živi u Sjevernoj Karolini i u Španiji, odakle je govorila za ART.
Ako sam dobro upoznat sa vašim spisateljskim radom, čini mi se da ste od samog početka pisali - književne trilere. Šta vas je privuklo ovom književnom žanru?
- Pisanje književnih trilera se zaista dogodilo slučajno! Uvijek sam bila ozbiljan “književni” pisac i nikada nijesam pisala u žanru. Niti sam ikad čitala trilere. Pisala sam i čitala vrlo ozbiljne, vrlo književne kratke priče. Ali, u mom prvom romanu, ja sam mnogo različitih načina pokušala da pišem o mom iskustvu sa mojom majkom i borbom sa Alchajmerovom bolešću dugi niz godina. Ogledala sam se u književnim formama (kratke priče), dokumentarnoj literaturi (eseji), pjesmama, itd. Ništa me nije ubacilo “u” materijal. Onda smo jedne noći moj muž i ja gledali TV seriju “Šerlok Holms” na BBC-u. Moj muž se okrenuo meni i rekao: “Trebalo bi da pišeš misterije. Zaboravi sve te književne stvari.” Rekla sam mu: “Ne bih mogla da to uradim!”, ali onda sam rekla, “zar ne bi bilo zabavno pisati o detektivu koji je imao Alchajmerovu bolest i ne može da se sjeti određenih stvari?” Kasnije te večeri sam pomislila, zašto da ne? Ali, nijesam poznavala oblast zakona ili detektivskog rada, pa sam odlučila da pišem o osumnjičenom. Roman “Preokret uma” je rođen te noći. Napisala sam 10 stranica i ta je scena otvorila knjigu i nije se mijenjala do objavljivanja. Nakon toga, bilo je lako pisati trilere! Mislim da sam našla utočište. Ali mene je zapravo manje zanimala misterija kao dio mog romana već likovi i odnosi. Mislim da je tajna samo “okvir”, u kojem sam učinila ono što sam uvijek radila: istražila ljudsku prirodu u svim svojim snagama i slabostima.
Da li je vaša posvećenost trilerima, imala uticaja na neke druge, slične žanrovske knjige?
- Ne baš. Kao što sam rekla, ja rijetko čitam trilere. Moji omiljeni pisci su Alis Manro, Denis Džonson, Džoj Vilijams. Volim nervozne, uopšteno mračne pisce. U vašem romanu “Preokret uma”, dr Dženifer Vajt, bivši hirurg, osumnjičena je za ubistvo svoje prijateljice, Amande. Osim policije, u potrazi za ubicom uključena je njena ubica Dženifer Vajt. Odakle vam ideja za ovu zahuktalu priču?
- Sama je došla do mene. Važan dio je taj da sam željela da uđem u um jednog pacijenta koji boluje od Alchajmerove bolesti. Da iskusim kako je to. Zaplet sam napravila usput. Nijesam imala nacrt ili plan. Inspirisani bolešću vaše majke, napisali ste živopisan roman “Preokret uma”. Šta nam možete reći o stvaranju ovog romana?
- Da. To je užasna bolest, i gledati kako se stanje nekoga koga volite pogoršava je srceparajuće. Iako ne postoji ništa autobiografsko u romanu, on se temelji na mojim iskustvima i posmatranju moje majke tokom godina. Svi likovi i događaji su izmišljeni, ali pokušala sam da ih napravim bližim životu što je više moguće. Za druge ljude, da, da shvate kakva je Alchajmerova bolest, ali i da istražim za sebe odgovor na to pitanje: šta ona osjeća?
Rekoste da je vaša majka deset godina bolovala od Alchajmerove bolesti. Ima li istine u često ponavljanoj rečenici: da ljudi sa ovom bolešću umiru dvaput.
- Da. Tugujete kada se njihove ličnosti mijenjaju i oni više nijesu osobe koje ste mislili da znate. Onda kada oni zapravo umru, onda ponovo tugujete. Vrlo opaka bolest.
Vaš bestseller “Coming of Age at the End of Days” je bio vrlo uspješna, intrigantna porodična drama u kojoj ste opisali psihu tinejdžera kao vrlo uvjerljivu i zanimljivu. Kako ste to postigli, s obzirom da niste medicinski profesionalac?
- Pa, ne, ja nijesam doktor. Ali ja sam patila od depresije koju je Ana u knjizi iskusila, tako da sam bila u mogućnosti da pišem kako to izgleda. A ja sam kćerka, i imam kćerku, pa sam shvatila tu porodičnu dinamiku. Fikcija dolazi iz emocionalnog iskustva. Možete izmisliti priče, ali u osnovi emocije moraju doći iz iskustva, stvarnog ili duboko izmišljenog.
U romanu “Iluzionista” pišete o misterioznoj smrti hirurga Džona Tejlora. O tri žene (Debori, Em Džej i Helen, koja je poznati onkolog), koje se neočekivano pojavljuju na njegovoj sahrani. Recite nam - ko su te žene koje otkrivaju suštinu zapleta priče?
- Debora je prva supruga dr Džona Tejlora. Em Džej je druga žena. A Helen je treća supruga. One sve su istovremeno njegove žene - on se nije razveo i ponovo oženio. Em Džej i Helen ne znaju da je on to uradio - on ima dobre izgovore zašto ga uvijek nema danima (i noćima) na vrijeme. Ali Debora zna, pa mu čak pomaže u prevari. Sve su se one po prvi put sreli na sahrani njihovog muža. I onda, svaka od njih govori dio priče svojim glasom. Bilo je stvarno zabavno istraživati sve te likove i saznavati njihove priče. Rođeni ste u Čikagu, dugo vremena ste živjeli u Americi, a danas ste u Evropi. Vjerovatno zbog nekih razloga, možda pisanja?
- Da, ja sam rođena i odrasla u Čikagu, a zatim sam se preselila u San Francisko, kada mi je bilo 24 godine i ostala sam tu 30 godina. Ja sada živim u Majorci, u Španiji. Moj muž je Britanac i čeznuo je da se vrati u Evropu. Putovali smo okolo i izabrali Majorku. Ovdje smo godinu i po dana, i za sada je dobro! Ja mogu da pišem s bilo kojeg mjesta, a moj muž je u penziji, tako da je to bilo dobro vrijeme za nas da napravimo radikalne promjene u našim životima!
Kada možemo očekivati vašu novu knjigu. Koja je tema u pitanju - triler ili kreativno pisanje?
- Upravo sam završila novi roman. Ja sam ga nazvala “Pjesme za mrtvu djecu” nakon “Malerovog kruga pjesama”, ali moj izdavač će promijeniti naslov jer je previše taman. To je još jedan književni triler, dešava se na obali Kalifornije, u blizini San Franciska.
Knjiga o stvaranju priče
I u drugim romanima pišete o temama koje se odnose na medicinsku struku. O zločinima koji se dešavaju u toj profesiji. Gdje i kako ste našli inspiraciju za ove priče?
- Volim likove koji su inteligentni i jaki. Volim da (uglavnom) oni imaju dobar osjećaj za sebe same i da budu u mogućnosti da jasno misle i analiziraju stvari. Mislim da čitanje biva zanimljivije kada vas likovi izazivaju. Dakle, stvaranje likova koji su profesionalci, poput doktora ili naučnika, samo prividno izgleda da se ide van svoje teritorije.
Međutim, “nije sve crno”, kako se čini na prvi pogled i kao što je to često u vašim romanima. Vi ste profesor kreativnog pisanja. Napisali ste sjajnu knjigu “Stvaranje priče”, u kojoj ste sistematski razotkrili mnoga (skrivena) pravila u ovoj oblasti. Odakle vam ideja za ovu jedinstvenu knjigu?
- Ovo je udžbenik namijenjen univerzitetskoj publici. Napisala sam ga nakon 20 godina držanja nastave na Stanfordu i Državnom Univerzitetu San Franciska. To je zapravo kompilacija mojih predavanja i vježbi sa radionica – ja sam ih prikupila i napisala narativ iz koga je nastala knjiga.
Bonus video:
