Let the children lose it/ Let the children use it/ Let all the children boogie David Bowie, Starman (RCA 2199, 1972.)
Čitavo ljeto su me vozale neke moje prijateljice i neki moji prijatelji iz MORiT, na foru da će me ova... kako joj bješe ime, zaboravih... ova što se sa ozbiljnom odgovornošću i velikim naporom zalaže za crnogorsku arhitekturu i prostor... stavit u žiri novog konkursa - Nikšićkog konkursa, ovoga puta. I još vele da bi bilo lijepo - ne vele da moram, pazite, vele da bi bilo lijepo - da iscijedim par neoborivih argumenata u ime afirmacije napora što ih MORiT ulaže u ime opšteg boljitka.
I eto, čitavo sam ljeto, u offu, sprovodio eksperiment cijeđenja suve drenovine, ali ne nacijedih ni za jedan, a kamoli za par afirmativnih argumenata.
E sad - znao sam da me MORiT ekipa voza. Opcija da me ne vozaju nije imala ama baš nikakvog realnog uporišta - jasno - ali ispade, na pravdi Boga istinoga, da nikako nisam mogao da otresem taj jedan promil - 1/1000 - kolike su bile šanse, otprilike, da me ne vozaju - i da sam stvarno na pragu profesionalne afirmacije. Kad te pozovu u nekakav žiri - i još su spremni da ti plate da žiriraš - slobodno možeš da upišeš sebi par veselih poenčića u rubriku tzv. ostvarenosti u životu.
Sve je to divno, naravno - ali ostaje pitanje da li sam zaslužio toliku ostvarenost svojim dosadašnjim radom i zalaganjem? Ako odvojimo sladoled od čokolade od sladoleda od vanile - ispada da ipak jesam. Majku mu, stvarno jesam... ali ne, ne, to nije moguće, nisam ja te sreće... Ili ipak jesam? Zašto da ne, majku mu... Ne, ne, ne...
I tako, prođe ljeto, dođe jesen ljuta, tj. žuta - i stvarno raspisaše tzv. Konkurs za idejno arhitektonsko rješenje adaptacije i rekonstrukcije objekta Dom revolucije u Nikšiću - i što da vam kažem - mog časnog imena ne bješe na listi članova žirija. Pročitah još jednom imena članova žirija, polako, slovo po slovo - i konačno priznah sebi poraz.
Očekivao sam takav ishod, definitivno - ali onih 0,1 posto me ipak bacilo u down - dublji nego što sam očekivao od tih 0,1 posto (biće da sam u međuvremenu uspio da tih 0,1 posto nekako naduvam do barem 10 posto). Bio sam paralisan nekih dva minuta - boljelo je - a onda me obasja spasonosna misao da biti u konkursnom žiriju i nije neka velika sreća - prava sreća je pobijediti na konkursu - to rade pravi momci.
Ne časeći ni časa, dohvatih raspis konkursa i uzeh da skrolujem.
Pa kaže, pod tačkom 1.5 Cilj Konkursa: "Osnovni cilj konkursa je obezbijediti kvalitetno idejno rješenje...".
OK, kvalitet u arhitekturi je vrlo diskutabilan pojam. Možemo da govorimo o kvalitetnim zavjesama, ili o kvalitetnom kamenu i kvalitetnom zidu od kvalitetnog kamena - ali govoriti o kvalitetnoj arhitekturi je vrlo teško. Kvalitet u arhitekturi je mitska kategorija. Neki od nas su ponekad u stanju da prepoznaju taj kvalitet, neki su uspjeli čak i da ga produkuju, uglavnom slučajno - ali niko nije uspio da kvalitet uhvati za rep. Problem je, kao i obično, u kriterijumima. Uz to, arhitektonska ostvarenja na teritoriji CG koja bismo, uslovno, mogli proglasiti za kvalitetna uglavnom su nastala davno, mnogo davno. I naravno - kad neko potegne kvalitet - budite sigurni da nije baš načitan, da se tako izrazim.
"Imajući u vidu kompleksnost, specifičnost i složenost Doma revolucije, kao jedinstvene arhitektonske cjeline...", stoji dalje pod tačkom 1.5.
Ako se, recimo, ovo "jedinstvene arhitektonske cjeline" odnosi na jedinstvo cjeline Doma revolucije - u smislu svojevrsnog entiteta - onda je osoba koja je ovo pisala definitivno fulala. Dom revolucije je zapravo fascinantna gomila heterogenih entiteta. Ako li se pak to odnosi na jedinstvenost Doma revolucije - kao objekta koji teško da ima paralelu u CG - i šire - onda je OK.
Kvalitet u arhitekturi je mitska kategorija. Neki od nas su ponekad u stanju da prepoznaju taj kvalitet, neki su uspjeli čak i da ga produkuju, uglavnom slučajno - ali niko nije uspio da kvalitet uhvati za rep. Problem je, kao i obično, u kriterijumima
Naglo sam izgubio interesovanje za čitavu ovu stvar kad sam otrkrio da se traži licenca - da je licenca uslov za učešće na ovom konkursu - jer je čitava ta priča na gotovo nevjerovatan način vezana za tzv. otvoreni postupak javne nabavke. Ništa me ne pitajte, molim vas. Ovi iz MORiT su riješeni, izgleda, da između mladih arhitekata, poput mene, i ostvarenosti u životu - postave par planina. Međutim, ako ste rasterećeni imperativa učešća na ovom konkursu - onda se raspis Nikšićkog konkursa može doživjeti i kao vrlo zanimljivo štivo. Mislim da je ovaj raspis zaslužio da se nađe u muzeju CG arhitekture - kad ga budemo imali, naravno - vrlo je jedinstven, što bi se reklo. Ako ste ipak odlučili da učestvujete na ovom konkursu - onda ćete morati da stisnete zube i stavite čepiće u uši, ako se razumijemo.
Kako bilo, u jednom trenutku mi je sinulo da se nigdje ne pominje ime autora projekta Doma revolucije, akademika Marka Mušiča - što je bilo vrlo čudno, ako uzmemo u obzir činjenicu da je Mušič aktivan arhitekt i da je tokom proteklih godina u više navrata boravio u CG. Zašto nisu pozvali Mušića? Siguran sam da bi Mušič imao par vrlo upotrebljivih sugestija, vezano za raspis i ostalo. Bilo je više pitanja nego odgovora - pa sam riješio da se obratim Mušiču uljudnim emailom, sljedeće sadržine:
"Poštovani akademiče Mušič,
Prije mjesec dana je raspisan Konkurs za idejno arhitektonsko rješenje adaptacije i rekonstrukcije Doma Revolucije u Nikšiću - od strane Ministarstva odživog razvoja i turizma - koje djeluje pod okriljem Vlade Crne Gore (dodao sam i link na raspis)".
U više navrata sam pisao o vašem projektu Doma revolucije u Nikšiću - takođe, autor sam teksta o Domu revolucije koji je objavljen u katalogu CG postavke na XIV Međunarodnoj izložbi arhitekture - Bijenale u Veneciji.
Inače, pišem već 12 godina o arhitekturi za dnevne novine "Vijesti" - svake subote - a pišem o arhitekturi i za druge novine i časopise - u CG i u regionu.
Trenutno sam polaznik doktorskih studija Arhitektura i urbanizam na Arhitektonskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu.
Ministarstvo održivog razvoja i turizma je ove godine raspisalo čitav niz konkursa - koje sam sve redom oštro kritikovao, zbog gotovo neshvatljivih propusta u organizaciji i sprovođenju.
Namjeravam da pišem o pomenutom konkursu - koji se odnosi na planiranu intervenciju na objektu koji je građen po vašem projektu - na Domu Revolucije u Nikšiću - i molio bih vas da mi u to ime odgovorite na tri pitanja.
— Da li ste na bilo koji način uključeni u proces organizacije i sprovođenja Konkursa za idejno arhitektonsko rješenje adaptacije i rekonstrukcije Doma Revolucije u Nikšiću? — Koji je vaš stav po pitanju raspisivanja konkursa, odnosno planirane intervencije? — Poznato mi je da ste proteklih godina, u više navrata, razgovarali za visokim crnogorskim zvaničnicima o mogućim načinima da se objekat Doma revolucije u Nikšiću konačno stavi u funkciju. Što ste predlagali crnogorskim zvaničnicima prilikom tih razgovora? Da li su vaši predlozi na bilo koji način uvaženi - i da li su usklađeni sa projektnim zadatkom aktuelnog konkursa?
Unaprijed zahvaljujem i srdačan pozdrav, Borislav Vukićević, dipl. ing. arh."
To je bilo to. Onda je prošlo nekih tri ili četiri nedelje - i taman kad sam zaboravio na email što sam ga poslao akademiku Mušiču - stigao je odgovor - vjerovali ili ne.
Ako vas zanima kako je akademik Mušič odgovorio na moja tri pitanja - potražite odgovor u novom broju ART Vijesti.
A sad oprostite, odoh da se sa pravim prijateljima borim za Hotel "Podgorica", jedno od najznačajnijih arhitektonskih ostvarenja na tlu male, ali časne i poštene Države CG - nad kojim su se trenutno nadvili crni oblaci.
Bonus video:
