Kako je moguće da čak i kada o životu autora ne znam gotovo ništa, nakon što pročitam njegov ili njen roman stičem predstavu o piscu koja se jasno razlikuje od reakcije na pročitano delo? Mogu uživati u knjizi i u isto vreme osećati odbojnost ili čak neprijateljstvo prema osobi koja je knjigu napisala; ili mogu osetiti da me privlače i autor i delo, ali na različite načine. Romani Filipa Rota su provokativni, ponekad preko granice dobrog ukusa, ali konfrontacija sa autorom deluje okrepljujuće na čitaoca. Ponekad osećam naklonost prema čoveku koji je prinuđen da tako piše i dopušta sebi takve ispade. Ja to doživljavam kao privlačan način pokazivanja ranjivosti.
Naravno, moji utisci o piscu mogu biti pogrešni, ali to su i dalje moji utisci. Čini mi se da je nemoguće, bar u mom slučaju, pročitati tekst, a ne steći određenu predstavu o osobi koja ga je potpisala i ne postaviti tu osobu u određeni odnos prema tekstu i prema čitaocima. Zbog toga se ponekad pitam, uprkos književno-kritičkoj tradiciji koja nas uči da je ličnost pisca nevažna za vrednovanje dela, nije li jedno od zadovoljstava čitanja teksta upravo u razmišljanju o enigmi osobe koja ga je napisala. O Šekspirovom životu ne znamo ništa, a ipak, kada čitamo sonete ili gledamo drame stičemo predstavu o Šekspiru i svest o kontinuitetu “ličnosti“ iza tekstova. Ako bi neko jednog dana otkrio priču njegovog života, čini nam se da bismo odmah prepoznali upravo osobu koju smo imali na umu.
“Džojs, zahtjevan pisac, od čitaoca očekuje da beskonačno mnogo vremena posveti dešifrovanju nijansi njegovog teksta”
Teško je utvrditi gde i kako se predstava o piscu rađa. Kao i mnoge druge stvari koje se događaju kada čitamo, poreklo te predstave ostaje neodređeno i skriveno. Ipak, u poslednjih godinu ili dve, otkrio sam da mi jedna igra pomaže u traganju za njenim izvorom: dok čitam, pokušavam da otkrijem razgovor, susret ili događaj u romanu za koji mi se čini da je karakterističan za autora, nešto što se ponavlja; kada pronađem takvo mesto, pokušavam da o odnosu čitaoca prema autoru razmišljam u tom okviru.
Na primer, susreti ili konverzacije koje se ponavljaju. Dobar primer su dugovi u Uliksu. U knjizi se često javljaju likovi koji traže jedni od drugih novac na zajam ili usluge ili pomoć u završavanju poslova, a svako iznošenje zahteva je mala igra moći. Ljudi postavljaju zahteve - Stiven traži nešto od Baka Maligana, Bak od Stivena, Englez Hajn od obojice i obojica od njega. Drugi su određeni time kako reaguju na postavljene zahteve.
Kod Dikensa su česte snažne figure koje sklapaju prijateljstva sa slabijim likovima, ili se bar pretvaraju da su im prijatelji, nude pomoć, pozivaju ih da postanu deo grupe koja im može i ne mora biti naklonjena ili korisna. Isto tako, osoba s kojom je prijateljstvo sklopljeno može i ne mora biti lojalna ili vredna prijateljstva. Takva osoba može prihvatiti zaštitu da bi manipulisala drugima i izvlačila korist, kao Juraja Hip.
Čitajući ponovo Tabukija, nedavno sam primetio da u njegovim tekstovima važan deo čini konverzacijsko sparingovanje između neznanaca, razgovori u kojima jedan lik traži informacije, dok ga drugi drži u neizvesnosti. Često oba učesnika u razgovoru navode jedan drugog na pogrešan trag, u razmeni koja više teži paradoksu nego razrešenju.
“Šta ste radili u Kalkuti?“
“Fotografisala sam uboge“, odgovorila je Kristina….
“Zašto?“
“To mi je posao…. Da li ste bili u Kalkuti?“
Odmahnuo sam glavom. “Nemoje ni da idete“, rekla je, “nemojte napraviti tu grešku… Čime se vi bavite?“
“Pa, recimo da pišem knjigu.“
“Kakvu knjigu?“
“Knjigu.“
“Roman?“ pitala je Kristina, gledajući prepredeno.
“Nešto slično.“
“Znači književnik“, rekla je, držeći se logike.
“A ne“, odgovorio sam, “to je samo eksperiment, posao mi je nešto drugo, tragam za mrtvim miševima.”
“Molim?“
“Šalim se“, rekao sam. “Pretražujem stare arhive… Ono što tamo pronalazim nazivam mrtvim miševima.“
Većina pisaca romana ima omiljeni mehanizam kojim definiše odnose između likova. Kod Mjuriel Spark uvek postoji šarlatan ili čin sumnjivog ubeđivanja. U Kucijevim knjigama neko ko pokušava da živi punim plućima i izložen je osudama drugih odbacuje merila na osnovu kojih mu drugi sude. U solidnim romanima Natalije Ginzburg uvek postoji lik koji igra na kartu bespomoćnosti i tako, manje ili više, prisiljava druge da mu ponude pomoć, i obratno, lik koji odbija pomoć koja mu je očigledno potrebna. U Simenonovim romanima, bilo u pričama o Megreu ili ozbiljnijim romans durs, uvek se vodi bespoštedna bitka između dva centralna lika u kojoj jedan trijumfalno istrajava (kao što Megre uvek čini), stoički podnoseći svaku uvredu, provokaciju i dvosmislicu, da bi na kraju pobedio ili, u mračnijim knjigama, slavno nastradao.
“Mogu uživati u knjizi i u isto vreme osećati odbojnost ili čak neprijateljstvo prema osobi koja je knjigu napisala ili mogu osetiti da me privlače i autor i delo, ali na različite načine”
Igra ima i drugi deo. Mogu li zamisliti svoju reakciju na knjigu, na emocije koje stil i priča u meni izazivaju, kao nešto što je analogno događaju koji se stalno ponavlja? Da li autor uspostavlja sa čitaocem onu vrstu odnosa koji se stalno iznova koristi u romanima?
U tom pogledu, Džojs, koji se obično smatra teškim piscem, prilično je jednostavan. Ako postoji zahtevan autor, onda je to Džojs, jer od čitaoca očekuje da beskonačno mnogo vremena posveti dešifrovanju nijansi njegovog teksta, svim onim rebusima i zagonetkama koje će “okupirati profesore vekovima“, kako je slavno primetio, kao da je to smisao pisanja, da svakog čitaoca pretvori u rasejanog profesora. U Džojsovom slučaju čin zavođenja je nametljiv, jer silovita briljantnost njegovog stila i erudicija jasno pokazuju ko je tu najpametniji. Neki čitaoci odmah padaju na kolena, drugi pokušavaju da pruže otpor. Jung se požalio da se posle čitanja Džojsa osećao kao budala. H. Dž. Vels je rekao da je skandalozno traćiti toliko tuđeg vremena. Tako se otvara procep između divljenja delu genija i razdraženosti zbog načina na koji nam se genije nameće. Većina čitalaca će odustati posle nekoliko stranica Fineganovog bdenja.
S druge strane, Dikens od svojih čitalaca pravi prijatelje. To je odmah očigledno. Pruža nam zaštitničku ruku. Piše primamljive predgovore. O likovima i čitaocima govori kao da su članovi porodice.
Njegova zavodljiva proza je briljantna, ali nikada preteška, duhovita, ali ne napadna, uvek topla. Čitalac oseća naklonost prema piscu koja doprinosi očaranosti delom, a ponekad ga i nadmašuje. Želimo da postanemo deo njegovog sveta, njegovog kluba. Dikens je voleo klubove, njegov prvi roman je posvećen klubu. Pikvikovom klubu. Čak i danas postoje klubovi ljubitelja Dikensa širom sveta. Čitaoci prosto obožavaju da se okupljaju oko njega. Sreća je kod Dikensa uvek sreća grupe ljudi, male zajednice, a ne strasnog para.
U svakom slučaju, Dikensove priče upućuju na prijateljstvo koje kod njega uvek izgleda privlačno i lako. Ali Dejvid Koperfild greši kada starijem i harizmatičnijem Stirfortu dozvoljava da ga uzme pod svoje. Svako ko se sprijateljio sa Mikaberom pogrešio je. Možda je upravo taj strah od greške u izboru prijatelja uzrok onih neobičnih ispada, kada Dikens iznenada prestaje da zasipa čitaoce pažnjom i počinje da se ponaša kao da želi da nas se što pre otarasi, da završi priču i pobegne. Tipičan primer je završnica romana Dombi i sin. Čak i Dejvid Koperfild se završava užurbano i neubedljivo, kao da se Dikensu učinilo da je pogrešio što nas je prihvatio za prijatelje, a i mi se osećamo razočarano; prijateljski odnos u koji smo požurili nije nam doneo ono čemu smo se nadali. Ili međuljudski odnosi po definiciji ne mogu predugo podnositi dikensovsku gozbu?
Ovo pokušavam da kažem: književna kreativnost, koja izgleda nije tako bezlična kao što su Eliot i Džojs tvrdili, podrazumeva pronalaženje forme, priča i stila koji će omogućiti čitaocima da uđu u auru u kojoj se autor kreće i iskuse odnose u koje stupa. Mjuriel Spark piše o varalicama, skrivenim identitetima, ljudima koji se lažno predstavljaju. U isto vreme njen stil je zaslepljujuće bleštav, razigran, neodmeren, pa se čitaoci često pitaju da li su i oni žrtve nekakvog književnog šarlatanizma. Da li je ovo moguće? Da li je sve samo prevara?
Natalija Ginzburg koristi jednostavan, naizgled prostodušan stil koji nas mami da joj priteknemo u pomoć. Pomoć joj je neophodna jer toliko njenih protagonista su nesposobni ili bespomoćni. Za to vreme, neko na koga nismo ni obraćali pažnju, neko nezavisan ko odbija pomoć, zapada u nevolje; iznenada saznajemo da je taj neko mrtav, da je umro sam bez igde ikoga, da je opljačkan u mračnoj uličici ili je podlegao bolesti u sirotinjskoj sobici. Čitalac stiče utisak da spisateljica u romanima nudi prijateljstvo koje može pružiti utehu oboma, ali ne može pomoći onima koji ostaju izvan intimnog kruga.
Postajemo prijatelji, oplakujući druge.
U trilogiji Dečaštvo, Mladost, Letnje doba Dž. M. Kuci piše o Džonu Kuciju, prvenstveno o njegovim prestupima, ogromnim ambicijama, polaganju prava na dobrotu. Stil je sveden, činjenice se izlažu jasno, čak štedljivo. Kao da autor poziva čitaoca da sam donese sud o čoveku. U isto vreme autor tvrdi da je u pitanju fikcija, da je to roman, a ne autobiografija, i da Kuci ionako ne mari za tuđe sudove.
To je zagonetka, a zagonetke su zavodljive. Kuci ne želi da otkrije rešenje. Ipak, dok uživamo u knjizi, snažno osećamo podeljenost autora, njegovu rascepljenost između potrebe da se pokaže i želje da ostane uljudno uzdržan ili bezbedno skriven. Možda je upravo takva predstava o autora deo zadovoljstva čitanja u ovom slučaju.
Sećam se, kada sam posle više godina čitanja njegovih romana upoznao Kucija, bio sam zapanjen utiskom da srećem starog prijatelja; atmosfera razgovora, neobičan spoj strogosti i topline, uzdržanosti i otvorenosti, sve je bilo baš kao u njegovim knjigama. Zapravo, posle tog susreta sam prvi put pomislio da književni genij možda i jeste sposobnost uvlačenja publike u sopstveni svet osećanja, sa svim njegovim nijansama i detaljima, i navođenje čitalaca da zauzmu stav u odnosu na autora.
(Peščanik, preveo Đorđe Tomić)
Bonus video:
