Predstava ''Peti park'', nastala u saradnji Belefa i Bitef teatra, bavi se slučajem Petog parka ili kako i koliku moć birokratija nad nama ima?
Pre nekoliko godina, naime, u jednom beogradskom bloku pokušali su da na mestu Parka izgrade parking. Građani, dakle, oni koji su taj prostor osećali kao svoj, su se bunili - dugo i temeljno, ne štedeći energiju i - parking tu nije izgrađen.
Međutim nema ni parka. Recimo, pobeda. I predstava nekoliko godina posle koja baveći se našom neposrednom stvarnošću govori jezikom angažovanog teatra - onog u kojem nije dovoljno da se emotivno učestvuje, nego onom koji za cilj ima da publiku probudi i pokrene. Učini da progledamo, priznamo sopstvenu stvarnost i da je menjamo. Predstava taj slučaj pokazuje, pokreće ponovo i na jedan način okreće naopako.
Igralo se u okviru Belefa u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja, scenografije gotovo da nema - glumac je, kaže Dušanka Stojanović Glid u jednoj slobodnoj i nekomfornoj zoni. Pored nje igraju: Svetozar Cvetković, Cvijeta Mesić, Miša Janketić, Petar Benčina i Luka Mihovilović.
Glumci sede u krugu među publikom, govore kako je počelo: izbezumljeni zbog uništavanja prostora u kojem se živi. Kako govore tako ulaze u krug- priča se priča iz kruga, iz središta, a dramaturški (dramaturzi su Fedor Šili i Stela Mišković) se svedočanstva slažu, krug po krug - ne jedan na drugi krug, ne dobijate neku vrstu kule od priča - krugovi se slažu tako da se dodiruju ili da postoje zajednički preseci. Kao da pred vama nastaje crtež olovkom koji ima raskošne detalje u boji. S tim da je to 3D crtež naravno, koji govori diše i oseća. Postojala je racionalna misao da ćemo izgubiti, ali nisam mogao s tim da se pomirim, kaže jedan od junaka. I borba samo - počne.
Poseban plan je plan zvuka- ovde (kao i u ''Elijahovoj stolici'') imamo zvuk sirena, zvuk seče drveća, zvuk doboša koji podiže adrenalin i vodi u borbu. Polje zvuka se isto pripoveda i ta se pripovest tačno naslanja, tačnije organski uklapa u igru. Svako od glumaca igra u sopstvenoj autentičnosti i senzibilitetu: Dušanka Stojanović snagom koju vuće negde iz zemlje, Cvijeta Mesić u svojoj temeljnoj osetljivosti koja je čini vitalnom, koja nas iz pozorišnog trenutka u kojem smo vraća u nedavnu prošlost kada se za parkić borilo, zatim dalje, krug dublje, u vreme kada je na tom mestu bila njena kuća a umesto nje je izgrađen parkić. Vreme je u predstavi svakako ciklično. Benčina i Mihovilović igraju iz vremena u kojem su. Svetozar Cvetković igra iz nekog večitog pozorišnog vremena.
Miša Janketić igra Crnotravca koji stoji nasuprot onih koji se bune, nasuprt stanara zgrada koje su oko parkića. Crnotravac je izvođač radova - kontrapunkt predstave, nadnaravan monoglog, puno dvorište netremice sluša jednog čoveka, osećala sam se kao da sam deo nekog afričkog plemena u kojem jedan sedi i pripoveda - naboj, koncentracija i magija naravno zapravo još jedan moćan i racionalan element. S tim se barata. Otvara se pitanje koliku moć nosi neumitnost realnosti kakva jeste?
Scenografija gotovo nepostojeća kao i obično u Liješevićevim predstavama - poziva na igru- rekviziti igraju ravnopravno sa glumcima svoje uloge - plan grada odštampan na velikom belom platnu- služi da se po njemu korača kao po Gradu, služi da se na njemu pokaže gde se šta dešavalo, a služi i kao gradonačelnikov plašt.
Naboj nosi u sebi ono što kaže jedan od junaka - linija manjeg otpora uvek vas nosi sve dublje i dublje u ništa i postoji tačka u kojoj čovek oseti da je bilo dosta.
Važno polje koje se otvara jeste ono aktuelno - u kakvom svetu živimo - pojedinac je u poziciji da se od njega očekuje da ima odgovornost, ali da biva lišen konteksta kojem pripada. Predstava zatim pokreće pitanja građanske odgovornosti, ali i moći sistema koji nas često obezličava, pitanje psihologije mase ili - zašto nisu pobedili? ''Peti park'' je da se vratimo na početak - pozorišna studija jednog slučaja - smeštena u jednu kružnu pripovest u koju je uložena velika snaga koju osetite.
Svetozar Cvetković posle predstave kaže da ovo i nije pozorišna predstava u klasičnom smislu te reči. Da je Boris Liješević stvorio jedan podžanr u okviru dokumentarnog teatra kojim se bavi. Kolika je neumitnost moći države nad pojedincem? Koliko je tada pojedinac depersonalizovan? Šta se dešava kada se stane pred birokratiju i uđe u prostor jedne otuđene stvarnosti? Ljudi svakako imaju pravo da se udružuju, ali unutar mase čovek veoma često postane čoveku vuk. Ona vas svakako i naravno uvlači u pozorišnu igru, ali budući angažovana ona je refleksija - vraća čoveku sliku onoga sto se zbiva sada koristeći pozorišne mehanizme da čoveku pokaže u kakvom svetu živi i da ga probudi i pokrene da menja, ne samo da učestvuje emotivno, podeli doživljaj, nego da se zaista pokrene u akciju. Angažovani teatar iz ovog vremena koji je u stanju da sopstveni pogled okrene ka unutra.
Od jeseni predstava “Peti park” igraće se u prostoru Bitef teatra.
Bonus video:
