Gojko Božovićje danas jedan od najznačajnijih srpskih pjesnika. U vrijeme velike književne produkcije, kada pjesnici objavljuju često, on to čini sa prličnim vremenskim razmacima između knjiga. Prvu knjigu Podzemni bioskop objavio je 1991, drugu knjigu Duša zveri 1993, Pesme o stvarima 1996, Arhipelag 2002, Elementi 2006, šest godina kasnije objavljuje Obližnja božanstva, pet godina iza ove, tačnije 2017. knjigu Mapa.
- Poezija se ne može pisati ni stalno, ni svaki dan, ni sa strogim planovima, pogotovu ne sa predvidljivim ishodom. Niti je sve što se napiše u formi stihova samo zbog toga poezija. S jedne strane, ja ne pišem iste knjige pod različitim naslovima. S druge strane, knjiga pesama ne treba da bude inventar pesnikovog pisaćeg stola ili kompjuterskog fajla, niti prost zbir svega što je u međuvremenu napisano. Da bi se postiglo da pesnička knjiga ima objedinjujuću i dosledno izvedenu temu, a pogotovu da ona predstavlja izraz novih uvida, osvojenih saznanja i istraženih tema, potrebno je za svaku knjigu najmanje po nekoliko godina. Potrebno je prepoznati i potom istraživati temu. Potrebno je makar unekoliko postati drugačiji, sa novim i produbljenim iskustvom. Potrebno je sa vremenske distance sagledati ono što je napisano, i to tako kao da se čita tuđi tekst, koliko god nam inače do njega stalo. Za sve to je potrebno vreme. Vreme je veliki saveznik poezije.
Koliko ima smisla pisati poeziju, apsurdno je pitanje, koje ne treba postavljati pjesniku. Ja, zapravo, želim da Vam postavim to pitanje?
- Najveći mogući smisao za svakog od nas sadržan je u onome u šta verujemo, pogotovu ako je to u šta verujemo način da izrazimo svoju veru i svoju sumnju, svoje nade i svoje strahove, svoj protest i svoje razumevanje, svoj doživljaj sveta i razumevanje svog načina postojanja u svetu. Čovek mora da ima stajnu tačku, kao što mora da ima način komunikacije, sredstvo razumevanja, potrebu za drugim. U tome vidim smisao pisanja poezije i, ništa manje, smisao čitanja poezije. Čak ne bih suštinski razdvajao pisanje i čitanje poezije. Za poeziju su mnogo više učinili posvećeni, daroviti, pronicljivi, odani čitaoci nego mnogobrojni pesnici koji su u poeziji videli način svoje afirmacije u vremenima kada je poezija bila kraljica svih književnih disciplina, ili način da se razlikuju u vremenima kada je osvajala manje javne pažnje, nego što su za nju vezali svoju istinsku sudbinu.
U naše vreme ukus se dramatično kvari, smisao se osipa, kultura je marginalizovana i njeno nekadašnje posvećeno mesto zauzima razobručena zabava, zbog čega ljudi i narodi padaju u vlast kiča, opadanja i populizma, dok je poezija gotovo sasvim izgubila javnu vidljivost. Ali ako se smisao osipa, to samo znači da ga moramo obnavljati. Utoliko odlučnije što se više osipa. Ako to ne učinimo mi, i to baš danas kada je teško biti zastupnik vrhunskih vrednosti književnosti i kulture, kada se čitave industrije i politike, socijalne i medijske, ekonomske i političke moći zasnivaju na globalnom padu u varvarsku zabavu, usred koje su pitanja javnog dobra zamenjena energijom trača, kiča i skandala, onda to, posle nas, možda više niko neće biti u prilici da učini. Poezija je jedan od neuporedivih načina da postavljamo pitanja i, potom, tragamo za odgovorima i za smislom. Mnogo toga što prepoznamo, naslutimo ili izgovorimo u poeziji ne možemo ni izgovoriti ni otkriti ni u jednom drugom žanru, mediju ili socijalnom izboru modernih vremena.
U socijalnoj marginalizaciji poezije ja vidim njenu paradoksalnu snagu. Mnogi drugi žanrovi i mediji, da bi opstali u mreži socijalne vidljivosti, prinuđeni su da prave velike kompromise i da daju skupe koncesije. Pošto je poezija izvan svega toga, na socijalnom rubu, pošto su joj poreknute sve razmere socijalne ili političke funkcionalnosti, onda samim tim poezija niti je prinuđena da pravi kompromise, niti bilo koje oličenje moći to zahteva od nje. U tome je velika moć poezije u modernim vremenima, njena mogućnost da bude subverzivna, oslobođena i smela, kako jezički tako i tematski, kako poetički tako i saznajno. Danas je najređe i najteže biti slobodan i nezavisan. Poezija to jeste. Mada cena koju je platila za to nije mala, u tome jeste njena istinska moć, verujem i snaga njene buduće obnovljene privlačnosti.
Mapa je svojom strukturom neobično komponovano pjesničko djelo koje karakteriše nekoliko važnih pjesničkih figura. Prije svega, tu je figura putovanja...
- Osnovna tema Mape jeste pokušaj da se u savremenim temama i značenjima prepoznaju tragovi i odsjaji mitskih priča, priča dugog trajanja, ali i da se preispitaju mogućnosti da se te savremene teme i značenja oblikuju u pričama koje će svojim izražajnim sredstvima i tematskim potencijalom imati značenje i za ljude drugog vremena i drugog iskustva. To je, dakle, putovanje u dva smera. Otuda je putovanje osnovna figura knjige Mapa. Od prvog ciklusa „Putovanje u noć“ do završnog ciklusa „U Zemlji čuda“ traje to neprekinuto putovanje, pri čemu se lirski subjekt ovih pesama suočava s raznolikim pejsažom unutrašnjih i socijalnih svetova ovovremenog iskustva. Putovanje je, zapravo, neprestani preobražaj lirskog subjekta u susretu s novim slikama i novim uvidima, novim iskustvima i novim situacijama posle kojih niko ne može ostati isti ukoliko želi da bude čovek svog vremena i čovek koji je spreman da razume vlastito vreme.
Odmah poslije toga su figure sjećanja i iskustva, individualnih i socijalnih strahova, kao i figura stvari koje su prepoznate, izdvojene i izložene presipitivanju i suštinskom istraživanju u svijetu.
- Mapa je komponovana gotovo kao roman, pri čemu svaki ciklus u njoj ima ulogu poglavlja u romanu. Možda ću ja, na kraju, biti poslednji Srbin koji neće napisati roman, i to svakako neću učiniti, ali bliska mi je ideja stroge kompozicije pesničke knjige, što se unekoliko duguje istoriji evropskog romana. Objedinjujuća tema knjige i figura putovanja kao njenog ključnog kompozicionog sredstva omogućili su mi da u knjizi izrazim raznolike primere modernog iskustva, od sećanja koja sve više gube na ceni ili postaju sredstvo lične mitologije ili ideološke zloupotrebe, preko stvari koje se umnožavaju, ali gube na vrednosti, sve više odvojene ne samo od reči kojima ih imenujemo nego i od svrhe po kojoj ih prepoznajemo, do, naravno, individualnih i socijalnih strahova koji u našem vremenu narastaju i zadobijaju nove forme. Strah je jedan od retkih dobitnika našeg vremena. Ima ga sve više, dobija nova lica i nova oruđa. Svi se plaše, uključujući i one koji to nikako ne bi morali. Strah je duboko ljudski, ali ako u čoveku ostane samo strah, onda u njemu neće ostati ništa drugo ljudsko. Za samo 30 godina broj prepoznatih, naučno opisanih i imenovanih strahova porastao je za više od 10 puta.
Posebno mjesto u knjizi Mapa ima figura grada kao mjesta gdje se sumiraju i talože iskustva. Taj, kako bi Kiš rekao, gorki talog iskustva, osnova je svake poezije.
- Grad je moja stara tema. Pojavljuje se u svim mojim knjigama u doticaju s drugim temama i uvidima koje te knjige pokreću. Jednom ću od tih slika grada u mojoj poeziji sklopiti posebnu knjigu. Izlazeći na gradski trg, stupate u dodir sa svima koji su se ikada na tom trgu našli. Ali u gradu možete da budete i sami u mnoštvu, bilo da ste usamljeni, bilo da ste usredsređeni na vrednosti do kojih vam je stalo, makar u tome bili retki.
Mirko Kovač je pisao prozu, ali je govorio kako na svako putovanje polazi sa knjigom nekog velikog pjesnika.
- Možda znamo smer naših zemaljskih putovanja, ali uz pomoć vrhunske poezije bolje znamo dokle smo stigli.
Jednom ste kazali: „Ono što nam govori poezija ne može se zameniti nijednim drugim žanrom ili medijem. I taj način oblikovanja značenja i tretman jezika nasušno su potrebni savremenom kao i bilo kom čoveku u istoriji.“ Deviza koja važi za poeziju i pjesnike od onog nepoznatog koji je autor Epa o Gilgamešu, do Oktavija Paza, Zbignjeva Herberta, Vaska Pope i vas, sa kojim vodimo ovaj razgovor s povodom.
- Poezija je antropološka potreba i jedno od najstarijih ljudskih umeća. Potreba da se čovek izrazi ne može nestati bez teških posledica i po izraz i po samog čoveka. Utoliko verujem da antropološke potrebe nemaju sudbinu moda koje nastaju i nestaju, nekad se i obnavljaju. Naprotiv, tako suštinske potrebe kao što jeste poezija postoje i traju, nekada vidljive, nekada na rubu javnosti. Ali to ništa ne govori ni o značaju, ni o vrednostima poezije. To može da bude pogodan test opterećenja za svako ljudsko doba.
Koje pjesnike rado čitate, koji su vam posebno bliski?
- Čitam rado i sa radošću mnoge pesnike, klasične i savremene. Od modernih klasika najradije Rilkea, Kavafija i Herberta. Od velikih savremenika najpre Josifa Brodskog, Dereka Volkota, Čarlsa Simića ili Adama Zagajevskog. Od srpskih pesnika novijeg doba Vaska Popu, Stevana Raičkovića, Ivana V. Lalića, Jovana Hristića, Borislava Radovića, Novicu Tadića i Vojislava Despotova, pa do brojnih naših savremenika najrazličitijih generacija i poetika.
A sada o izdavaštvu. Za nekoliko godina beogradska izdavačka kuća Arhipelag postala je kuća sa profilom, koju respektuju pisci svjetskog renomea koji kod vas objavljuju, a čija izdanja čitaoci rado čitaju. Šta je to i čime ste se rukovodili za takav profil? Otkud naziv Arhipelag?
- Hvala Vam što tako mislite i drago mi je da u tome niste usamljeni. Izdavaštvo je posao u kome ste stalno na proveri: ne samo u času kada ste objavili neku knjigu, niti dok primate mesečne izveštaje o prodaji ili o medijskom odjeku pojedinih knjiga, nego u svakom trenutku dok neka knjiga koju ste objavili postoji na policama knjižara, na policama javnih ili privatnih biblioteka, a pre svega sve dok se neka od knjiga koju ste objavili nalazi u rukama nekog posvećenog čitaoca. Osnovao sam Arhipelag i nastojim da ga vodim imajući na umu ovu okolnost. Ja zastupam koncept socijalno i kulturno odgovornog izdavaštva po kome je izdavač odgovoran najpre prema svojim čitaocima, pa tek potom prema svojim ekonomskim interesima. Tražio sam naziv koji će odgovarati konceptu izdavačke kuće i koji će govoriti nešto i o avanturi čitanja, ali i o okolnostima u kojima se danas pišu i čitaju knjige. Tako sam došao do naziva Arhipelag. Moderni čovek danas najviše podseća na figuru arhipelaga. Svako od nas je sačinjen od mnoštva saznanja, iskustava, uvida, umeća, strasti, informacija, želja, zahteva. I čovek ne može biti isti kao pre otkrića tog mnoštva. Arhipelag objavljuje knjige iz srpske i svetske književnosti i knjige iz humanistike. Svaka knjiga je priča za sebe i po načinu na koji je nastala, i po mogućem svetu koji nam predlaže, i po načinu na koji je izdavački oblikujete, i po tome kako je predstavljate u javnosti. I svaki čitalac je priča za sebe, pa knjiga ima onoliko oblika koliko ima istinskih čitalaca. Bivajući priče i ostrva za sebe, svaka knjiga u izdanju Arhipelaga ipak jeste i deo veće i šire celine, kao što i svi istinski čitaoci samim tim postaju deo zajednice čitalaca, čuvajući sve vreme svoju posebnost i neuporedivost.
Kod Vas objavljuju slavni pisci kao što su Magris, Zagajevski, Grosman... a tu su i Peter Esterhazi, Čarls Simić, Ljudmila Ulicka, Havijer Serkas... Objavljujete djela Danila Kiša.
- To je način na koji mi u Arhipelagu vidimo savremenu književnost. Ona je uvek izbor. U izdavaštvu danas možete da birate između popularnosti i vrednosti, između toga da budete deo svakog novog trenda i toga da drugima preporučujete vrednosti u koje i sami verujete. Čitaocima je potrebno pružiti mogućnost izbora. Danas se ta mogućnost izbora sve više sužava u korist populističkih trendova, što je opasnost i za književnost i za celo društvo. Naš izbor u izdavaštvu definišu knjige i pisci koje objavljujemo. Verujemo da će te knjige čitati i ljudi iskustva i senzibiliteta drugačijeg od našeg.
Koliko je za izdavača bitan duh vremena, odnosno pogoditi Duh vremena. Čime se rukovodite kada se odlučujete na objavljivanje nekog pisca, pa konkretno i neke knjige?
- Duh vremena je uvek važan. Morate ga prepoznati i morate ga razumeti, ali nije nužno da svoje ideje uvek saobrazite s duhom vremena. Ako nekada prilagodite duhu vremena, promašite sve ostalo i ostajete zarobljenik toga duha koji počinje da vas progoni pošto je, pre toga, opseo celo društvo. Duh vremena se menja i nipošto ne uvek na način koji je prihvatljiv sa stanovišta boljeg ukusa i boljih namera. U osnovi Arhipelaga je autorski koncept izdavaštva. Ja čitam knjige koje objavljujem i objavljujem ih zato što verujem u njihovu vrednost. Nastojim da te vrednosti preporučimo drugima i podelimo s drugima, ali razloge za objavljivanje neke knjige ne vidim u tome što je njen autor neka popularna ličnost, u tome što knjiga parazitira na nekoj temi koja je u trendu ili pak u tome što koketira s populističkim ukusom.
Šta slijedi poslije knjige Mapa?
- Pišem novu knjigu pesama. Polako i uporno. Sada me zanimaju trenuci u vremenu koje možemo da fiksiramo u svom iskustvu, individualnom i socijalnom. Zanima me način na koji u velikoj masi vremena izdvajamo i zadržavamo baš te trenutke da budu vreme za sebe i vreme pomoću kojeg utemeljujemo način na koji se razlikujemo i način na koji postojimo.Međunarodni projekat Sto slovenskih romana
U okviru izdvačke kuće Arhipelag objavljujete ediciju Sto slovenskih romana. Koji je cilj te edicije, dokle se stiglo... Kojim kriterijumima se rukovodite u izboru pisaca za ovu ediciju?
- Edicija 100 slovenskih romana najveći je međunarodni književni i kulturni projekat u koji je u poslednje tri decenije uključena neka od slovenskih literatura. Ideja ove edicije jeste da se napravi reprezentativan, antologijski izbor najboljih slovenskih romana napisanih posle pada Berlinskog zida. Posle pada Berlinskog zida slovenske zemlje su ušle u društvenu, ekonomsku i političku tranziciju, a najveći broj njih iz te tranzicije još nije izašao. Neke slovenske zemlje su u tom periodu propale, između nekih su nastali sukobi i ratovi, omraze i nerazumevanja. Nastalo je nekoliko novih književnih generacija u kulturama koje su nam bliske i na jezicima koje razumemo potpuno ili u izvesnoj meri, a mi o tim piscima i knjigama znamo malo. Ova edicija jeste prilika da saznamo mnogo više. Veliki broj izabranih romana jeste upravo književno svedočanstvo o pomenutoj tranziciji. Uobičajeno se uzima da su te tranizicije međusobno suštinski različite. Romaneskna slika tih tranizicija pokazuje, mrđutim, da su sličnosti mnogo veće nego što smo spremni da prihvatimo. Dovoljno bi bilo da promenimo imena junaka ili mesta radnje, pa da u tim romanima prepoznamo najbolje knjige o tranziciji, recimo, balkanskih društava. Romane u ediciji 100 slovenskih romana biraju nacionalni žiriji kritike. Knjige se pojavljuju u različitim slovenskim kulturama, a posebno je važno da su za knjige iz ove edicije zainteresovani izdavači iz mnogih evropskih zemalja.
Bonus video:
