Dekan, u potrazi za izgubljenim vremenom, upisuje nove generacije studenata, sa najboljima od njih će se obračunati, a najgore će posaditi u svoju fotelju, ako njegov vakat još potraje, ali vreme ko vreme! Prolazi, ne pita Partiju smije li.
Telefonska sprava zvrči, dekanat odliježe. Sekretarica prezrivo diže slušalicu dok ne ču glas s druge strane žice, a onda se sliza niz fotelju i otpuza do Dekana. (Šapćući): Velja, ali ne boj se, ne može te dofatiti preko žice! - Đe si to, Majčice? (Ušećerio Dekan, zamalo se ne sliza niz slušalicu). S druge strane žice reži Velja: Vazda sam tamo đe treba, u Donje Kokote, držim predavanja kod Gospodara, da bismo Mi živjeli bolje. A ti uhvati gusle, ali nemoj po Turcima, no udri po tom Gorskom, ne zorio! Satri! Jesmo li zaludu otvarali školu za fašiste male na Cetinje. Nijesu dati Sale i Banja zaludu akreditovali onu sprdnju od Fakulteta. A Sala ne diraj za one pare što je skrajnuo s Obrazovne politike. Sad je bolji potrčko no ti. A i mi smo se odužili, nije da nijesmo. Sve smo njegove vaspitačice preveli iz vrtića, svaka je sad univerzitetska profesorica, i svaka je za tebe glasala!
Gorski je na izdisaju, moramo ih ugasiti prije jeseni, inače nam se niko neće upisat u školu za fašiste male. A s Nebeskima prelijepo, i za Kosovom da lelečeš, ako treba! A trebaće! Vidiš kako ja svojom majčinskom ljubavlju objedinjujem sve fašiste u moćnu silu koju onda stavim u službu Partije! Nijesam ja zaludu Velja Majka! Sad se vucaj u tu fotelju i da sve ide kao podmazano - ne puštaj svome pilećem mozgu na volju. Samo slušaj, sve ti je osmišljeno! I da pritvrdimo gradivo! Ne moram dolaziti?! - Ne, Majčice, Partije mi, sve sam upamtio, Njega mi, samo izvršavam radove, zakle se dekan u sve svoje svetinje, češući uši koje su još bridele od tople majčine ručice. Više nego ikad bi mu jasno da Ona strpljivo gmiže, glođe i uništava. Pokolje se tu i tamo s nekim svojim poltronom oko funkcije, ali se brzo izmire jer bez te simbioze oba bi gmizavca crkla, a greota bi bilo, jer ta božja stvorenja i postoje da bi gmizala i da bi ih neko sprštio kad postanu previše dosadna. Na sreću, nijedna senka nije dovoljno duboka da bi prikrila njihovu sluzavu štetu.
Dok Dekan pokušava da sa svoje duše počistiti paukove, prašinu i sumrak, Lidi, desni profil Fakulteta, krsteći se prolazi kroz dveri velelepne građevine, posvećne znanju. Otkako je Čiča rehabilitovan, ona je u duši dobra. Histerično progoni gorske đavole, konačno će im doći glave. Žrtva koja Bogu najviše prija - žrtva Intelekta, bješe prinesena još na njenom rođenju, stoga je Lidi obdarena ohološću koja prikriva božansku proždrljivost. Ovo hristoliko biće zbori samo sa sobom, jer jedino je tada njena istina sigurna i čista. Čuvena čistačica nacionalnog bića, kad se dohvati nauke, neko mora da strada, češće Lidi i njena sujeta, nauka ko nauka, pruža otpor nasilju. Ali je zato prava kosovka đevojka, kad se uhvati u kolo nebeskih sestara, pa kad počne da đipa u ime boga i nacije. Ah, te miline! A nije lako čistit nebesko nacionalno biće, domestos razjeda krhke fantazme nebeskog naroda, pa sestra u Hristu krpi i glanca to što može. Nedramskom tehnikom unutrašnjeg monologa pratićemo uzavreli tok misli naše Samarićanke i razdiranje duše njene, koja je uzela aktivnog učešća u akademskim poslovima:
Ona će da truje moje studente semiotikom i dekonstrukcijom, zna se biografska metoda, kad se ko rodio i ko mu je bila strina, ima li išta važnije za analizu književnog teksta. Spremte se, spremte, studenti! Da onaj đavo Bečki preispituje božansko prisustvo u svijetu! Fuj, đavo im ponio državu, lijepo smo to moje kolege i ja rekli u Sveviđu, magareća klupa za nepostojeći jezik, naciju - ovdje ničega nema, ja ne znam šta ove budale slave! Ko da mi otme iz moje duše Kosovo! Mi smo čuvari svih nebeskih svetinja! Prva lekcija za moje studente - Pljuni i zapjevaj: Sveti Sava, mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo! Zaludu im je država! Kakva država, kakav jezik, kakva književnost...
Književni tekst, mantrak, od krvi ga gledat ne mogu, kako me izmuči! Ovako čvrsta uma ja sam za naredbe i slušanje, za nacion i mučenje, a ljepotu đavoli nek nose! Jedva sam onaj doktorat napisala... 15 godina - dvaes i tri strane! Onu sam budalu glasala za etnički čist i samo moj Studijski program, ona tri-četiri studenta što su nam ostala mi ćemo velikomučenici obučavati, niko drugi. Samo nek je čisto! Ovi čobani gorski da remete moju zavetnu misao!? E neće, naše je carstvo nebesko! A kako bješe divna ta 2004. Mi Nebeski, Strunjo, to je bio student, i Njegovo velikomučeničko preosveštenstvo organizujemo štrajk glađu, nešto kao post. Kako smo slatko pljuvali po svemu gorskom! Oni da mi predaju svoju književnost i svoj jezik u sred svoje države! E neće, ne zvala se ja - Lidi, čistačica nacionalnog bića! Nas profesora na Nebeskom studijskom programu više je nego studenata, izaći ćemo s njima na kraj! Srećom, ove budale hrane i nas i onu avetinju na Cetinju, kako smo narasli i omoćali, brzo ćemo im slomiti i jezik i državu, a moja će Domovina, ona tamo daleko, ponovo izaći na more... Ja, Samarićanka, da se za zelen bor uhvatim, i on bi se zelen osušio. Koliko sam samo bila protiv ove države, uporno i histerično, ali zaludu! Devet dugih godina nosim ranu na srcu, a suze one kojima nezavisnost oplakah, platiće mi kad-tad. Moram do dekana, a glup li je, mila moja majko - vladajuća Partija zbilja ima sjajne kadrove!
Posle iscrpljujućeg razgovora s Veljom Majkom, Dekan crvenom zastavom obrisa oznojeno čelo i sjede u fotelju, zaljubljeno gledajući u Njegovu sliku na zidu. Poče da se topi, ali Sekretarica proturi flizuru kroz vrata: Šta je, Veke, bolan, mogu li počinut dva minuta? Ona mi babetina śsjedi na život, ajde i ti udri! - Gospođa Nebeska čeka da je primite! - Ajde, pušti je, nek mi i ona sjśede na život, umorno reče gazda Fakulteta i lokalne drogerije.
Skrhana brigom o sudbini nebeskog naroda, Lidi dostojanstveno uliježe u dekanat. Oholosti njenoj ni Sekretarica ni presavijena Prodekanica, sa svojim jezičkim kompetencijama, ne sežu ni do koljena. Pojavljuje se dekan u svoj svojoj veličini, dva osmeha sudariše se u akademskom hronotopu, hijene odmeravaju snagu kikota, anđeli se tope od miline. Interturnusna pauza, a onda će uslediti nemilosrdna borba za moć. Srećom, Bog ih je obdario pameću i vrlinom mimo narod. Ruke šire, u lica se ljube:
Uvažena koleginice, ja poštujem što ste sve svoje nebeske glasove meni dali, sjutra samo prenesite na moju Partiju, i ne berite brige. Čitav će nas Univerzitet glasat, vidite kako smo ga fino u(ne)redili. Neka, Lidi, ipak smo mi na istom zadatku, ne gubi to iz vida! Pušti državu sad, rušićeš je poslije. Sad imamo prečih poslova. Smičemo onoga đavola Bečkog i Studijski program za gorski jezik i književnost!
Epilog
Bliska budućnost, čekaju se rezultati parlamentarnih izbora, napetost u dekanatu može se rezati nožem.
Nastade vriska: Pali!? Mi!? S nevericom ponavlja Sekretarica, kojoj je od šoka splasnula flizura. A Siguran glas, mi smo baza, mi smo sile osovine!? Prodekanici popusti ono malo pršljenova što je još glumilo kičmu, presamiti se do poda - sile dna vuku sve što im priliči. Bezglasno ponovi: Padamo! A koji su dobili, da trčimo odma’, da se ulizujemo (od šoka zaboravi svoje jezičke kompetencije)! Ipak, dekanovoj tuzi nijedna nije ravna: Zar kraj, sad kad je najbolje! Kraj zagađivanju života, spletkarenju, otimačini, kako se ono stručno veli - espropijaciji, Soke, sokolice, kako se ono veli!? Zar kraj zastrašivanju!? Tresu se univerzitetski profesori od mene, ej, od mene, ima li bolje osvete najgorih đaka. Zar sad, kad je najslađe!? A moja fotelja?! E to ne dam! Udri, Gospodaru, pozlatile ti se! Još malo pa bismo ih sve iselili, i Bošnjake i Muslimane i Srbe i Crnogorce, i ostala bi Domovina samo nama! Veke, bolan, ko je dobio? - Uh, dekane, mrka kapa! Ne pitaj, oni najcrnji - građanski, što hoće zakone, principe, snažne institucije, vladavinu prava, slobodu govora... Dekan, u potrazi za izgubljenim vremenom: A tako smo fino sve doveli u red, sve ućutkali, gorivo im za luksuz proglasili, a njih za avetinje, pa dok ih gazimo - ne smiju šušnut, bubrege im odbijamo, otimamo đedovinu - oni ćute, to je sila države!
Utoliko se i Bog prisjeti svoga zadatka, posla potres na Domovinu, pade Njegova slika, zveknu dekana u vrh šuplje glave, razbi se moć u paramparčad - ko će ka Bog! Po dekanatu pala grobna tišina, a hor umrlih poje s one strane vremena:
Cveta trešnja u planini Proleće se na put sprema Sve je isto u mom kraju Samo mene više nema!
Bonus video:
