Stalna migracija stanovništva iz sela u gradove, koja je počela još dalekih posleratnih godina nakon II svetskog rata, danas već daje jasnu sliku kako će sutra izgledati naše selo i naši gradovi: sela sa sve manje stanovnika, a gradovi sa sve više sirotinje. Kažemo „sa sve više sirotinje“, mada posleratni razvoj industrijalizacije zemlje nije nagoveštavao takav razvoj ni sela ni gradova.
Želju za što ugodnijim i za bogatijim životom, generacije posle II svetskog rata plaćaju danas. Skupo plaćaju cenu tog zanosa i težnje da se što pre udalje od rala i motike i dokopaju primamljivog života u gradu.
Oni „srećniji“ koji odmah nisu mogli da se na brzinu presele u grad, te su ostali „vezani“ i za selo, i ralo i motiku, danas imaju i selo i grad tako što su ostali na svom ili očevom imanju, a u gradu su „našli“ ključ da uposle sebe, svoju decu, svoje prijatelje i rođake u gradskim uslužnim preduzećima: ugostiteljskim lokalima, malim prodavnicama mešovite robe, ali i supermarketima i gradskim komunalnim službama. Tako su, ti nekad manje srećni uspeli da se prosvetle i danas postanu zadovoljni jer su postali gospodari svoje sudbine i u selu, i u gradu. U selu imaju kuću i njivu, u gradu posao, stan, kuću, lokal, pijacu...
Ko ima priliku da makar sa prozora svoga stana pogleda parking prostor za automobile ispred ustanova, lokala, kafana, hotela, kao i parkinge u gradskim stambenim četvrtima, videće da svakodnevno dolaze nove marke automobila, a kada vikend dođe, sve kao da ostaje pusto bez gotovo ijednog automobila. Kao da je sve otišlo da obiđe, ni ralo, ni motiku, već kuću, baštu, njivu, da pregleda poljoprivrednu mehanizaciju da bi se posle vikenda „oplemenjeni“ radom i zadovoljstvom vratili sveži i odmorni u gradski život i posao. I tako svakog vikenda.
A oni drugi, oni koji su potpuno napustili selo i došli u grad, obilaze pijace, razgledaju izloge (koje su uredili oni koji su otišli u selo na vikend), praznih ruku i džepova, prolaze ulicama nečujno, povučeni u sebe i svoj, neretko, beznadežan život. Ljuti su na sebe, na oca i majku, i na državu, i na nepravdu, i na Boga što ne mogu da nađu posao, što im otac nije ostavio „nekog prijatelja da im pomogne“ da uhvate vezu da se zaposle ma gde, pa makar to bilo i obezbeđenje nekog lokalnog funkcionera, u nekoj državnoj ustanovi - lokalnoj komunalnoj policiji, ili u gradskom saobraćajnom da voze autobus, ili u nekom restoranu sa i bez ikakve zvezdice, da imaju tezgu na buvljaku, da budu medicinski radnici u bolnici, portiri u nekom restoranu - bilo gde i ma šta da rade, samo da rade da su u društvu primećeni kao ljudi, a ne kao aveti i otpisani.
Ali sve to njima izgleda nedostižno jer te poslove već obavljaju oni srećnici koji vikendom odoše u selo da se uz rad odmore i priprave za naredni radni dan u gradu. Kriva je Drina, bila i ostala. Da li je moguće ispraviti krivu Drinu?
Bonus video:
