Rađamo se, umiremo i to je sve. Samo smo deo animalnog života. Fransis Bejkon
Još od Karla Krausa, koji piše „Poslednje dane ljudske vrste“ preko Roberta Muzila, Hermana Broha, Kafke, Beketa, Huana Rulfa, Ernesta Sabata, Karlosa Fuentesa i Siorana, ovaj vek je opsednut krajem svega. U slikarstvu, dovoljno je spomenuti nekoliko velikih umetnika silazne regresivne mutacije: Bejkona, Olbrajta i Dada Đurića. Oni bi na neki način mogli biti sakralni svetionici i predšasnici Zlatku Glamočaku, ali tek u smislu jednog zajedničkog duhovnog i duševnog disanja, u smislu „pobratimstva umetnika u svemiru“ o kome je govorio Tin Ujević.
Jer, Glamočak je krvopilni radenik na svojoj umetnosti i samorodna pojava u savremenoj svetskoj skulpturi. Ovaj umetnik je, nema sumnje „metafizičar u tami“, opsednut Valpurgijinom noći bića, svetom mračnih primisli koje dolaze iz „sjaja i senki Persefone“. On je osobeni teolog pustoši, koji ikonizuje čovečanstvo u raspadnom postludiju. Još pamtim njegov “jezivi spektakl” u ULUS-ovoj galeriji u Beogradu iz 1997. godine naslovljen “MADE IN SFRJ”.
Već u prvom suočavanju sa radovima Zlatka Glamočaka, posmatrač osetljivog duhovnog i duševnog sastava biva namah izbačen iz sedla pri pogledu na ljudske figure u groznim konvulzijama. Postavka sačinjena od crteža, skulptura bareljefa i instalacija u galeriji Centra za kulturu u Bijelom Polju ne samo da ponovo svraća pažnju na trajnu aktuelnost prisustva tela u vizuelnim umetnostima, već, nasuprot formalizmu Klementa Grinberga, oca modernističkog formalizma, suštinski rehabilituje fenomen telesnosti kao nezaobilazan u domenu vizuelne sfere.
Glamočakova skulptura najpre funkcioniše kao ideja forme u prostoru, a tek potom otkrivamo njen jezik koji omogućava istinitost. Sva u grčevitoj gestikulaciji, njegova skulptura napunjena je energetskim potencijalom i vitalnošću koja još uvek negira genetsku kapitulaciju. Otuda u njegovoj umetnosti nema depresivnosti, morbidnosti i nihilizma. Jer, kako učimo iz baštinjenih spisa, spas dolazi upravo od onoga koji kaže da spasa nema. Upravo u toj tački radovi Zlatka Glamočaka izlaze iz sfere panoptikuma i kabineta voštanih figura, proširujući polje realnosti i životnog demonizma.
Nasuprot polifonih vizuelnih i idejnih scenskih konstrukta Tadeuša Kantora ili Magdalene Abakanovič, kod Glamočaka se materija tela nije izgubila, već se još produbila do brutalizma nagog odranog tela sa vidljivim arterijama, venama, kapilarima i ranama. Mehanika pokreta njegovih „skulptura u kriku“ je takva da jasnu telesnu materiju ljudskih figura čini dramatičnom, a opet ukotvljenom u sadašnjosti.
Paradigmatičan primer za to je rad „Strvine“ koji čine nekoliko hiperrealistički predstavljenih odranih pasa što otkrivaju svoju zastrašujuću muskulaturu. Zlatko Glamočak miri tradicionalne likovne teme sa savremenom plastičkom osetljivošću koja, naravno, podrazumeva određenu tehnologiju koja odaje jedan, danas tako redak virtuozitet i perfekcionizam ruke.
Ove radove doista je proizvela strpljiva predanost usmerena koliko na detalj toliko i na celinu skulpture ili bareljefa. No, uprkos iluzionističkoj veštini, ove skulpture izvedene u poliesteru, bez odlivaka, se ne gube u ludilu zanatskog majstorstva i perfekcije. To nisu skulpture i bareljefi nekog nemogućeg sveta, već upravo ovog našeg sveta, u isti mah krvavog i divnog.
Fransis Bejkon, Ivan Olbrajt, Arnulf Rajner, Herman Niče, Dado Đurić, Kinholc i Zlatko Glamočak, sve je to u osnovi jedna ista krvna grupa koju povezuje slično umetničko disanje. „Bejkon predstavlja teror nad individuom, dok moje instalacije i bareljefi prikazuju teror sproveden nad celim kolektivom“ - eto kako Glamočak vidi razliku između Bejkonovog i svog rada. A zatim, u jednom razgovoru ovaj autopoetički osvešten umetnik kaže: „Ali, za mene je umetnost samo veličanstvena himna stradanja“.
Delo Zlatka Glamočaka duboko je u tajanstvenoj vezi sa ustrojstvom istorijskog konteksta. Ono upućuje ne samo na napetu stvarnost u kojoj živimo, već i na temporalnost prošlosti. Zato u njemu pronalazimo uzbudljivi odjek tema „Razapinjanja na krst“ i „Skidanje s krsta“. A od posmatrača ovih radova očekuje se samilosni gest, kao što su samilosni pogledi i gestovi lica oko krsta. Uzgred i samo Glamočakovo odevanje u plašteve na otvaranjima njegovih izložbi nije drugo do predstava ukazivanja na bol koji se rađa u središtu duše.
Glamočakove skulpture su provokativne i morbidne samo za površno oko. Ne zanima njega provokativno, jer provokativno kratko traje. Glavni predmet njegovog umetničkog bavljenja jeste ljudska patnja, bol, misao o sopstvenoj nedovoljnosti. Đorđe Kadijević precizno zaseca u samo srce ove umetnosti označavajući je kao „organski naturalizam“ i tvrdeći da je Glamočak „zagledan u strašne tragove koje sila ostavlja za sobom na svom putu ka pravdi“. U pitanju je, dakle, umetnost koja svedoči o vitalnosti ništavila, o agoniji leša koji se priprema u svakom čoveku, o agoniji bez kraja, o demonskoj hirurgiji dovedenoj do neuralgičnog stepena, o fundamentalnom ništavilu.
Glamočak je svestan simboličke moći ekspresionističkog gesta koji je kod njega u službi predstavljanja grča identiteta. Unutrašnja struktura njegove umetnosti je ekspresionistička do srži. No, njegovi radovi predstavljaju poučan primer kako se umetnik snažnim ličnim dahom (onim što Grci zovu pneuma) može izdići iznad ekspresionističkog patosa impulsom neke prvobitne sile, jedne pra-ekspresionističke distorzije koja se oslobodila kao iz vulkanske erupcije. Zato mislim da neću zvučati opskurno i mudrijaški ako ustvrdim da Zlatko Glamočak ide još dalje od Bejkona i Dada Đurića u prikazivanju raskomadane stvarnosti. U odnosu na ovu snažnu postavku u galeriji Centra za kulturu u Bijelom Polju množina izložbi koje možemo da vidimo u našim galerijama na prostorima bivše Jugoslavije izgledaju kao puka dekoracija. Jer, Glamočakov odrani čovek kao da pita: kako uopšte na svetu još uvek ima živih bića?
Ernesto Sabato je jedne prilike zapisao: „U našem vremenu samo veliki i nepodmitljivi umetnici naslednici su mita i magije. Oni su ti koji u škrinji svoje noći i svoje mašte čuvaju osnovnu zalihu ljudskog bića tokom ovih vekova divljačke otuđenosti“. Zlatko Glamočak je upravo jedan takav umetnik koji osnažuje i ovekovečuje našu svest o bolu i smrti. On nas upućuje da sagledamo to mračno ogledalo duboko u nama, te da ne zaboravimo one njegoševske „mrake Satanine iz adskog nasledija“.
To naročito sugeriše sugestivni bareljef ili bolje memorijalni friz posvećen nasilno otetim i stradalim ljudima u Štrpcima, bareljef u koga su ugrađena presna životna fakta. Čovek je neizlečivo nesrećan, tragičan i sam. Glamočakovo delo predstavlja viziju permanentnog čovekovog stradanja i patologije agresije savremenih inkvizitora. Pritom, etički momenat je ovde srećno spojen i izmiren sa estetičkim.
Radovi izloženi u nevelikoj bjelopoljskoj galeriji predstavljaju povest o našim telima koja odlaze, bolno svedočanstvo o zemaljskoj patnji čoveka zatvorenog u duboku žalost, u konačnost svog nedokučivog bola. Oni su tako dobro uritmovani da ne stvaraju utisak puke kulise za predstavu apokalipse, već otelovljuju samu Apokalipsu.
Bonus video:
