Na osnovu mojih istraživanja problematike tolerancije, smatrao bih teško održivim procenu koju je svojevremeno pružio slavni Volter (Dictionaire philosophique), a nedavno jednodušno podržao i Žak Derida (Derrida, Jacques & Vattimo,Gianni (2001): Die Religion, Frankfurt a.M.).
Prema toj proceni se najpre hoće povući linija vododelnica između ranog, izvornog hrišćanstva, "vremena prvih hrišćana" sa jedne, i njegove "izdaje" od strane potonje "katoličko-apostolske rimske crkve". Ta crkva treba da je naime tek unutar svojih vlastitih postupaka i dogmi pervertirala u "suprotnost Hristove religije" - kako to kritički primećuje Volter.
Ali, zar apostoli sv. Petar i sv. Pavle ne spadaju u "vreme prvih hrišćana" i izvornike hrišćanske doktrine? Međutim, u Petrovoj Drugoj poslanici se ipak ne propoveda uzorno tolerantan stav prema jereticima i otpadnicima od hrišćanskog pokreta. Isto tako ni u Pavlovim poslanicama Timoteju i Galatima. (Potsećanja radi, neka bude navedeno kritično mesto iz druge poslanice sv. Petra (2:12-14): “A ovi kao nerazumne životinje, prirodna bića stvorena da se hvataju i ubijaju, hule na ono što ne znaju, pa će u svojoj pokvarenosti i sami propasti, snoseći kaznu za nepravdu. ... primamljuju neutvrđene duše, imaju srce izvežbano u lakomstvu, oni su deca kletvi.“)
Takođe smatram nedovoljno tačnim Volterovo znamenito gledište, koje zdušno, bez ikakve rezerve potpisuje i Derida, a kojim se hrišćanskoj religiji (uz blagu ironiju) doznačuje tzv. "dvostruka prednost" u odnosu na druge religije. Ta "dvostruka prednost" se pritom sastoji u tome, što je:
(1.) ona (hrišćanska rel.) "uzorno tolerantna, jer bolje nego sve druge religije i dakle pred svakom drugom religijom naučava toleranciju", ali ujedno i u tome, što su (2.) hrišćani ljudi, koji su "do sada bili netolerantniji no svi drugi" (!) (up.: Derrida&Vattimo, 2001 : 38-39).
Radikalno milosrđe
Moja glavna primedba toj klasičnoj i poslednjih godina iznova reaktuelizovanoj oceni jeste, da se netolerantnost koje je bilo u okvirima hrišćanstva ne može svesti samo na dimenziju praktičkog postupanja pripadnika hrišćanske konfesije, a u opreci prema njenoj doktrini. Naprotiv ona je u ozbiljnoj meri utvrdljiva i u onoj drugoj, "teorijskoj", odn. doktrinarnoj dimenziji, t.j. u određenim programskim konfesionalnim opredeljenjima. Recimo poput prethodno navedenih poslanica sv. apostola Petra i Pavla. S obzirom na ukupne tekstualne datosti Novog zaveta, priznavanje poslednjega smatram naprosto pitanjem objektivnosti. Utoliko bi dakle, po mom sudu, prvi deo Volterove procene (1.) iziskivao jednu parcijalnu korekturu, premda se vrlina tolerantnosti u Novom zavetu doista afirmiše snažnije i upečatljivije no u svetim spisima nekih drugih velikih religija! Poslednjim se međutim ne potire prethodno konstatovano.
Pritom ovde smatram neophodnim ukazati na vrlo relevantnu i važnu okolnost, na koju se u relevantnoj literaturi najčešće ne obraća pažnja. Naime, da je zagovarnje tolerancije u hrišćanstvu znatno izričitije i artikulisanije u odnosu na vankonfesionalnu sferu, a nešto manje ubedljivo u odnosu na domen striktno konfesionalnih razilaženja! To pak interpreti koji operišu sa jednim uopštenim, paušalnim pojmom trpeljivosti često uopšte ne registruju.
Derida (FOTO: forumdas.net)
Tako se npr. u jevanđelju sv. Luke (6 : 27, 36-37) propovedaju opraštanje, simpatija prema neprijateljima te činjenje dobra onima koji nas mrze, praktikovanje molitvi za naše progonitelje i neprijatelje. Jednom rečju: radikalno milosrđe! Iste takve poruke se nalaze i jevanđelju sv. Mateje (5 : 40-41; 43-44).
Takođe se i kod sv. Pavla u njegovoj Poslanici Rimljanima (12 : 14, 17)i Poslanici Solunjanjima (5 : 14, 15) zagovara blagosiljanje naših progonitelja, striktno neuzvraćanje zla za zlo, stremljenje ka dobru svih ljudi bez razlike. Moramo međutim imati u vidu, da se to slavno, uistinu veličanstveno propovedanje tolerancije velikih apostola hrišćanstva u stvari usmerava ka vankofesionalnoj sferi, strogo uzveši ne dotičući domen (među-)konfesionalnih nesuglasica, sporova!
Kada se pak radi o regulisanju odnošenja prema različitim verskim shvatanjima, to su odgovarajući stavovi osetno manjoj meri tolerantni - kako je prethodno bilo naznačeno. Najviše što se ovde može izvući u pogledu razmatranog pitanja, bilo bi insistiranje na mogućnosti, da određeni hrišćanski propisi, odn. smernice postupanja koji se ne tiču uređivanja interkonfesionalnih odnosa, ipak indirektno mogu na izvestan način uticati i na te stavove.
U tom smislu je istaknuti savremeni nemački filozof Kurt Hibner ukazao, da Jevanđelje čovekoljubstva ne dozvoljava nikakvo podjarmljivanje drugih ljudi, pa tako onda i onih koji drugačije veruju. I zbog toga bi se hrišćanstvo moralo razumeti kao tolerantno prema ostalim konfesijama. Ipak, ovde bi bila preporučljiva i obazrivost, pošto - kako je prethodno izloženo – neki od samih pisaca hrišćanskih svetih spisa izgleda nisu uvek bili potpuno ubeđeni u to, da je njihovu veroispovest u svim relevantnim slučajevima neophodno u potpunosti razumeti baš na taj način!
Tekovina razvoja
U pogledu drugog dela Volterove procene (2.) na koju se nadovezuje Derida, valja svakako obratiti pažnju na svojstveni referencijalni istorijski horizont, unutar kojega se kreće njegovo viđenje ponašanja hrišćanskih vernika u odnosu na druge vernike.
Taj vidokrug seže naime od početaka civilizacije, pa do sredine 18. stoleća. Čak i unutar tog perioda, dala bi se međutim dovesti u pitanje egzaktnost kvalifikovanja upravo hrišćana kao ubedljivih šampiona netrpeljivosti ukupnog dotadašnjeg kulturnog razvoja. Smatram vrlo verovatnom pretpostavku, da je ovako radikalan Volterov sud dobrim delom donesen upravo pod teškim utiskom dramatičnih i krvavih sukoba protestanata i katolika tokom 16. i 17. stoleća u Evropi, kada je ona bila pretvorena u stravičnu klanicu.
Ta potresna istorijska iskustva su naravno i te kako vrlo relevantna, impresivna i poučna! Čini mi se međutim, da bi u okvirima jedne šire perspektive sagledavanja praktikovanja netrpeljivosti od strane pripadnika raznih konfesija prema inovernima, negativna ocena ponašanja hrišćana ipak morala ispasti bitno manje jednoznačnom.
Emprijski bi bila znatno primerenija konstatacija o svojstvenoj ambivalentnosti ukupnog istorijskog delovanja hrišćana s obzirom na pitanje interkonfesionalne tolerantnosti. Pritom se onda od poznog 18. stoleća na ovamo sve jasnije probija tolerantan stav prema konfesionalnim diferencijama, merodavnim načinom kasnije nedvosmisleno kodifikovan kroz vizionarske dokumente (poput Dignitatis humanae, i Nostra aetate) dalekosežno značajnog Drugog Vatikanskog koncila, 1962-1965. Puni značaj tih zadivljujuće dalekovidih dokumenata osećamo tek danas, u eri multikulturalizma!
Ovde se u stvari susrećemo sa jednim kulturološki vrlo zanimljivim fenomenom, na kojem se vredi zadržati. U pitanju je fenomen konsenzualno-hermeneutičkog usmeravanja i preusmeravanja recepcije jedne kroz izrazito dugu istoriju njenog delovanja fiksirane konfesionalne doktrine.
Tu nam najpre valja konstatovati, da u samim hrišćanskim svetim spisima (kao i njihovim potonjim tumačenjima) susrećemo nejedinstvena gledišta po pitanju ophođenja sa konfesionalnim diferencijama. Utoliko se za tumače i one koji datu doktrinu primenjuju otvara pitanje izbora, odn. stavljanja težišta na određena gledišta, uz potiskivanje drugačijih u drugi plan. Ili pak pokušaja jednog preistumačujućeg ujednačavanja teza. Kao sveti spisi (sacra doctrina), oni pak po pravilu nisu podložni dopisivanjima, ili direktnim tekstualnim prepravljanjima!
Ako se stoga kroz istoriju recepcije i praktikovanja na tim svetim spisima bazirane religije onda pojavi opredeljenje, da tu nejedinstvenost gledišta treba nekako prevazići i krenuti putem jednog od mogućih alternativnih shvatanja a od drugog dalekosežno apstrahovati, odustati, ili ga potpuno napustiti (u ovom slučaju putem zagovaranja konfesionalne tolerancije, umesto oprečnim putem zagovaranja konfesionalne netrpeljivosti), otvara se krupan tehnološki problem: Kako to onda zapravo izvesti?
Taj problem u sasvim eksplicitnom vidu praktično nije bio postavljan niti otvoreno dramatizovan, naročito kada se radi o crkvi, teolozima i crkvi bliskim intelektualcima. Umesto toga, to je obično rađeno na jedan neupadljiv, diskretan način, dakle uz najviše moguće očuvanje digniteta nasleđenih svetih spisa, jednim vrlo postupnim, tihim i često implicitnim stavljanjem van snage, ili potiskivanjem u drugi plan onih mesta iz svetih spisa, koja se više nisu smatrala sasvim odgovarajućima duhu vremena. Naravno, praćeno brižljivim, dobro odmerenim i osmišljenim teološkim opravdavanjima. Taj proces interpretativnog preusmeravanja u pravcu interkonfesionalne tolerancije se je odvijao tokom jednog veoma dugog istorijskog perioda, praćenog usponima i padovima.
Kašnjenje konsenzusa
Jedini značajniji otpor takvoj razvoju stvari došao je iz ultrakonzervativnih struja unutar hrišćanske crkve, od strane čuvenog biskupa Marsela Lefevra, koji je svojedobno zavapio zbog svojevrsnog relativisanja hrišćanstva u odnosu na druge religije, kao i iz njemu bliskih fundamentalističkih krugova. Takva reakcija zaslužuje respekt. Ne samo kao lični čin, nego i zbog toga, što se za nju takođe može naći izvesno uporište u određenim aspektima tradirane hrišćanske doktrine. Radilo bi se dakle o svojevrsnoj odbrani tradicionalizma! Ona nam sa svoje strane ujedno ukazuje na ono teško breme odgovornosti koje se preuzima sa svakim poduzetim hermeneutičkim preusmerenjem tumačenja svetih spisa.
Kako se sad takav razvoj može u retrospektivi oceniti? Njegov krajnji, za savremeni pluralni svet tako značajan rezultat je nesumnjivo pozitivan i dobar. Ono što nije dobro, jeste svakako predugo trajanje probijanja takvog shvatanja, njegovo svojevrsno istorijsko kašnjenje u odnosu na u međuvremenu višestruko manifestovane realne društvene potrebe regulisanja odnosa između različitih konfesija i religija. Ranije dosezanje konsenzusa o datom pitanju moglo je naime imati dalekosežne pozitivne posledice, poštedeti čovečanstvo teških iskušenja i destrukcija kakve su sobom doneli mučenja i ubijanja jeretika, verski ratovi, Bartolomejska noć...
Pitanje, zašto nije bilo moguće ranije dopreti do potrebnog konsenzusa, kojim bi bila izbegnuta onakva mučna istorijska iskustva je po mom sudu u stvari veoma kompleksno. Ono bi iziskivalo jedno vrlo detaljno istorijsko-sociološko istraživanje i po svoj prilici višeslojno, složeno objašnjenje. Verovatno bi naime pritom morali biti uzeti u obzir višestruki i heterogeni činioci – počev od čisto doktrinarnih, preko socijalno-psiholoških, privrednih, društvenih, te najzad i geostrateških ... Takođe nije izvesno, da bi objašnjenja za svaku istorijsku situaciju ili epohu ispala istovetna. Drugim rečima, možda bi se kombinacije delujućih faktora i odlučujućih uticaja ispostavile varijabilnima!
Formulisanje takvih objašnjenja bi onda bilo od pomoći, da se dugo izostajanje i kašnjenje konsenzusa po onom osetljivom i tako važnom pitanju shvati, učini razumljivim. Bolja razumljivost u ovom slučaju naravno ne bi značila ujedno i bolju prihvatljivost. I po cenu izloženosti prigovoru naknadne pameti, sa normativne tačke gledišta se pak mora imati i zadržati kritički, osuđujući stav u odnosu na srazmerno kasno probijanje onakvog konsenzusa u odnosu na tumačenje klasičnog hrišćanskog nasleđa. A pre svega i iznad svega, naravno u pogledu teških destruktivnih istorijskih dejstava i posledica sa kojima je ono bilo povezano.
“Zagonetka islama”
Da li smo onda danas definitivno oslobođeni svih daljih iskušenja u pogledu potencijalnog podleganja netrpeljivom ili čak nasilničkom ophođenju prema konfesionalnim diferencijama? Možemo konstatovati, da su se stekli doktrinarni, a velikim delom i istorijsko-ambijentalni uslovi za uspešno odolevanje toj vrsti iskušenja. Presudno će verovatno biti učvršćivanje i održavanje tradicije jedne nove kulture ophođenja sa verskim različitostima, te njeno globalizovanje u planetarnim razmerama.
To pak ne znači, da je sasvim isključeno dalje pojavljivanje određenih ekscesnih situacija u nekim regionima sveta, koje bi privremeno mogle izmaći kontroli. Ipak, takve pojave bi po svoj prilici imale značenje singularnih manifestacija bez šireg dejstva. Ono što ostaje kao otvoreno pitanje, pa i izazov u odnosu na započeto širenje nove kulture verske tolerancije u realnim istorijskim uslovima savremenog sveta jeste svakako pitanje, u kom pravcu će se definitivno uputiti razrešavanje „zagonetke islama“?
Dakle one velike religije, koja je u snažnom usponu u svetskim razmerama, katkad praćenom fenomenima izražavanja niskog nivoa tolerancije prema drugim religijama i kulturama, te nespremnošću na pomirljive i kompromisne stavove.
Pritom ne moramo bezuslovno prihvatiti famoznu Hantigtonovu tezu o pretećem „sudaru civilizacija“, u međuvremenu usvojenu i od strane nekih uticajnih državnika, da bismo uvideli neumitnu realnost izazova povezanih sa daljom ekspanzijom islama.
I da bi se suočili sa svojstvenom neizvesnošću njihovog konačnog ishoda! To su pitanja, koja danas samo još neodgovorni demagozi mogu gurati pod tepih, lagodno mašući omiljenom krilaticom da su „razlike naše bogatstvo“. Ono što ohrabruje, jeste lagano probijanje jedne nove generacije islamskih teologa, rasterećenih fundamentalizma i radikalizma. Njihovi, zasad samo hermeneutički pomaci, bi pod povoljnim političkim i istorijskim okolnostima mogli postepeno stasavati ka oblikovanju jedne inovirane tradicije razumevanja, doživljavanja i praktikovanja islamske religije, koja bi blagotvorno delovala u kontekstima međukonfesionalnih i međukulturnih interakcija savremenog sveta.
A njih će u predstojećim decenijama biti sve više ne jedino u sledu globalizacijskih trendova, komunikacijskih te privrednih preplitanja, nego već i po osnovu samog daljeg rasta ljudske populacije i sa njim povezanim migracijskim procesima te priključnim fenomenom ostvarivanja veće prostorne blizine ljudi različitog kulturnog identiteta. A u tom sledu i frekventnijih i trajnijih kontakata između pripadnika različitih konfesija i kultura.
Ljudski subjekti, nosioci poslednjih, za koje su naši preci znali još kao za stanovnike udaljenih zemalja ili kontinenata, za nas će sve više biti susedi sa kojima ćemo se trebati u životnoj svakodnevici razumevati i sporazumevati. I naše uzajamne odnose tako uređivati, da jedni drugima ne samo ne smetamo, već da bude moguć usklađeni saživot uz delotvorno funkcionisanje društveno-privrednih poredaka uz neusporeni opšti društveni razvoj na horizontima odmičućeg 21. stoleća.
I tu onda pitanja razumevanja drugih (pripadnika alternativnih kultura i tradicija), življenja ne samo jednih pored drugih već takođe jednih sa drugima, i najzad u optimalnom slučaju jednih za druge, te time involvirano dalekosežno prožimanje društvenih interacija tolerancijom i uzajamnim sporazumevanjem već poprimaju jedno sasvim praktično životno značenje. S one strane svekolikog moralisanja, i propovedanja lepih ideala!
Dalekovidi dokumenti Drugog vatikanskog koncila
Ono što je tako stasavajući u međuvremenu postalo tekovinom razvoja hrišćanstva je onda, bar što se tiče zapadnog hrišćanstva, najzad definitivno kodifikovano sredinom prošlog stoleća kroz dalekovide dokumente Drugog vatikanskog koncila.
I sada se već teško više može ići iza datim razvojem dostignutog priznavanja verskih različitosti i tolerantnog ophođenja sa njima. Drugim rečima, dalo bi se konstatovati, da se realno radi već o jednoj ireverzibilnoj hermeneutičko-kulturnoj evoluciji u sklopu (samo-)razumevanja jedne velike svetske religije, te da sada imamo pred sobom praktično jednu reformski preuređenu i prihvaćenu svetu doktrinu!
Galerija
Bonus video:
