Za razliku od nekih koji su izmislili toplu, Marko Vešović je otišao dalje i izmislio vlažnu vodu! Ne znam da li je već patentirao svoj izum! On uzme bilo čiji katren, ali isključivo u prevodu Kolje Mićevića, i ostrvi se na jedan njegov deo, često samo jednu reč, želeći da ga uništi u potpunosti. U redu. Ali, da je na svojim počecima malo čitao šta sam ja pisao o tom izumu vlažne vode, i da je ipak prošao malo kroz moju školu – da je cupkao na mojim kolenima – znao bi da, otkako se na svetu prevodi, nema ni jednog bilo čijeg katrena – a o sonetu da i ne govorimo – prevedenog bilo čijom rukom s bilo kojeg jezika na bilo koji jezik, na koji se ta njegova kritička metoda ne bi mogla dokazati još surovije nego na Kolji Mićeviću! I, naravno, na svim katrenima, sonetima i svemu što je dosad preveo Marko Vešović! Ovo drugo njemu je, jednostavno, nezamislivo. Tu je izvor njegove vlažne vode, koja vapi za rimom vlažna-lažna!
Izjavljujući, samouvereno do neba, da Kolja Mićević neće moći pobiti nijedan od njegovih zaključaka, Vešović je, jadna li mu majka, na portalu MJ okačio, naspram moga, svoj prevod Bodlerovog soneta Neprijatelj, kao njegov nepobitni uzor konačne prevodilačke veštine i istine! A reč je tek o retko uspelom prevodilačkom strašilu! Da bih to pokazao, zadržaću se delimično na prvom i četvrtom stihu drugog katrena i završnoj tercini, inače bi ovaj tekst bio udvostručen.
Kao što je orage-oluja, konstanta u prvom stihu soneta – za koju je Vešović našao nedovoljno jasnu reč nepogoda, jer kad kažemo nepogoda ne znači da se tu radi o oluji, nego možda i o poplavi, itd. – isto je tako i s reči idées koja zahteva, ako je ikako mogućno, da kao takva stoji i u prevodu na kraju prvog stiha drugog katrena:
Voilà que j’ai touché l’automne des idées…
(Doslovno: Evo dotakao sam jesen ideja)
Međutim, Vešović ne vidi, ne zna da vidi da Bodler ovaj prvi stih drugog katrena počinje svakodnevnom rečju voilà, evo, a završava ga s jednom iz filosofskog rečnika, idées, ideje. Evo i ideje dva su jasno naznačena krila stiha, i prevodiocu ostaje samo da pokuša da kako bolje zna ostvari tu ravnotežu između dve reči od kojih će naročito prva i u prevodu zadržati vrednost i smisao tek ukoliko joj je prevodilac obezbedio mesto koje joj je pesnik odredio, učvrstio na početku stiha: Evo..., itd.
Čak i čitalac koji ne zna dobro francuski može s lakoćom ustanoviti kakav je inverzijski haos od toga stiha načinio Marko Vešović! Evo se ugnezdilo u sredini stiha, a ideje su ga preduhitrile:
I jesen ideja evo dotakla me…
Sve je ispreturano. Pogledajmo posledice. Šta radi ovo I na početku stiha, kojega nema u originalu? To nije samo ritmička poštapalica – da je bar samo to! – nego opaki ugrozitelj smisla, jer kada Vešović kaže: I jesen ideja…, to znači da je pesnika pre toga moglo dotaknuti i proleće ideja i leto ideja, a zima će to učiniti posle jeseni! Da je bar, umesto I, rekao A: A jesen ideja, tim suvišnim A izbegao bi riziku da upropasti baš sve! Ali, mogu šapnuti Vešoviću jedno od zlatnih pravila za početnike: kad kod Bodlera nema veznika ET, ne treba ubacivati naš veznik I; ili: kad to ET postoji, obavezno treba zadržati to I. Ovo njemu možda liči na cepidlačenje, ali toliko puta sam se uverio – ne samo povodom tog ET – da male i kao nevažne reči, poput ovog voilà, nose sa sobom mnogo više toga nego što bi se u prvi mah reklo. Vešovićev prevod ovog stiha školski je primer za ovo što kažem. On nije preveo, nego udrobio Bodlerov stih!
Ali ovaj prevodiočev inverzijski kalambur: I jesen ideja evo dotakla me – apsolutno protivan Bodlerovoj prozodiji – samo je najava nepogode koja sledi. Jer završni deo stiha dotakla me predstavlja najdirektiniji atak na Bodlerovu klasičnu filosofiju versifikacije, u kojoj se on nije trudio da išta revolucioniše! Među svim rimama kojima smo mi, prevodioci njegovi, pogostili, usrećili ili rastužili, uvredili Bodlera, ovo je jedna od onih zbog kojih bi Bodler ošamario svoga prevodioca, kad bi mu se pružila prilika, a dotični prevodilac bi trebalo da mu podmetne i drugi obraz, ako ga ima. Ali još gora od ove rime je ona kojom se završava prevod soneta… Ali, polako.
Ako pogledate malo bolje, Bodler u prvom stihu kaže dotakao sam jesen ideja, j’ai touché…, a po Vešovićevom izvrnutom prevodnom postupku saznajemo da je jesen ideja dotakla me! Njemu nije jasno ko koga dotiče u stihu, da li jesen ideja dotiče pesnika ili pesnik dotiče jesen ideja, ili možda misli da to nije ni važno?! Razlika je bitna, zapravo immense. Vešović se izgleda bio zaneo mojim prevodom tog stiha, koji je svakako stajao s njegove neke strane dok je pravio svoj, poveo se sasvim za njim, u stvari za ogromnom greškom – immense erreur, koja ipak nije infinie erreur, a njemu prepuštam da meditira o nijansi izmedju ova dva prideva – koju sam ja svojevremeno počinio i koju sam primetio tek kasnije, i još je više shvatio nadvivši se nad Vešovićev prevod! Neko ko grmi i ko zna šta sve ne čini kad se zakači za neku moju navodnu grešku – koja to često i nije – sada jednostavno, pohlepno, doslovno preuzima, plagira grešku iz tuđeg, i to mog prevoda! To je nešto novo u celokupnoj praksi i kritici prevođenja, raritet...
Zaista, plagirati grešku, to može samo Vešović-grešović! Mogao bi i to patentirati uz izum vlažne vode! Ipak, to ne bi smelo da se događa nekome ko je samoga sebe proglasio za profesionalca! Jer, kad je reč o jednoj kratkoj pesmi od četrnaest stihova, i kad želiš da je prevedeš bolje od svih prethodnika i, ako je ikako mogućno, i od Kolje Mićevića, onda zaista ne uzmi ništa što nalaziš kod tih prethodnika, ne plagiraj njihove greške, ne kradi im rime, budi po svaku cenu različit!
Još ovo o Vešoviću kradljivcu, plagijatoru tuđih rešenja: čini mi se da je već neki prevodilac, pre njega, upotrebio početnu rimu soneta, nepogoda-ploda, koja se zaista nudi kao sama od sebe, iako je ponekad opasno uzeti ono što se nudi kao samo od sebe; ali pouzdano znam da je Vešović izvršio pljačku u prvoj verziji moga prevoda Neprijatelja, preuzevši mi drugu rimu sjalo-malo; koju je, da bi se zakamuflirao bar trideset posto, pretvorio u prosjalo-malo, dodavanjem tog njemu tako dragog prefiksa pro! To potkradanje moje rime je tim neprofesionalnije jer je reč o slabijem rešenju, koje sam ja kasnije zamenio drugim. Vešović dakle krade i potkrada i zadovoljava se onim što ja odbacujem! Ide za mnom i kupi ćorke… Glođe moje rime!
Preskačem kraj prvog i ceo drugi stih ovog drugog katrena od čega je Vešović uspeo da ostvari verovatno jednu od najvećih, ikad načinjenih prevodilačkih havarija – jer bi mi za tu demonstraciju bio potreban prostor celog ovog teksta – i nastavljam s upozorenjem čitaocu da je Vešović sklepao završni dvostih tog drugog katrena, tako što je načinio jedno opkoračenje kojega kod Bodlera nema ni u snovima:
- pa sakupi snòva
Poplavljenu zemlju, gdje je voda jame
Izrila, i nisu manje od grobova.
Povodom Bodlerovih opkoračenja, Vešović je morao da, kao i povodom veznika ET, zauzme jedan unapredni stav: gde kod Bodlera nema opkoračenja, neće ga biti ni u prevodu; gde opkoračenja ima, biće ga i u prevodu. Sve ostalo je slabost. Jer, opkoračenje je kod Bodlera, kao i kod Dantea, jedan od najupečatljivijih tehničkih postupaka, nimalo mehanički, još manje mehanicistički – kako bi rekao Mocart, ciljajući na v-lažne virtuoze – ali zna se kad i gde, i to prevodilac mora da poštuje do poslednje jote… Ali Vešović je na hiljade svetlosnih od toga da ispuni takav formalin uslov. Ukratko: njegova tehnika stiha je očajna. To je upravo bio razlog što sam još oko 2008, prilikom prvog izjašnjavanja o njegovom prevodu Cveća Zla, i rekao gospodji V. S.-Đ, da je to ”prljav” prevod.
Najzad, kao kruna svega, završni tercet soneta! Tu se Marko Vešović prevazišao. Prevodeći sliku Le temps mange la vie, Vreme jede život, inverzirao je glagol i imenicu, a, da bi pripremio svoj završni efekat, dosetio se najnebodlerijevskijeg oblika glagola jesti – u sadašnjem vremenu – tj. ije, Vrijeme život ije. Pripisati Bodleru, gradskom i to pariskom gradskom pesniku prvoga reda, jedan ovakav provincijalizam, oblik seljačkog govora koji bi u nekom drugom slučaju, kod nekog drugog, lokalnog pisca mogao imati smisla, znači zaista polupati lončiće, i činiti bilo šta! Vešović je možda poskočio od oduševljenja jer je to ije izvadio iz Vrijemena, ali to nije opravdanje za takvu rogobatnost. Vešović ije, Vešović i je i nije!
Završnica soneta u prevodu je istinski fenomen. Bodler jasno kaže da Vreme, taj mračni neprijatelj, koji nam grize Srce, od krvi koju gubimo raste i jača:
Et l’obscur Ennemi qui nous ronge le Coeur
Du sang que nous perdons croît et se fortifie.
Stisnut u tesnac dvanaesterca, što je razumljivo, Vešović iznenađuje čitaoca jer Ennemi, koji je u naslovu preveden kao Neprijatelj, u ovom stihu postaje Dušman! Reč je o gigantskoj borbi za slog-dva manje, to treba razumeti! Ali, da bi izbegao taj nesklad, neprijatelj pa dušman, koji zaista mora da zbuni tumača te pesme u prevodu – i što bi ga navelo na ko zna kakve pogrešne zaključke – zar Vešoviću nije palo na pamet da Dušmana stavi i u naslov soneta, čime bi sve došlo na svoje mesto? Ovako, nov i neobjašnjiv promašaj samoubeđenog profesionalca! Uostalom, pitam se koliko je Dušman sinonim za Neprijatelja? Ne više nego immense za infini, nepogoda za oluju. Neko može reći da je Vešovićev neprijatelj, i ne mora mu zbog toga biti dušman, ali on će automatski tome nekom biti i neprijatelj i dušman.
Ali, ključ za razumevanje Vešovićevog promašaja u prevođenju ovog soneta, nalazi se u tri poslednje reči. Tu smo zatečeni u antologijskom trenutku prevodilačkog svaštočinjenja! Dok Bodler kaže: croît et se fortifie, raste i jača (učvršćuje se, čak ubedemljuje se), Vešović, da bi, po svaku cenu i što brže, glavom bez obzira, izašao iz tog sonetnog lavirinta u kome se izgubio, eliminiše glagol fortifier, stavlja tačku, i celu stvar završava kratko, reklo bi se postskriptumski, i ispisuje svoj prevodilački nadgrobni natpis:
Sve veći je.
Nastranu što ovaj iskaz, izdvojen kao što ga je Vešović izdvojio – stavljajući ga između dve tačke – ima u sebi veliku količinu opscenog, taj postupak skraćivanja je opasno uplitanje u Bodlerovu prozodiju, modernizacija koja protivreči svemu modernom u Bodleru. Nema sličnog primera takvih kratkoća – a i da ima, pa šta! – u drugim pesmama Cveća Zla, a sve to da bi prevodilac kako-tako ostvario bednu rimu ije-veći je – goru od one dotakla me-jame – utoliko nepodnošljiviju jer je završna, jer u potpunosti upropašćuje poentu soneta, karikira Bodlerovu versifikacijsku koncepciju koja je ostala u okviru od Akademije propisanog Rečnika rima. A u kakav bi rečnik rima Vešović strpao svoje dotakla me i veći je?
Ali to nije sve; zaista, poslednja tercina je dupke puna laboratorija prevodilačkog divljanja! Jer, Bodler kaže kako nam Vreme, taj mračni neprijatelj, ronge le coeur, a Vešović očajno prevodi – zbog očajne rime s dođe – da nam Veme srce glođe! On koji trabunja o hiperboli, parafrazi i paradoksu, prevodi kao da je Vreme nekakvo pašče koje glođe bačenu kost, umesto da to prevede kao: što nam rije (grize, izgriza) srce; a, kad bi se potrudio, možda bi našao još bolje rešenje od ova tri!
Ponavljam, završavajući, jer i ovaj moj tekst sve duži je: Vešović je bespoštedno kritikovao moje prevode, u redu; ali, dati svoje aljkave, nedorađene i, rekao bih groteskne enti-prevode, kao ovaj soneta Neprijatelj, a ponašajući se kao da najavljuje nepobitne istine, to graniči s dubljim vidom otuđenosti u prevodu, on je ne lost već alien in translation. Zaslepljen onim što sam ja učinio – iako nije ni približno sagledao koliko je to beskrajno prostranstvo – i, svestan da je odocneo da načini nešto slično, Marko Vešović glođe svoje srce tu pred svima nama. Pakao. On se očajno ponavlja, i ponavljajući se postaje jednoličan, dosadan sa svim tim opštim psovačkim i pljuvačkim i, sve u svemu prostačkim, mestima, zaista nedostojnim jednog profesionalca, doduše samoproglašenog, koji se vremenom pretvorio u jednu samoispljuvanu krpetinu. Međutim, da je malo više čitao – ali to zaista neće stići – Pola Valerija, oko koga sada zavidno kruži sa svojom bivšom učenicom, opsednut mnome, naišao bi i na ovu rečenicu: Svaka pljuvačka pravi kružnu putanju!, koju je Valeri zapisao u jednu od jutarnjih svesaka, kad je Andre Breton, na koga me Vešović nemalo podseća – a to poređenje odavno nije nikakav kompliment – već na prvoj stranici Manifesta Nadrealizma, u mimohodu, popljuvao nedužnog Edgara Alana Poa, aludirajući na Valerija!
Hoće nemirko Marko – zaista, voda je mokra – iz svog mikro sveta da pređe u sanjani makro svet Velikog Majstora! I tako od samog sebe pravi ono što se frojdovski i u tri jezika zoVe chow-witz!
Bonus video:
