Dok ovo pišem, u SAD se vodi jedna od najznačajnijih pravnih bitaka još od one za rasnu jednakost tokom 50-tih i 60-tih godina prošlog vijeka. Vrhovni sud ove zemlje razmatra ustavnost zabrane istopolnih brakova kroz dva nevezana pravna slučaja. Ukoliko konačna odluka suda bude išla u prilog istopolnim brakovima, posljedice će biti istorijske, imajući u vidu da su u čak 41-oj američkoj državi takvi brakovi zakonom zabranjeni. Na drugoj strani Atlantika, u Francuskoj, situacija je veoma slična. Ostalo je samo da sljedećeg mjeseca Senat potvrdi većinski izglasanu odluku Parlamenta, pa da „brak za sve“, kako Francuzi tepaju novom zakonu, postane realnost.
Reakcija javnosti u obije države je podijeljena. U Vašingtonu, pred Vrhovnim sudom, kordon policije skoro svakodnevno odvaja demonstrante sa zastavama duginih boja od onih sa raspećima. Na hiljade katoličkih, islamskih i jevrejskih reakcionara, ujedinjenih sa krajnjom desnicom, je nedavno na ulicama Pariza „branilo porodične vrijednosti“ s tolikim žarom da je policija morala da upotrijebi suzavac. Uprkos tome, u ovim državama se debata o istopolnim brakovima odvija na manje ili više civilizovan način. To nažalost nije slučaj u zemljama istočne Evrope. Nasilje na gej paradama u Beogradu i Splitu je najbolji pokazatelj da zabrinjavajuće veliki dio stanovništva našeg područja i dalje preferira rješenje kontroverznih pitanja pesnicama u odnosu na argumente. Jedan od razloza za to je što su argumenti protivnika homoseksualizma vrlo slabi. U ovom tekstu želim da razmotrim njihove najvažnije argumente. Pokazaću da ne postoji nijedan valjani razlog da homoseksualne sklonosti smatramo nemoralnim, niti da se protivimo istopolnim brakovima ili usvajanju djece od strane homoseksualnih parova.
U tekstu ću koristiti pojam „homoseksualizam“ - i, ponekad, sintagmu „homoseksualno ponašanje“ - s ciljem da obuhvatim neke uobičajene sklonosti i postupke homoseksualnih osoba, bilo da se one odnose na privatno ili javno, erotsko ili seksualno ponašanje (npr. seksualni čin osoba istog pola, poljubac u javnosti, itd.) ili na društveno-političko ponašanje (npr. istopolni brak, usvajanje djece, LGBT aktivizam, itd.). Ovim svjesno proširujem značenje ovih pojmova zarad ekonomičnosti.
Slika Dejvida Hoknija
Koji su, onda, argumenti za nemoralnost homoseksualizma? Neke religiozne osobe smatraju da je homoseksualizam nemoralan jer je suprotan Božjoj volji, opravdavajući taj stav citatom iz omiljene im svete knjige. Argument ne stoji iz dva razloga. Prvo, moralnost homoseksualizma je otvoreno pitanje unutar mnogih velikih religija. Primjerice, u Rimokatoličkoj crkvi postoji jaka frakcija, sastavljena od brojnih grupa koje okupljaju obične vjernike, sveštena lica i teologe (poput nedavno preminulog milanskog kardinala Carla Marie Martinia), koja promoviše ideju da su istopolni brakovi u skladu sa hrišćanskim učenjem. Drugo, čak iako je homoseksualizam vidljivo suprotan dogmi religije koju prihvatate, ako tvrdite da je razlog za njegovu nemoralnost neki sveti spis, vaš argument je nevaljan. Razlozi za moralnost ili nemoralnost postupaka nisu u Bogu ili u svetim knjigama (o ovome sam pisao u članku „Moralnost bez Boga“, Art, 5. januar 2013.). Ubistvo nije pogrešno jer Biblija tako kaže. Niti je neka sura iz Kur'ana krajnji razlog zašto je pomoć ljudima u nevolji nešto što bi smo trebali da uradimo. Zato homoseksualizam ne može biti nemoralan jer tako piše u svetim knjigama, već jedino zbog nezavisnih razloga.
Najčešće pomenut razlog ove vrste je da je homoseksualizam neprirodan. U kom je smislu neko ponašanje prirodno ili neprirodno? U Zakonima, Platon tvrdi da je seksualno opštenje osoba istog pola neprirodno jer takva pojava ne postoji među životinjama. Savremena zoologija pobija ovaj argument. Homoseksualno ponašanje primijećeno je u 1500 vrsta, od primata do ptica. Čak 10 odsto domaćih ovnova su gej. Štaviše, pretpostavite da homoseksualizam nije primijećen ni u jednoj vrsti do ljudskoj. Da li bi zaključak o njegovoj nemoralnosti tada slijedio? Naravno da ne. Moramo razlikovati prirodnost od moralnosti postupaka. Borba za opstanak i silovanje su prirodna ponašanja u smislu da su rasprostranjena među životinjama. Ipak, monstruozno je i pomisliti da bi ova ponašanja, kada bi ih ljudi upražnjavali, zbog toga što su prirodna, bila ujedno i moralna. S druge strane, mnogo je moralnih djela, poput bezinteresne pomoći dalekim strancima ili neprijateljima, koja su svojstvena samo ljudima.
Najčešće pomenut razlog ove vrste je da je homoseksualizam neprirodan. U kom je smislu neko ponašanje prirodno ili neprirodno?
Prirodnost se može shvatiti na drugačiji način. Argumenti protiv homoseksualizma koje nalazimo u poslanicama apostola Pavla, kod Avgustina i, u složenijoj formi, kod Kanta, pozivaju se na moralni značaj prokreacije. Po ovim argumentima, svrha ljudske seksualnosti je u nastavku vrste. Kako seksualno opštenje osoba istog pola ne vodi prokreaciji, homoseksualizam mora biti nemoralan. Ponekad se ovaj argument predstavlja kroz formulu univerzalizacije, pitanjem „Šta bi bilo kada bi svi bili homoseksualci?“ Naša vrsta bi izumrla, te je stoga homoseksualno ponašanje moralno pogrešno.
Ideja o prokreaciji kao jedinoj svrsi ljudske seksualnosti je apsurdno restriktivna. Po njoj je svaki seksualni čin koji ne vodi prokreaciji, uključujući i onaj između neplodnih heteroseksualnih osoba, nedozvoljen. Aseksualne osobe i pojedinci koji se svjesno odluče na život bez potomstva su, po ovoj ideji, nemoralni. Koliko je ona restriktivna dovoljno govori i činjenica da je zvanično gledište Rimokatoličke crkve drugačije. U enciklici Humanae Vitae pape Pavla VI (koja se oslanja na argumente Tome Akvinskog), pored reproduktivne, navodi se i „ujedinjavajuća“ funkcija seksa. Ujedinjavajuća funkcija označava jačanje ljubavi među supružnicima i njihove veze s Bogom. Ona ne mora nužno voditi reprodukciji. Glavni problem rimokatoličkog gledišta je da objasni zašto seks neplodnih heteroseksualnih parova ispunjava ujedinjavajuću funkciju, a homoseksualni seks, u principu, to ne bi mogao da učini.
Ovaj problem na stranu, pomenuti argument u formi univerzalističkog pitanja takođe ne stoji. „Šta bi bilo kada bi svi učinili X?“ nije valjano pitanje na osnovu koga možemo zaključiti je li X ili ne nemoralno ponašanje. Po ovoj formuli bi, recimo, celibat bio nedozvoljen. Pobijajući argumente homofoba svoga vremena, u kultnom eseju Prestupi protiv samoga sebe: pederastija (Offences Against One's Self: Pederasty), britanski filozof i otac utilitarizma, Jeremy Bentham primjećuje da „ako bi homoseksualce trebalo žive spaljivati samo iz razloga njihovog negativnog uticaja na natalitet, onda monahe treba peći na tihoj vatri“. Uostalom, monaški život je izbor, a homoseksualni nije.
Benksijev grafit
Postoji još par popularnih, iako loših, argumenata protiv homoseksualizma. Neki ljudi vjeruju da je homoseksualni seks inferiorniji od heteroseksualnog zbog toga što je, navodno, fokusiran samo na zadovoljstvo. Ova tvrdnja je predrasuda. Promiskuitet, ljubav i vjernost su odlike kako heteroseksualnog tako i homoseksualnog odnosa. Neke sociološke studije potvrđuju da gejevi, u prosjeku, imaju više partnera od heteroseksualnih muškaraca (lezbijke se po tom pitanju ne razlikuju od heteroseksualnih žena). Ovi rezultati nam možda mogu reći nešto o moralnom karakteru tih muškaraca ali ne i o moralnosti homoseksualnog odnosa kao takvog.
Često čujemo i da je homoseksualni seks štetan po zdravlje. Tačno je da je rizik od dobijanja polno prenosivih bolesti ili hepatitisa B uvećan upražnjavanjem analnog seksa bez zaštite, kao i da takav odnos, i s upotrebom prezervativa, uvećava rizik od dobijanja raka debelog crijeva. Međutim, jedino što iz toga možemo da zaključimo je da sigurni seks treba da bude prioritet osoba koje se odluče za takav odnos. Povrh toga, štetnost nekog postupka po zdravlje nije dovoljan razlog da ga smatramo nemoralnim (u protivnom bi, recimo, borilački sportovi bili nemoralni). Pored razloga štete postoji i razlog ličnog izbora. Lični izbor nije važniji razlog u svakom slučaju ali jeste u pitanju moralne dopuštenosti homoseksualnog seksa.
Neki ljudi vjeruju da, iako seks osoba istog pola nije nemoralan, homoseksualcima ne treba dozvoliti da svoje sklonosti iskazuju u javnosti. Radi se o čuvenoj rečenici: „Ne zanima me šta rade u privatnosti svoje sobe, sve dok ne izađu na ulicu“. Malo je koji argument toliko dvoličan. Iskazivanje svojih stavova i identiteta u javnosti, u granicama moralne dozvoljivosti, je osnovno ljudsko pravo. Gej parade upravo postoje s razlogom da bi se skrenula pažnja na kršenje ovog prava. Ako vjerujete da nema ništa problematično kada se heteroseksualni par drži za ruke dok šeta ulicom i ako zaista vjerujete da homoseksualne sklonosti nisu nemoralne, zašto bi vjerovali da homoseksualni par ne zaslužuje isto pravo?
Ukoliko vjerujete da je homoseksualizam nemoralan, vrijeme je da upotrijebite razum. Ne dozvolite sebi da budete na pogrešnoj strani istorije
Okrenimo se konačno pitanju homoseksualnog braka i usvajanja djece. Ukoliko sve ranije rečeno stoji, nema razloga zašto brak mora biti životna zajednica isključivo žene i muškarca. Da bi ste to pokazali ne možete citirati važeće zakonodavstvo ili rimsko pravo. Takav argument je cirkularan. Možete doduše tvrditi, poput australijskog katoličkog filozofa Johna Finnisa, da legalizovanje brakova osoba istog pola prijeti stabilnosti heteroseksualnog braka. Vjerovatno je da će se, po legalizaciji, neki prikriveni homoseksualci i biseksualni avanturisti koji žive u heteroseksualnom braku odlučiti za razvod, ali takvi slučajevi su isuviše rijetki da bi u ozbiljnom smislu ugrozili heteroseksualni brak.
Brak je institucija koja sobom nosi i niz prava, među kojima je i pravo na usvajanje djece. Protivnici homoseksualnog braka tvrde da takav brak šteti usvojenoj djeci. Ne postoji niti jedna ozbiljna empirijska studija koja to potvrđuje. Prvo, popularan je mit, pobijen u nauci, da su homoseksualci skloniji zlostavljanju djece (o tome vidjeti bilo koju studiju A. Nicholasa Grotha, pionira psiholoških istraživanja o zlostavljanju djece). Drugo, netačno je da će djeca usvojena od strane homoseksualnog para imati psihičkih problema, sigurno ne više nego što bi imali pod starateljstvom heteroseksualnog para ili živeći u domu za djecu bez roditelja. Treće, procenat djece koje podižu homoseksualni roditelji a koja kasnije „postanu“ homoseksualci nije veći od procenta onih koje podižu heteroseksualni roditelji (o svim ovim stavkama vidjeti izvještaje Američke pedijatrijske akademije, najvažnije profesionalne organizacije pedijatara u toj zemlji).
Diskriminacija homoseksualaca, u ličnim odnosima ili zakonskom zabranom istopolnih brakova, je jedna od najjasnijih nepravdi koju je, na svu sreću, danas moguće ispraviti. Ukoliko vjerujete da je homoseksualizam nemoralan, vrijeme je da upotrijebite razum. Ne dozvolite sebi da budete na pogrešnoj strani istorije.
(Autor je doktorant filozofije na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i heteroseksualac)
Bonus video:
