Na reprezentativnom Festivalu evropskog filma u Los Anđelesu, kao veliki događaj priređena je retrospektiva reditelja Vlatka Gilića.
Veliki gospodin našeg filma i našeg grada može se sresti u šetnjama Knez Mihailovom
Prikazivanje Gilićevih dela "Homo Homini" (1970), "Zategni dele" (1970), "In Continuo" (1971), "Juda" (1972), "Dan više" (1972), "Moć" i "Ljubav" (1973) započelo je 5. marta u Pacifičkom filmskom arhivu na Berkli univerzitetu, nastavljeno na Univerzitetu Kalifornija u Irvinu, a potom u Los Anđelesu - u Spilberg sali američke Kinoteke na Holivud bulevaru.
Gilićevi filmovi biće prikazani i u Ostinu, Sijetlu, a tokom aprila i u Njujorku. Tako će se sa delima nastalim pre 40 godina, koje je stvorio jedini reditelj iz jugoistočne Evrope koga su američki kritičari svrstali među 50 velikana svetske kinematografije (uz Čaplina, Velsa, Hičkoka, Tarkovskog, Felinija, Kjubrika, Bergmana, Kurosavu...), upoznati nove generacije studenata filmske umetnosti i sadašnja publika.
S druge strane, retrospektiva Gilićevih ostvarenja na Festivalu evropskog filma koja je, verovatno, već deseta koja se u Americi priređuje našem reditelju tokom prethodnih decenija, nama možda govori nešto drugo - o našem kulturnom i duhovnom paradoksu.
Jer, Vlatko Gilić, pored toga što ne snima i što je isključen iz našeg filmskog života već 30 godina, u Srbiji nije imao nijednu retrospektivu do sada! Dela umetnika koja se nalaze u Filmskom odeljenju Galerije modernih umetnosti u Njujorku kao deo svetske kulturne baštine (pohranjena su u kapsuli najvećih stvaralačkih vrednosti, u skloništu od svakog mogućeg razaranja, pa i atomskog), našoj publici nije omogućeno da ih vidi!
U tim neobičnim, neformalnim šetnjama beogradskim centrom, od Gilića se može naučiti gotovo sve
A Vlatko Gilić je tu, među nama, priliku da se druže s njim imaju njegovi studenti magistarskih i doktorskih studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i Fakultetu likovnih umjetnosti na Cetinju.
Veliki gospodin našeg filma i našeg grada može se sresti u šetnjama Knez Mihailovom, i ukoliko imate privilegiju da s njim povremeno podelite kafu i neke prepodnevne razgovore, uvek će vas zadiviti njegova radost življenja, jer gorčina ne dolikuje pravom umetniku, smirenost kojom prihvata "poredak stvari", svoju poziciju da je ovde "zabranjivan" i "izbrisan" ne samo od komunističke, nego i od svih drugih vlasti koje su se smenjivale.
I sada, dok se u Los Anđelesu njegova retrospektiva odvija kao filmski događaj, on je ovde, u Beogradu, spreman da ćaska o zimi koja nas napušta, prvom danu proleća.
Posljednji igrani film koji je Gilić snimio bio je "Dani od snova" 1980. Od tada, bez obzira na domaće i svetske nagrade koje je imao, za 33 godine od države nikada više nije dobio sredstva za snimanje novog filma, a sve je počelo tako što je neko od tadašnjih komunističkh cenzora njegove filmove proglasio "antidržavnim".
Gilić, nažalost, ovde nije imao nikoga ko je hteo da mu pomogne. Onako kao što je Ingmar Bergman omogućio Tarkovskom da snimi novi film nakon proterivanja iz Rusije. On je najveći od nas, govorio je Bergman, i mora da radi.
Gilić je, međutim, ovde "eliminisan", iako je redovno učestvovao na svim našim konkursima. Iza njih ostalo je oko deset scenarija spremnih za snimanje. A kad piše scenario, on u mislima pravi knjigu snimanja i mentalno zamišlja svaki kadar. Ostavlja samo onaj deo koji je i za njega tajna, koju bi otkrivao tokom snimanja...
Neka im se "bunkerišu" filmovi, neka ih zabranjuju, samo ne treba proterivati ljude koji su vezani za svoju zemlju
A u tim neobičnim, neformalnim šetnjama beogradskim centrom, od Gilića se može naučiti gotovo sve - da je naša stvarnost beskonačna, da nije samo ono što jeste, već ono što od nje napravimo, da se ovaj svet može snažno izraziti, a da se ne priča, da se cela umetnost bazira na nesvesnom, gde su kao tajna uskladišteni milioni godina, da je film ono što nije iskazano i ono što nije smešteno u kadar, da treba slediti snove, jer je u njima smešten čitav kosmos našeg života, da vreme ne postoji, i da je važno samo pitanje zašto je čovek rođen, ako ne ostvari ono zbog čega je rođen...
Kaže da se ljudi uvek nađu u svojoj usamljenosti - Tarkovski, najveći ruski reditelj koji je bio potpuno usamljen, napravio je film "Rubljov" o najvećem slikaru u svom narodu. Drugi veliki ruski reditelj, Sergej Paradžanov, bio je zatvoren.
I pamti se kako je tada Vlatko Gilić molio glumca Sergeja Bondračuka, koji je u to vreme bio ministar kulture Rusije, da Tarkovskog i Paradžanova, s kojim je bio veliki prijatelj, i u čijem je društvu proputovao Sibirom i Ukrajinom, ne proteruju.
Neka im se "bunkerišu" filmovi, neka ih zabranjuju, samo ne treba proterivati ljude koji su vezani za svoju zemlju, jer to znači da će izgubiti impuls za arhetip.
Da li je "proterivanje" Vlatka Gilića iz filmskog života možda još teže, jer Tarkovski je ipak radio u inostranstvu, a on je "prognan" svojim delom?
(Večernje novosti, Beograd)
Galerija
Bonus video:
