Pre nekoliko godina kupio sam Halivelov vodič kroz film, sa hiljadama odrednica koje se protežu do doba nemog filma. Tu su navedena ne samo imena glumaca, scenarista, reditelja i producenata, nego i kratki sižei i izvodi iz ondašnjih recenzija. Planirao sam da Vodič koristim da se informišem o starim filmovima koji se prikazuju na televiziji ili koje mogu da iznajmim u video klubu, što sam povremeno i radio.
Međutim, s vremena na vreme, kad bih ga ugledao otvarao sam ga nasumično i počinjao da čitam. Obično bi mi pažnju privukao neki naslov, nešto neodoljivo poput Poziva se doktor Smrt, Ostrvo zaboravljenih grehova ili Smernost i pilula, o devojci koja „uzima majčine pilule za kontracepciju i zamenjuje ih aspirinom, što zatim izaziva brojne komplikacije“. Jednog dana sam shvatio da sam od dvanaest ili petnaest filmova na svakoj stranici Vodiča po pravilu gledao makar jedan, a češće i nekoliko.
Čak i kad mi naslov ništa nije značio, zaplet i ime nekog glumca probudili bi mi davna sećanja i video bih sebe povijenog u nekom mračnom bioskopu, gde sam bežao iz škole ili kao stariji crkavao od dosade gledajući neki britanski film kao što je Senka mačke. Ovo me je šokiralo. Ako sam pogledao sve te filmove, zapitao sam se, kako li sam imao vremena da spavam, jedem, čitam knjige, držim predavanja, brinem o porodici i napišem stotine pesama? Poput miliona drugih koji su odrastali četrdesetih, dobar deo života proveo sam gledajući stotine i stotine filmova, od ozbiljnih remek dela filmske umetnosti do bezvrednog smeća.
Kradljivi bicikala, film nakon kojeg se postaje esteta
Krivi su moji roditelji. Oboje su obožavali filmove. Jedna od mojih najranijih uspomena iz Drugog svetskog rata u Beogradu, gde sam odrastao, jeste odlazak na projekciju filma Bastera Kitona. Ni nacistički ni ruski tenkovi nisu mogli da spreče moju majku da odlazi u bioskop i da me vodi sa sobom, iako ne mogu da zamislim da je bilo redovnih projekcija dok su nam saveznici bacali bombe praktično na glavu ili dok su Nemci sprovodili policijski čas od deset uveče.
Moja jedina zamerka bilo je to što me je vodila da gledam filmove za odrasle, gde su ljudi neprekidno razgovarali, dok sam ja tonuo u san i budio se usred filma da zateknem neki crno-beli prizor – recimo, muškarac i žena voze se u kolima po pustom autoputu, talasi se razbijaju o greben pod tmurnim nebom, ili, malo zanimljivije, pas koji juri petla. I dan danas mi je glava puna takvih vizuelnih fragmenata; bilo da su obični ili čudni, meni će ostati večito misteriozni jer su odvojeni od radnje pa tako egzistiraju izvan vremena. U doba pre televizije, filmovi nisu imali veliku konkurenciju u takmičenju za naše snove.
The Tin Man, 1934.
Oduvek mi je bilo čudno što pisci i pesnici moje generacije, i oni malo stariji, ne govore puno o uticaju filmova na njihova dela, a ipak je naše poznavanje sveta poticalo upravo iz filma. Zahvaljujući filmovima, upoznali smo Njujork, Pariz, London i mnoge druge gradove i zemlje. Borili smo se u stotinama ratova, ukrštali mačeve sa rimskim legionarima i srednjovekovnim vitezovima, boksovali se u ringu, vitlali noževima u mračnim sokacima, bežali iz sirotišta, zatvora i bukagija, susretali duhove i posetioce iz svemira, bivali vešani, streljani, u poslednji minut pomilovani i spaseni giljotine ili električne stolice.
Plesali smo sa Fredom Asterom i Džindžer Rodžers, viđali se u tajnim kockarnicama sa mafijašima i njihovim devojkama, pušili opijum u Hong Kongu, radili kao špijuni, privatni detektivi i kauboji, bežali od Džingis Kana, Napoleona i Hitlera, lovili tigrove i bizone, istraživali džungle, pustinje i arktičku divljinu. Sve ovo se dešavalo u pauzama između završavanja nekog posla za majku ili babu, pisanja domaćeg i igranja i tuča na ulici sa decom iz komšiluka.
Devedesetih godina, imao sam zanimljiv telefonski razgovor s jednim novinskim urednikom iz Evrope. Pitao me je da li se sećam prvog filma iz detinjstva koji mi se svideo, ne zbog zapleta, nego zbog nečeg drugog što u to vreme nisam umeo da opišem. Iako o tome nikad ranije nisam razmišljao, znao sam na šta misli. Odmah sam se setio kako sam u Beogradu pokušavao da objasnim šta mi se dopalo u De Sikinim Kradljivcima bicikala dvojici drugara, koji su mislili da sam počeo da bulaznim.
Čarls Simić
Kao i ja, i oni su voleli isključivo vesterne i gangsterske filmove, ali njih nije bilo mnogo u posleratnim komunističkim godinama, gde smo mogli da biramo da li ćemo gledati sovjetske filmove o borbi protiv nacista i izgradnji socijalizma, ili mračne italijanske i francuske neorealističke filmove koji je navodno trebalo nečemu da nas nauče pokazujući nam bedni život radničke klase u kapitalističkom svetu.
Tog dana kad sam pogledao Kradljivce bicikala, postao sam esteta a da to nisam ni shvatio. Postalo mi je važnije kako je film snimljen, nego kakvih iznenadnih obrta ima u zapletu. Odjednom mi je postalo najvažnije kretanje kamere, kako je scena montirana i kako je kadar postavljen. Ležao sam noću u krevetu i premotavao neku scenu u glavi, čineći je napetijom, erotičnijom i naravno poetičnijom, i ta mi je aktivnost pričinjavala ogromno uživanje. Nije ni čudo što sam drugarima postao sumnjiv što se tiče filmova. Imao sam dvanaest godina, nisam imao pojma o većini stvari u životu, ali već sam u glavi nosio svoju ličnu ekskluzivnu i rastuću kinoteku, koja još uvek nije mogla da se poredi sa Halivelovom, ali je bila dovoljno velika da me zaokuplja i veseli kad noću ne mogu da zaspim.
Ples sa Fredom i Džindžer
Bonus video:
