Metodom paralelnog mentalnog slaloma iz sjećanja smo izvukli tekstove Danila Harmsa i Anrija Mišoa sa neobičnim podudarnostima
***
- Kad vidim čoveka, imam želju da ga mlatnem po njušci. Pravo je zadovoljstvo udarati čoveka po njušci!
- Sedim u svojoj sobi i ništa ne radim.
- Kad ono, neko mi došao u goste, lupa mi na vrata. Ja kažem: “Slobodno!” On ulazi i kaže: “Dobar dan! Baš dobro da sam vas zatekao kod kuće!”! A ja njega – dum po njušci, i još pride čizmom između nogu. Moj gost pada, previjajući se od strašnog bola. A ja njega - štiklom, pa u oči! Navodno, šta ima da skita. Kad ga niko nije zvao!
Ili, na primer, ovako nešto. Nudim gostu šoljicu čaja. Gost prihvata, sede za sto, pije čaj i nešto priča. Ja se pravim da ga slušam s velikim interesovanjem, klimam glavom, uzdišem, bečim oči kao da se čudim i smejem se. Polaskan mojom pažnjom, gost se sve više i više uživljava.
Ja mirno nalivam punu šoljicu ključale vode i bacam je gostu u njušku. Gost skače i hvata se za lice. A ja mu kažem: “ U mojoj duši nema više milosti. Marš napolje!” I Izbacujem ga napolje.
Danil Harms
Čime se bavim
Retko kad mogu da vidim nekoga, a da ga ne bijem. Drugi više vole unutarnji monolog. Ja, ne. Ja volim da bijem.
Dođe tako neki čovek u restoran, sedne preko puta mene, ne progovara ni reči, ostane neko vreme pošto je odlučio da nešto pojede.
Evo jednoga.
Ja ti ga ščepam, cap.
Pa ti ga ponovo ščepam, cap.
Obesim o čiviluk.
Skinem.
Opet obesim.
Pa opet skinem.
Stavim na sto, zgnječim, ugušim.
Oneredim ga, poplavim.
Oživi.
Isplahnem ga, rastegnem (počinjem da se jedim, treba jednom i završiti), sabijem ga, stisnem, uhvatim i stavim u čašu, napadno istresem čašu na pod i kažem momku: "Donesite mi jednu čistu čašu".
Međutim, smuči mi se, brzo plaćam i odlazim.
Anri Mišo
Bonus video:
